Pusher_II

Pusher II (2004)

Iako prvobitno Nikolas Vinding Refn () nije planirao nastavak svog prvog i do tada najuspešnijeg filma, dugovi u koje je zapala njegova filmska kompanija naterala ga je da se vrati svom debiju i pokuša da na račun stare slave ponovi uspeh. Strahujući da ne pomrači slavu prvenca i da ne zapadne u eksploataciju sopstvenog dela, upustio se u snimanje dva nastavka odlučivši da čitavu priču zaokruži kao trilogiju. U oba nastavka scenario i režiju potpisuje sam Refn. Posle otvorenog završetka prvog filma, Frank i njegova dalja sudbina ostaju nepoznati i nedorečeni. Ovoga puta glavni lik iz čije perspektive pratimo priču je Toni, Frankov sidekick, koji je upravo izašao iz zatvora u koji je dospeo nakon neuspešnog dila koji se dogodio u prvom filmu, i sada pokušava da se vrati u „normalne“ životne tokove.Pusher_II

Ako je originalni Pusher bila priča o samouništenju jednog čoveka izazvanog njegovom gramzivošću i pohlepom, u ovom filmu glavni motiv je narušen odnos i sukob između oca i sina. Po povratku iz zatvora Toni () dolazi kod svog oca, mafijaškog šefa Smedena () tražeći da mu da nekakav posao. Odmah na početku je primetno da odnosi između njih dvojice nisu onakvi kakvi bi trebali da budu između sina i oca. Nevoljno, otac ga ipak pušta da se pridruži njegovoj kriminalnoj grupi, ali mnogo više pažnje poklanja svom mlađem sinu, Tonijevom polubratu. Ubrzo Toni saznaje da je i sam postao otac deteta lokalne prostitutke Charlotte () sa kojom je bio u vezi pre nego što je završio u zatvoru. Saznajući to, najpre ne prihvata svoje obaveze oko deteta, ali ubrzo menja svoj stav i počinje da brine o detetu čija majka je pored toga što je prostitutka i narkomanka. Rastrzan između stalnog dokazivanja i dodvoravanja sopstvenom ocu od kojeg uprkos svom trudu i želji da bude dostojan sin stalno dobija samo uvrede i poniženja, i svog sopstvenog očinskog instinkta, pritisak u Toniju raste sve više da bi na kraju kulminirao navodeći ga na tragične poteze. Ali ipak za razliku od prethodnika, ovaj film takođe otvorenog i nedorečenog završetka ipak nosi nešto optimističniju notu, dok u poslednjem kadru u krupnom planu vidimo Tonijev ćelavi potiljak na kojem je krupnim slovima istetovirano “Respect”.

Stilski je film gotovo identično urađen kao i prethodnik. Snimljen u celosti kamerom iz ruke, ponovo na verodostojan način je prikazan turobni i prljavi svet kopenhagenskog podzemlja u kojem su glavni akteri kriminalci, narkomani, ilegalni emigranti, prostitutke i sličan svet sa margina civilizovanog društva. Mads Mikkelsen, već u to vreme najcenjeniji i jedan od najboljih danskih glumaca, nosi čitav film svojim tumačenjem nezrelog, nesigurnog, impulsivnog Tonija koji kroz čitav film traži svoje mesto u životu pokušavajući da stekne poštovanje i afirmaciju od drugih ljudi, ali i sopstveno samopoštovanje. I ostali glumci dobro odrađuju svoje uloge, a posebno bih opet izdvojio Zlatka Burića kao Mila, u manjoj epizodi ovoga puta, kao i Kurta Nilsena () u ulozi samog sebe, s obzirom da ga je Refn našao na sastanku “Anonimnih narkomana” dok se pripremao za snimanje filma. Nilsen tumači ulogu izuzetno odbojnog, ljigavog i vrlo neinteligentnog makroa i dilera Kusse (Pička) Kurta koji duguje novac, a Tonija iskorišćava zbog njegovog uticajnog oca kako bi mu pomogao da vrati dug.

Podnaslov filma koji se ponekad navodi uz zvanični naziv „Pusher II: With blood on my hands“ možda na još podrobniji način oslikava karakter anti-heroja Tonija koji na kraju uspeva da pokaže da je ipak u stanju da čini dobra dela, makar ona bila minimalna, ali su dovoljna da pokažu da za svakog čoveka uvek ima nade i da njegova sudbina zavisi isključivo od njegovih sopstvenih odluka.

Refn je sa ovim nastavkom uspeo da isporuči emotivno jak i katarzičan film, dostojan svog prethodnika. Svi koji vole prvi deo obavezno treba da pogledaju i ovaj nastavak, koji se može gledati čak i bez gledanja originala, ali je svakako bolje gledati ih hronološkim redom kako bi se dobila potpunija slika.

Ocena: 8/10

 autor recenzije: Daniel KrstićP2-Tonny

Leave a Reply

Next ArticleThe Way Way Back (2013)