Srpski film (2010)

Ovaj film je vrlo obećavao i ogromna galama se bila podigla oko njega. Interesovanje je bilo naprosto neverovatno, toliko masivno da je organizacija Novosadskog festivala “Cinema City” dodala još jednu specijalnu projekciju u jedan čas posle ponoći, kako bi približno omogućila svima zainteresovanim da pogledaju ovo ostvarenje.

Kao što svi oni koji prate moj blog znaju, poštovalac sam “Gore filmova” i nemam problema sa eksplicitnijim materijalom, i iako sam imao određenu ideju da je u pitanju malo “oštriji” materijal, ovo je stvarno bilo previše. Zapravo, ovo je jednostavno loš film, koji na jedan jeftin i prilično nizak način pokušava da podigne famu, i privuče publicitet.

Film je generalno sastavljen od ekscesivnog nasilja, koje svim silama pokušava da šokira i zaprepasti, totalno zanemarivši priču i zaplet. Ali to nije najgori deo filma. Najgore od svega ovde je što je film pokušao publici da se predstavi kao jedno umetničko ostvarenje, koje je reditelj, Srđan Spasojević, želeo da plasira kao “artističnu, političku alegoriju u vezi sa životom u Srbiji”. On je ovaj svoj projekat nasumice prenabacanih agresivnih prikaza pokušao da opravda, grubo prepričano, kao našim dnevnikom zlostavljanja od strane Vlade Srbije, i naroda koji je hipnotisan i nemoćan pored diktatorskog režima države, terajući nas da radimo šta oni hoće. Svašta. Čovek se bestidno nalupao gluposti!

Iako tehnički nije loše snimljem (ako ništa drugo, onda provlačenjem kroz moderne i popularne filtere), ne sadrži nekakav poseban smisao, niti bilo kakvu semi-normalnu poruku. Iskustvo gledanja ovog filma je ekvivaletno gledanju terorističkih klipova na you_tube-u. Gluma u filmu je u najveću ruku osrednja, i ima šmek zapadnjačke idustrije, baš kao i čitava realizacija filma. Iako su dvojica glavnih aktera, Srđan_TodorovićSergej_Trifunović, generalno kvalitetni glumci, njihov doprinos je jedva prolazan i prihvatljiv.

Nažalost, o ovom filmu nema stvarno šta puno da se kaže, on ne poseduje scene nasilja, vulgarnosti i generalne gadosti kako bi naglasio neke momente na jedan umetnički način. On  je jednostavno jedna izuzetno tanka priča, sa jako predvidivim zapletom, pretrpana gomilom eksplicitnih scena, čisto kako bi izmuzao što više na vizuelnosti, i bio smatran kao “strašan” film. Patetično.

Ako želite da pogledate kako kvalitetni filmovi ovog žanra izgledaju, pogledajte sledeće naslove: “Salo,_or_the_120_Days_of_Sodom” ; “Cannibal_Holocaust” ; pa čak i “Irreversible”, pa uporedite sa ovim promašajem.

Ocena: 1/10

Leave a Reply

14 Comments

  1. zapravo, kada sam tek izašla iz bioskopa – moj prvi utisak je bio: super!
    da, priznajem, dopalo mi se što sam videla nešto ovako smelo kod nas, napravljeno u našoj produkciji, sa našim glumcima i našim rediteljem.

    a onda, kad sam sumirala sopstvene utiske sa svima vama ostalima i kada sam shvatila da je zapravo samo taj šok ono što je ostalo – bilo mi je jasno o čemu se radi.

    poenta šoka nije da šokira, nego da navede na razmišljanje.
    ovaj film me je naveo na razmišljanje tek toliko da se zapitam kome je i zašto palo na pamet da ga nazove tako kako ga je nazvao.

  2. Pingback: Tweets that mention Kakav je film? » Srpski film (2010) -- Topsy.com

  3. Pingback: Kakav je film? » Šišanje – Skining (2010)

  4. Hmh. A ja sam film od samog početka skapirala kao alegoriju stanja/sranja u Srbiji, i kao prikaz spirale zla koje nije pošteđen apsolutno niko; čak ni onaj ko ima tu nesreću da se rodi u Srbiji (aludiram na onu infamous scenu). I sa te strane smatram da je film izuzetno hrabar, kao ni da nisu pravljeni kompromisi. Zato su i reakcije toliko podeljene – ili ga ceniš, ili ga mrziš. Ja spadam u ove prve, jbg. 🙂 Ali opet – ovaj film (baš kao ni 99% filmova tog gore/exploit fazona) nije za širu publiku. :S Tek kada se odmakneš par koraka unazad i napraviš neki otklon od mučnih scena, tek onda možeš da vidiš "the big picture". Problem je što je teško distancirati se od tih exploit prizora. :S

    Inače, poređenje sa Pazolinijem je veoma interesantno. Konkretno, meni Salo nije bio toliko "gadan" za gledanje (verovatno zato što se uvek zakikoćem kada čujem italijanski jezik). U stvari, Salo karakteriše neka sublimirana disturbia koja je veoma intenzivna, dok je disturbia u SF eksplicitna od prvog trenutka. To dosta govori i o senzibilitetima autora. Jedno je Pazolini, drugo je autor Šok Koridora. 🙂

  5. Pingback: Kakav je film? » Život i Smrt Porno Bande – The Life and Death of a Porno Gang (2009)

  6. Eh, Srpski film! Toliko se trubelo o tom filmu, da sam jednostavno morala da ga pogledam i na kraju – scene koje nisu bile šokantne su bile dosadne, tako da sam pola filma ubrzala. A i šta se drugo moglo očekivati od onog Šok koridora? Šok zarad šoka. Jedino mi nisu jasni Sergej Trifunović i Žika Todorović, u koje sam zaista polagala nade.

  7. brankko

    Meni je bio cool. Ono, drzi paznju, tera te da razmisljas sta se koj kurac desilo i koja je zapravo fabula filma (tek na kraju saznajemo da je nema, ali do 2/3 filma nisam znao skk se desava i zasto se to tako odvilo… ) pa mi je stoga, a i ono kod nas nije bilo slicnih stvari, bio interesantan… Nista nesto preterano, ali svakako ok film.

    • Ne znam, meni je delovalo kao da po svaku cenu želi da šokira, a radnja i ti momenti "rastrojenih srba" su mi stvarno bili nepotrebni…

  8. Bauk84

    Sokirati i tako privuci paznju ,sok radi soka.U pravu si ocena 1/10

  9. Mario

    Glavna karakteristika Srpskog filma je po meni neuverljivost. Film je jednostavno toliko ocigledno fejk, da me je stalno izbacivao iz price i kolko god ja želeo da mu se prepustim to mi jednostavno nije uspevalo. Kapiram da je dosta uverljiviji, a samim tim i zanimljiviji strancima.

  10. Mala Huu

    Gledah ga bez izbačene ili skraćene scene, šta se već tu posle desilo i katiralo, ne znam.
    Meni je lično bio šokantan i nisam ga preporučila nikome, ko ga je pomenuo. Malo je sramotno i dosta buke se diglo sa razlogom oko etimološkog naziva filma, no, ni pored peticije, nisu uspeli da ga "prekrste".
    Isprazan, konfuzan, horor svakako, smisla nigde. Pohvale za Sergeja Trifunovića, Srđana Todorovića i Katarinu Žutić.

Next ArticleDilema - The Dilemma (2011)