La_Vie_d'Adèle_(movie_poster)

Blue Is the Warmest Color (2013)

Već nekoliko puta sam na ovom blogu istakao da sam izuzetno veliki ljubitelj “coming of age” filmova, ne vezano da li se u svojoj osnovi primarno fokusiraju na dramu, romansu ili komediju. Za one koji ne znaju, ova pripovedačka tehnika za zadatak ima da prikaže tranziciju protagoniste iz sveta dece u društvo odraslih, odnosno da istakne određene sekvence posle kojih naš subjekat nikada više neće biti onaj stari s početka priče. Dakle, ovde je “spotlight” na putovanju, odnosno sazrevanju, kroz koje  naši glavni akteri uče važne životne lekcije.La_Vie_d'Adèle_(movie_poster)

Pošto sam ponovo istakao esenciju ovog sada već posebnog filmskog žanra, želeo bih da dodam da sam se sa zaista velikim očekivanjima upustio u gledanje “Blue Is the Warmest Color” jer je isti imao izuzetno lep festivalski život, osvojivši brojne nagrade, među kojima i Zlatnu palmu u Kanu.

Inspirisan na istoimenom erotskom romanu iz 2010. godine francuske spisateljice Žili Maro (Julie Maroh), „Plavo je najtoplija boja” oslikava priču o ljubavnoj vezi između dve devojke iz Lila, Adel i Eme,  koje tumače Adel Eksarčopulos () i Lea Sejdu (). Umesto još jedne usiljene “coming-of-age” priču o društvenom otpadniku, mi ovde dobijamo jedan zaista predivno snimljen film koji odiše lakoćom i prirodnim ponašanjem. Iako je sama tema prilično kontroverzna i puna raznih eksplicitnih scena seksa koje na sekund umeju da deluju eksploatorski, film Abdelatifa Kešiša se prvenstveno fokusira na ljubavi, odnosno dubokoj emotivnoj povezanosti likova koju fenomenalni glumački dvojac toliko uverljivo prenosi na veliko platno.

Iako je sama autorka romana osudila adaptaciju jer protagonistkinje ne tumače glumice koje su zapravo gej, smatram da su Adel Eksarčopulos i Lea Sejdu do perfekcije iznele svoj zadatak i da sam uspeh filma podosta zavisi od njihovog doprinosa. Ove dve glumice, pogotovo Adel Eksarčopulos, se toliko prirodno ponašaju pred kamerama da u udređenim momentima olako možemo da zaboravimo da ipak nismo deo njihove priče, već samo pasivni posmatrači. Naravno, i ostatak glumačke ekipe je isto sjajan, ali nikako u intenzitetu gore dva pomenuta imena.

Iako traje čak 179 minuta, što je prilično mnogo za film s ovakvom temom, “Blue Is the Warmest Color” pored par isforsiranih desetominutnih scena seksa, zaista nema praznjikave momente koji bi nam stvorili utisak da se film nepotrebno oteže. Pored glume i izvrsne režije, ono što dodatno krasi ovaj projekat jesu sami dijalozi, koji su tokom čitavog trajanja filma dosta raznovrsni, inteligentni i interesantni. Pomenuo bih još i fotografiju koja ovom filmu daje poseban vizualni identitet.

Francusko-tunižanski režiser Abdelatifa Kešiša, daje sebi luksuz vremena i prostora da ispriča priču kako on misli da treba, i to se na kraju ispostavlja kao definitivno njegova najbolja odluka. Kašiš i Eksarčopulosova su u apsolutnoj harmoniji kada je u pitanju lik Adel i tačno se vidi da njeno sazrevanje, pronalazak ljubavi i odlazak u svet odraslih sa određenom dozom gorčine i bola redstavljaju najbitniju stavku u filmu. Ovaj duo se svim silama trudio da nam oslika tu transformaciju ličnosti koja čini filmove i knjige s ovom postavkom toliko popularnim, i smatram da su itekako uspeli u svojoj misiji.

“Blue Is the Warmest Color” je ljubavna priča sa kakvom se baš i ne srećemo često na filmu. Mnogi će porediti Kašišov stil  s Bertolučijevim (), mada smatram da je to skroz pogrešno.  Ako volite “coming of age” filmove i alternativnu evropsku kinematografiju, “Blue Is the Warmest Color” je onda definitivno film za vas.

Ocena: 8/10Blue-Is-The-Warmest-Color-2-1050x700

Leave a Reply

9 Comments

  1. yxc

    da li si uspeo da pronađeš neki snimak bez workprinta?

Next ArticleRoboCop (1987)