Carandiruposter

Carandiru (2003)

Brazilski producent, reditelj i scenarista Hektor Babenko () je tokom svoje sada već prilično duge karijere uspeo kako sebi, tako i onima koji su radili na njegovim filmovima da izgradi ogromno poštovanje u očima članova filmske akademije. Iako je osvojio oskara 1986. godine za  “Kiss of the Spider Woman“, Babenkova ostvarenja ne privlače klasičnu mejnstrim publiku jer skoro svaki njegov film ima za temu da na jedan društveno odgovoran način ispituje živote subjekata koji se nikako drugačije ne mogu okarakterisati nego kao potpunim “društvenim autsajderima”.Carandiruposter

Iako možda nije njegov najpopularniji film, adaptacija knjige Draucija Varele “Karanđiru” je definitivno projekat koji najbolje oslikava Bebenkovu posvećenost društvu i težnji da svojim naslovima skrene pažnju na ono crnilo koje se sve više i više manifestuje u modernom svetu.

Film “Carandiru” govori o Drauciju Vareli, doktoru koji dolazili u ozloglašeni zatvor kako bi sproveo testove za HIV među zatvorenicima. Kranđiru je u vreme kada je doktor Varela boravio u njemu bio daleko van svojih kapaciteta. Ovaj zatvor  je tada umesto 2000 zatvorenika, koliko je bilo predviđeno, imao čak oko 8000 “rezidenta”. Iako se prilično namučio, doktor je uspeo da se sprijatelji sa mnogima od njih, kao i da čuje njihove životne priče. Varela je pokušavao među zatvorenicima da podigne svest o zaštiti prilikom seksualnih odnosa i prevenciji od HIV virusa. Priča je poprilično ujednačena sve do momenta kada opisuje istorijske događaje iz 1992. godine, poznate pod nazivom “Karanđiru masakr”.

Ono što je ovde posebno interesantno jeste to što je film sniman u stvarnom zatvoru Karanđiru, u vreme kada je on bio ispražnjen, a neposredno posle snimanja je i srušen. Zahvaljujući autentičnosti prostora u kojem je rađeno, ovo ostvarenje ima jednu posebnu, pomalo mučnu atmosferu. Tome dodatno doprinosi i činjenica da su neki od glumaca nekada i sami bili zatvorenici.

Fokus ovog naslova je na osuđenicima, njihovim životima pre zatvora i svakodnevnoj borbi za opstanak unutar njega. Svi zatvorenici koje upoznajemo u filmu imaju zanimljive nadimke: Lady Di, Jezekilj (starozavetni prorok), Too Bad (šteta), No Way, Highness (visočanstvo), Dagger (bodež)….

Psihološki momenat je veoma izražen, a sama činjenica da nam se iskreno dopadnu neki od osuđenih ubica, narko dilera i silovatelja predstavlja svojevrsni paradoks. Upoznajemo se sa životnim okolnostima, propuštenim šansama i pogrešnim izborima likova koji su uspeli da nekada nepravdeno i nezasluženo spadnu na najniže lestvice društva. Babenko je pokušao na dosta surov, a na momente i tragikomičan način, da podigne svest o tome u kakvim nehumanim uslovima rade zatvori u Brazilu.

Glumačka ekipa je toliko dobra i ujednačena da se teško može neko iz nje izdvojiti. Ako bismo morali nekoga da izdvojimo to bi sigurno bio Rodrigo Santoro (), koji je izvanredan kao travestit “Lady Di”. Treba istaći i Milhema Kortaza (Milhem Cortaz) koji glumi Degera, Ajltona Grasa () koji portreiše Highness i Miltona Gonsalvesa () koji je izuzetno memorabilan kao  Čiko.

Obavezno pogledajte, ako već niste ovo potresno i životno ostvarenje! No one in here is really guilty, haven’t you noticed?

Ocena: 9/10

autor recenzije: Sandra VujoševićMCDCARA EC033

Leave a Reply

2 Comments

  1. janko

    "komentiraj" the way way back

Next ArticlePusher II (2004)