Happiness_DVD_cover

Happiness (1998)

“Happiness” je zbilja jedan neobičan film za koji većina publike kada je izašao nije bila spremna. U prvih par minuta se već može ustanoviti da se radi o jednom ironičnom i sarkastičnom ostvarenju kada posle teškog raskida dvoje ljudi, punog pogrdnih opisa pojavi se naslov “Sreća”.  Tod Solondz (Todd_Solondz), reditelj i scenarista ovog filma svoju kreaciju opisuje kao: “Niz isprepletenih ljubavnih priča koje se stvaraju i razaju konstatno tragajući za nekom konekcijom koju ljudi ili uspevaju da pronađu ili ne.”  Tema ovog projekta se zasniva na vezama, opsesijama i nepredvidivim oktrićima kako privatnih tako i društvenih. Ovaj film poseduje dosta škatljive momente, koji baš i nisu za mlađu publiku, ali ne da bi ih glamorizovali, već da bi dali pravu sliku ljudske prirode i naravi.

Ono što izdvaja ovaj film od većine jeste njegova moć da napravi intimnu konekciju sa publikom pošto sadrži likove koji su zbilja realni, sa problemima od kojih pati većina normalnog sveta.  Suština filma se zasniva na odnosu i interakciji između zaista kvalitetno formiranih likova, njihovih vezama i povezanosti koji bivaju sve jasniji kroz tok filma.

“Happiness” prati komplikovanu priču tkanu kroz živote mnogobrojnih likova. Džoj Džordan, usamljenju ženu srednjih godina koja živi sama u Nju Džersiju, jer je nedavno raskinula vezu sa momkom. Pratimo i njene roditelje, Monu i Lerija koji pokušavaju da se razvedu uz pomoć njihove komšinice. Njene sestre, Triš ( žene koja se hvali brojem udvarača koji poseduje) i Helen (sveže udatu domaćicu za terapeuta po imenu Bili). Bili iako deluje kao sasvim normalan čovek, on krije tajnu koju ne bih želeo da vam sada otkrivam, kako ne bih narušio integritet filma.

Tematika ovog filma se konstatno prelama na klackalici između tragedije i komedije, uspevajući u jednom momentu da vas do suza nasmeje, dok već u drugom oformi neki vid empatije prema likovima i situacijama u kojima se nalaze. Dodatni kvalitet se može pronaći u dijalozima koji su uvek provokativni i ironični, dajući filmu posebnu dimenziju. Gluma u filmu je sjajna, ne bih sada posebno nikoga da imenujem pošto je lista velika, tako da ću generalizovati i pohvaliti ih kao grupu. Ovo je zbilja neobičan film koji smatram da se treba ispratiti.

Ocena:  8/10

Leave a Reply

4 Comments

  1. Ovo je prvi njegov film koji sam gledala, posle sam pogledala i Palindromes i Welcome to the Dollhouse. Meni baš paše taj uvrnuti Solondzov senzibilitet i način na koji vešto kombimuje ozbiljno i neozbiljno, brutalno i komično… A na trenutke mi se čini kao da gledam neki film Wesa Andersona. :)
    Jeste da ga mnogi osporavaju kao pretencioznog u svojoj "uvrnutosti", ali kapiram da niko ne može da mu ospori sjajan izbor glumaca u svakom filmu.

    • Slažem se, da ima možda više smisla, stila i ljubavi za ono što leži u pozadini radnje, bio bi isti Anederson. :)
      To je jednostavno takav humor, ljudi ga vole ili ne. Meni je fascinatno što se svaka situacija, koliko god bizarno izgledala može smatrati komičnom i tragičnom u istu trenutku. Za mene je ovaj čovek genije, ali razumem ljude koji ga ne vole.

  2. sne sne

    Nakon ova dva komentara, odgledala sam i dva filma Wesa Andersona… Mozda sam pristrasna, ali Happinnes, ima jace dijaloge i vecu dubinu. Wes kao da se trudi da istakne razlicitost, kroz sarenilo i uvrnute detalje, dok ga je Solondz premasio, jednostavnijim i britkijim sadrzajem.

  3. Pingback: Kakav je film? » Palindromes (2004)

Next ArticleThe Woman (2011)