Small Apartments (2012)

Premijerno prikazana na prošlogodišnjem SXSW, filmska adaptacija Jonasa Akerlunda () istoimenog romana Krisa Milsa () iako je osvojila brojne ovacije posetilaca festivala, zaista je dugo vremena čekala da se pojavi u nekoj široj distribuciji. Kao što većina vas koji čitate ovaj blog redovnije već znate, veliki sam ljubitelj crnog i neobičnog humora, a isto tako i surealnih i sanovitih filmova, što vam već unapred govori da sam vrlo nestrpljivo očekivao ovaj film jer kombinuje gore navedene elemente.Small_Apartments_FilmPoster

Uvidevši kakvu je glumačku ekipu uspeo da okupi, predvođenu britanskim komičarom Metom Lukasom (), najpoznatijem po svom doprinosu televizijskoj seriji “Little Britain“, Jonas Akerlund je već na papiru obećavao da će njegov film biti vrlo zabavan i neobičan.

Priča filma “Small Apartments” se centrira oko bledog, nezdravo gojaznog čudaka po imenu Frenklin, koji svoje vreme provodi u malom apartmanu, sedeći polugolišav, cugajući gazirane sokove, posmatrajući komšiluk dvogledom i svirajući svoj “alpenhorn”. Iako prilično asocijalan, Frenklin izuzetno voli društvo svoga psa, kao i svoga brata, koji se trenutno nalazi u mentalnoj instituciji. Pored toga što veći deo uvoda film troši na predstavljanje protagoniste, “Small Apartments” nam iznenada pokazuje da se u Frenklinovom stanu nalazi i jedan leš koji on kako zna i ume u tajnosti mora da odstrani, ne bi li ga njegove podjednako uvrnute komšile provalile i prijavile ga policiji kao ubicu.

U samoj svojoj osnovi, “Small Apartments” mi je delovao kao savršeno izbalansirana kombinacija filmova “Wrong” i  “A Glimpse Inside the Mind of Charles Swan III”, ali je nažalost ipak mnogo više povukao na drugi navedeni projekat.

Iako u teoriji pun vrlo bogatih i drugačijih likova, kao i nepredvidivih i bizarnih okreta u priči, narativ filma “Small Apartments” se šokatno sporo kreće i ored toga što generalno prikazuje interesantne i neobične momente, uspeva kroz čitav svoj tok da stvara vrlo mlak utisak. Film zaista ima dosta simpatičnih momenata, kao i vrlo duhovitih opaski, ali je atmosfera vrlo troma i automatski formira barijeru između publike i filma, odnosno stvara unapred odbojan stav. “Small Aartments” je čak i korektno snimiljen, ima i dobru fotografiju i setove, ali opet, kroz čitavo trajanje se oseća da “nešto nedostaje”.

Sam odnos prema protagonisti je vrlo konfuzan. Autor niti u jednom momentu ne daje nikakve smernice da li od nas želi da se saosećamo sa ovim sociopatom ili da ga preziremo ili jednostavno melanholično posmatramo? Ako je ovo treće ipak u pitanju, ne znam šta je postigao time osim što je u startu distancirao publiku.

Čitav glumački sastav je korektan. Džoni Noksvil () je vrlo dobar kao progresivni panker, Džuno Temlp () isto korektno iznosi ono što se od nje traži, a čak se i Bili Kristal () pokazao bolje nego što sam mislio. Džejms Marsden (), Dolf Lungren (), Rebel Vilson () i Piter Stormar () su sjajni u svojim epizodnim rolama.

Iako me je u određenim momentima držao zaintrigiranim i sa vremena na vreme uspeo da nasmeje, film “Small Apartments” sam ipak većinskim delom posmatrao previše melanholično da bih ga na kraju preporučio ljudima da gledaju. Prilično pomešani utisci, ali daleko do toga da bih film pogledao još koji put.

Ocena: 5/10

Leave a Reply

Next ArticleOne Fine Day (1996)