Ljubav – Amour (2012)

Nije na prvi pogled jasno zašto se zove ”Ljubav”,  to je retko vidljiva emocija tokom trajanja filma. Poštovanje i razumevanje su mnogo opipljiviji elementi. Ali kada se uzme u obzir da govorimo o dugogodišnjem bračnom paru, kakvi su Žorž i An,  gde je sve rečeno a misterije skoro da više i nema, počinjemo da shvatamo  kako se ljubav u tim godinama izražava na da drgugačiji način, zasnovan na odanosti.

Žorž (Jean-Louis Trintignant) i An (Emmanuelle Riva), penzionisani profesori muzike, tipični su pripadnici generacije socijalne sigurnosti. Oboje u svojim osamdesetim, vidno su imali dobar i kvalitetan život, što se takođe vidi iz početnih kadrova njihovog raskošnog ali pomalo demode stana. Faktički,  zajedno su  oduvek, malo toga imaju da kažu jedno drugom jer reči više nisu potrebne. Razumeju se kroz međusobno ćutanje.

Jednog jutra An upada u katatonično stanje na nekoliko minuta posle čega se ustanovi da mora na operaciju. Neuspeli zahvat dovodi do paralize desne  strane tela, bez ikakve šanse da joj bude bolje, naprotiv. Ubrzo traži od Žorža da joj pomogne da okonča svoj život kroz  jedan, rekao bih, vrlo pošten  razgovor, koji Žorž  završava logičnim  pitanjem : ” Šta bi ti uradila da si na mom mestu? ” On  obećava supruzi da neće dozvoliti da se ikada vrati u bolnicu i tako biva  zarobljen između obećanja, odanosti i osećaja za ispravnost.

Žan Lui Trintigo i Emanuel Riva su legende francuskog glumišta. Iako ne preterano poznati van domovine, što se tiče prethodnih nekoliko decenija, uživaju veliki ugled kod  kritičara i publike. Divno je videti kada dva iskusna glumca ostvaruju životne uloge u ovako poznim godinama. Mnogi smatraju Rivu kao glavnog kandidata za Oskara u kategoriji glavne ženske uloge. Vrlo malo izgovara ali svojim pogledom i mimikom  govori sve. Vidimo da je nekada bila izuzetno lepa što  joj daje samopouzdanje da se otvoreno suoči sa naglim potonućem u bespomoćnost i sopstveni zaborav. Vanvremenski performans, ne možete očekivati mnogo više od jedne uloge jer više nije ni moguće. Žorž, sa svojom istrajnošću i povremenom okrutnošću, je naš vodič kroz ”Amour”. Scene sa An su vrhunci projekta ali one, često manjkave scene  između,  Trintigo popravlja svojom smirenom i punom izvedbom.

Francuzi su temperamentan narod ali ipak, ceo ”Amour” kao da je sniman sa germanskom psihološkom pozadinom. Teško mi je da poverujem da ljudi razgovaraju onoliko hladno, bez ikakve emocije. Zatim imamo scene sa veoma jakim emocionalnim nabojem, prvenstveno zahvaljujući  glumačkom  proboju, da bi radnja ponovo padala  u letargiju. Ovo možda ima neke veze sa tim što je režiser Mikael Haneke (Michael Haneke), nemačkog porekla. Izuzetan je filmski stvaralac, njegovu ostavštinu čine vrhunci evropskog filma, ali njegov scenario je izgleda, na vidno nepoznatom terenu.

Traje preko 120 minuta, bar pola sata više nego što je potrebno. Produžavan je  nizom umrtvljenih dugih kadrova koji verovatno treba da budu  neka imitacija života ili bar vremena.  Montažno snimanje veoma  teško može da ima dovoljno života u sebi, te je ”Amour”  često snabdeven  emocionalnim dijapazonom između dve ledene kocke.

Mnogi zagovornici superiornosti evropskog filma u odnosu na američki,  slaviće “Amour”  kao Božiji dar kinematografiji i gledaocima koji “zaista znaju šta je dobro”, pridajući mu ”masterpis” epitet. Nema ovde remek-dela ali je zato idealan primer kako dva glumca uspevaju da se stope  sa svojim likovima, čineći mnogo sa jako malo fizičkog  i uspevajući da  održe  živom konstrukciju koja svakog trenutka preti da se uruši.

Ocena: 7/10

 autor recenzije: Bojan Gačić

TAGOVI:

OSTAVI KOMENTAR, ULEPŠAJ MI DAN

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Ulogovan kao . Izloguj se?

8 Comments

  1. pedja

    sjajan film ali nije za svakog!!!

  2. box

    Odlican je film!
    Ali, kraj mi je malo nejasan?

    Ako neko odgovori, neka ljudi koji nisu gledali film ne citaju komentare ispod pre nego sto odgledaju film. 🙂

    • joca

      Pa, da ne bi neko ko nije gledao pročitao šta ne treba 😉 mogu samo da Vam kažem da je film pre svega namenjen zapadnom gledaocu gde se veliča ideja samostalnosti i ranog odvajanja od roditelja kao apsolutno najbolji put. Kod nas uglavnom deca izdrže teret brige o ostarelim roditeljima.

      Za Bojana: Film nije predug, zato što mu je jedna od tema: granica koliko čovek može da izdrži 🙂

  3. abigejl

    Ne bih se slozila da su razgovori u filmu "hladni". Ko je doziveo ovako nesto (mislim na stare roditelje) zna da su emocije itekako prisutne, a one su teske toliko da bi najradije vristali. Naime, jedini nacin da se izbori sa situacijom je "supustanje u tisinu". Prosto nadvlada atmosfera nadolazeceg kraja…

  4. Pingback: Kakav je film? » Mali vodič kroz FEST

  5. Milos

    Neopisivo dosadan i glup film!!!!!!!!! Mislim da je ovo potpuno protracenih 2 sata zivota, oskara je dobio jer kriticari vole da se pro**ravaju, inace cista p-r-o-p-a-s-t!!!
    P.S. Nisam fan blockbustera tj. film ne mora biti "zabavan" da bi mi se svideo (npr "Guma" mi je jedan od omiljenih filmova)…ali mora imati MAKAR NEKU radnju, sto ova glupost decenije nema…Glumica je jedina odlicno uradila posao, ali film…vise nego jadno…

  6. Matijašević

    Miloše ide gledaj Ramba, neko je gore napisao da ovo nije film za svakoga. Trebao si da poslušaš savet, ovako mračiš dzaba.

  7. vesko

    nisam ljubitelj francuske kinematografije ali bih voleo da se uradi recencija filma doberman sa Vinsentom Kaselom u glavnoj ulozi meni se taj film svideo