Nakon gledanja “Rise of the Planet of the Apes”, momentalno mi se razvila glad ka nastavku, tako da sam “Dawn of the Planet of the Apes” čekao kao debelo dete sezonu sladoleda.  Na veliko iznenađenje svih filmofila, Rupert Vajat (Rupert Wyatt) je uspeo da popuni kratere koje je Bartonova verzija ostavila za sobom i ponovo postavi ovu genijalnu priču na sam vrh box-office liste.

Za one koji ne znaju, Saga filmova „Planeta majmuna” stekla je slavu svojim prvim ostvarenjem iz 1968. godine, sada već poznatim kao jednim od najcenjenijih sci-fi filmova svih vremena. Posle originalnog filma sa Čarlton Hestonom, bilo je još četiri pokušaja, četiri nastavka, odnosno četiri pobačaja, jer niti jedan nije uspeo da se približi slavi, popularnosti i kvalitetu prvenca. Posle deset godina pauze, ovaj koncept je opet zaživeo na filmskom platnu i uspeo je da se prikaže ozbiljnije nego ikada do sada.

Kao što sam već nekoliko puta naveo na blogu, ovaj novi projekat na čitavu priču dolazi kao „prikvel”, odnosno uvertira i začetak onoga što imamo priliku da vidimo u ostvarenju iz 1968. godine. Jedan od glavnih razloga zašto je pored genijalnog rada „Weta Digital“ studija “Rise of the Planet of the Apes” toliko dobro prošao jeste zato što nije pokušavao da prati izlizanu filmsku formulu na kojoj su se njegovi prethodnici šlepali, već je zauzeo alternativni pristup i prebacio težište priče sa protagoniste na antagonistu.

Iako je ova čitava franšiza začeta 1963. godine s romanom francuskog autora Pjera Bulea, nikada mi nije bilo jasno zašto je toliko mnogo vremena trebalo da se priđe ovom konceptu iz ozbiljnijeg ugla i pokuša da se izvuče maksimum iz onoga što zapravo čini ovu priču toliko intrigantnom?

“Dawn of the Planet of the Apes” nas iznova uključuje u Cezarov svet, okvirno 10 godina posle događaja koji su prikazani u prethodnom ostvarenju. Reditelj filma Met Rivs (Matt Reeves) nam već u prvim kadrovima pokazuje u koliko nezavidnoj situaciji se trenutno ljudi nalaze. Dok grupa genetski modifikovanih majmuna munjevito gradi svoje društvo, uspostavlja uređenje i generalna etička načela među primatima, ljudi muče muku, tj. bore se sa virusom koji im svakodnevno rapidno seče brojnost. Veliki broj homo erectusa je pao pred ovom infekcijom, a grupi koja se i dalje nalazi među živima, nazire se kraj jer polako ostaju bez osnovnih potrebština. Kako ne bi ostali bez struje i totalno populi mrak u ruševinama San Franciska, nekolicina pojedinaca kreće ka obližnjoj elektrani, koja se nažalost, nalazi u Cezarovom “dvorištu”.

Pored toga što je sama potraga za svetlom ljudi više nego ironična, ono što zapravo predstavlja najzanimljivije momente ovog filma jeste sam susret i sukob dva sveta. Iako transparentno gledamo kako ljudi pate od “majmunske bolesti”, ono što je ovde svakako interesatniji momenat jeste način na koji su nam scenaristi suptilno pokazali da su i primati zakačili ljudski virus, koji ih iz razara iznutra. U ovom kolektivu majmuna počela je da se pojavljuje zavist, svojeglavost, opozicija, sumnja, spletkarenje, sve ono što je mnoge ljudske imperije u prošlosti dovelo do tragičnog kraja. “Dawn of the Planet of the Apes” nam daje priliku da pratimo formiranje dve struje, čiji će finalni sudar imati katastrofalne posledice.

Iako plovi na dobroj ideji, ovom nastavku definitivno fali dubina u samim likovima. Veliki broj aktera je prilično jednodimezionalan. Neću ni da krenem s ženskim likovima, koji su po zna koji put kada je neki sci-fi ili akcioni film u pitanju, više nego banalizovani. Napisavši ovo, mislim da je potpuno nepotrebno komentarisati performanse glumaca jer zaista nema o čemu posebno ovde da se piše. Istakao bih jedino Džejsona Klarka (Jason Clarke), koji je u nekoliko momenata uspeo da pruži nekoliko iskrenih emocija. Naravno, dobrinos Endija Serkisa (Andy Serkis) se podrazumeva. Mislim da to ne treba ponovo pominjati.

Što se tiče samih tehničkih elemenata, “Dawn of the Planet of the Apes” je odlično konstruisan. Narativ je dobar i uzbudljiv, kadrovi su jasni i daju dovoljno prostora posmatraču da se izgubi u toni detalja koja se krije u pozadini svake sekvence. Animacija je još jednom na impresivnom nivou. “Weta Digital” ne prestaje da oduševljeva svojim radom. Kada se temeljno ponaosob sagledaju majmuni, zaista je neverovatno s koliko truda i preciznosti je svaki realizovan.

“Dawn of the Planet of the Apes” nudi zadovoljavajući balans drame, poličke intrige i same akcije, i kao takav, apsolutno se opravdano postavlja kao udžbenik za pravi letnji blokbaster. Mislim, ovo je film u kojem imamo priliku da gledamo majmune kako jašu konje, rokaju iz automatskih pušaka i pesniče se u stilu Donkey Kong Mortal Kombat fuzije. Šta ima ovde da ne valja?

Ocena: 8/10