Pre desetak dana sam, balaveći nad Criterion kolekcijom filmova zapazila japanski film „Hausu“, režisra Nobuhiko Obajašija. Zapravo, ovo je prvi dugometražni igrani film režisera koji je do tada snimao uglavnom reklame. Interesantan artwork samog filma me je zaintrigirao, trejler takođe, pa nisam gubila vreme – momentalno sam CENZURISANO , i nakon par dana sam napokon imala film na disku!
Pošto već imam iskustva sa japanskom kinematografijom, znala sam da bi trebalo da očekujem nešto neočekivano. Na kraju krajeva, jedino su japanski filmovi uspeli da me isteraju iz takta. Sećam se samo koliko sam se nervirala što nisam mogla da ukačim poentu „Suicide Club“-a… Onda sam se jednostavno pomirila sa činjenicom da je njihova kultura potpuno, ali POTPUNO različita od naše, i da bi bilo glupo očekivati da neko ko je odrastao u jednom kulturološkom bekgraundu kao što je Srbija, iz prve može da skapira specifičnost Japana. Oslobođena svih predrasuda, apsolutno otvorenog uma i raširenih zenica sam se upustila u avanturu gledanja „Hausu“…
Nakon tih osamdesetak minuta, predrasuda i dalje nije bilo, um mi je bio sje*an, zenice raširene, a faca zabezeknuta. Za ovih mojih 20ikusur godina nisam doživela da me film tako uvuče u sebe, da me sažvaće i posle ispljune, potpuno izgubljenu u prostoru i vremenu, pitajući se „WHAT THE HELL WAS THAT?!“
A sad se i vi pitate koji mi je…
Ukratko: film prati grupu tinejdžerki koje tokom raspusta odlaze na selo, u kuću tetke jedne od njih. Međutim, ništa nije onako kako izgleda. Ni kuća, ni tetka. Ako bih vam rekla još poneki detalj, rekla bih previše. Morate mi verovati na reč. Što se tehničko-zanatskih detalja tiče – očekuje vas potpuni šok. Počev od neverovatne fotografije, sjajne režije, usporenih kadrova… Obajaši je apsolutni genije sa neverovatnim osećajem za detalje. Poseban pečat celom filmu daje neverovatno jeziva i haunting muzička tema, koja provejava kroz čitav film, koja zvuči prilično nevino ali se neverovatno nadovezuje na ono što možete videti na ekranu… A ono što ćete videti na ekranu je nešto što nalikuje onome što se zove acid trip – tako rekoše oni koji sa tim imaju iskustva. Efekti su smešni za današnje uslove, ali u kontekstu celog filma – upravo ti jednostavni efekti daju posebnu magiju filmu, koji na trenutke deluje kao dečija bajka, na trenutke kao horor, a na trenutke kao tipičan tinejdž „coming of age“ film.
Sumirano: 88 minuta senzornog spektakla, toliko neverovatnog, toliko bizarnog, na mahove komičnog, na mahove jezivog, nakon kojih nećete biti isti. Garantovano.
„Hausu“ je film koji jednostavno MORATE pogledati.
Ocena: 9/10
Slični članci
Predrag Butcher
Odgledao film, odgledao drugi put, odgledao treći put 😀 Nisam mogao odjednom pohvatati svu tu moćnost 😀 Film je maestralan! Dajte još kakav dobar film, na ovaj fazon
VincentPrice
mora da se šalite. ovo je jedan od najglupljih filmova koje sam ikada pogledao.
Mario
Mislim da je pored izvedbe bitno pomenuti i temu filma. Ja je nisam uhvatio jer sam posmatrao film kao kreativno japansko ludilo bez previše smisla, ali sam kasnije pročitao objašnjenje koje mi deluje potpuno logično. Tema filma je zapravo odrastanje devojčica i prihvatanje uloge žene u tradicionalnom Japanu (svaka od devojčica predstavlja neki talenat ili osobinu mlade žene za koju se nada da će je tokom života odrediti npr kung fu -samostalnost i snagu, devojčica koja svira klavir – umetnički talenat, naučnica,…). Ali kuća je mesto kojem žene u tradicionalnom japanu pripadaju i ona guta sve te talente i aspiracije. Na kraju (u dijalogu sa novom maćehom) Angel ipak kaže da svi ti talenti (njene prijateljice) spavaju, ali da će se probuditi kada budu dovoljno gladne, što bi značilo da želje i nadanja u ženi ne umiru iako je vezana za kuću i da čekaju priliku da se oslobode i ostvare.