LeSamourai

Le Samouraï (1967)

U poslednje nekoliko meseci, mnogo smo više vremena i prostora na ovom blogu posvetili aktuelnim izdanjima i time malo zakazali u prezentovanju starijih fantastičnih ostvarenja o kojima se nedovoljno danas priča. Film Žana-Pjera Melvila (Jean-Pierre Melville) “Le Samouraï”, iako ne uživa u toliko jakom komercijalnom uspehu danas kao npr. Hičkokov  (Alfred Hitchcock)  “Psycho“, Kjubrikov “Dr. Strangelove or How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb”, Vajdlerov (Billy Wilder) “The Apartment” i Nikolsov (Mike Nichols) “The Graduate“, svakako spada u grupu najboljih filmova šezdesetih godina prošlog veka i zaslužuje da tako bude i tretiran.

U svom remek-delu iz 1967. godine, Melvil je preuzeo koncept uamljenog revolveraša, plaćenika, koji je podjednako tipičan kako za vesterne, tako i za starije filmove o gangsterima, i smestio ga u moderno doba Pariza. Ova izvanredna stilska i tematska mešavina, daje nam izvrsnu psihološku  i napetu dramu o plaćenom ubici kome život kreće naglo da se komplikuje, realizovanu sa vrlo malo dijaloga.

 Iako svuda navođen kao “krimi” film, za mene je “Le Samouraï” mnogo više psihološka drama koja se bavi temama egzistencijalizma, prikazujući svog subjekta kao ljušturu koja jedino postoji kroz svoja dela.

Sam Melvil ponudio je dva načina kako se njgov film može tumačiti. Prvi kao “studija šizofrenije“, i drugi kao “alegoriju čoveka, gonjenog od strane sudbine u zagrljaj smrti.

Čitava radnja je prikazana kao kroz san. Protagonista se uglavnom kreće noću, iduću sam u beskrajne šetnje, komunicirajući jedino sa ljudima kada je posao u pitanju. Ova slika sive i usamljene egzistencije nosi tu težinu monotonog i praznog postojanja, vođenog rutinima koje jasno prikazuju stanje uma našeg glavnog aktera.

 Pored toga što je Melvil maestralno režirao i snimio film, ispunivši ga dubokim simbolizmom i prelepom fotografijom, ono što ovde definitivno predstavlja jedan od najjačih faktora jeste sam protagonista, koga je Alen Delon (Alain Delon) spektakularno otelotvorio. Lik Kostela je definicija kula. Kostelo je definitivno najbolja uloga u karijeri francuskog glumca. Moderni samuraj je svakako od Delona napravio stilsku ikonu i apsolutno je zaslužan zašto je njegovo ime toliko duboko urezano u svet filma.

Ako niste, obavezno pogledajte spektakularno ostvarenje  Žana-Pjera Melvila i uverite se zašto rado repriziram ovaj film.

Ocena: 10/10

Leave a Reply

4 Comments

  1. Sasa V.

    Po preporuci odgledao. Odlican, vrhunska gluma mladog Delona. Ledena faca! A najvise mi se svidja objektivnost-realnost u njegovim i postupcima policije!

  2. kalimero70

    odlican film,jedan od boljih Alaina Delona,,,a njega obozavam…10/10

  3. Pingback: Kakav je film? » Ghost Dog: The Way of the Samurai (1999)

  4. Marko-D

    Ovo je jedan perfektan film. Bez naprezanja drzi paznju gledaoca od prve sekunde, pa sve do poslednje scene. Nema suvisnih kadrova i muzika je odlicno uklopljena. Ocena 10 je sasvim realna.

Next ArticleFracture (2007)