Clay Enos/ & © DC Comics Courtesy Warner Bros. Pictures

Odred otpisanih – The Suicide Squad (2016)

Iako se glavešine velikih producentskih kuća svim silama trude da popune kalendar podjednako kvalitetnim naslovima tokom svih 12 meseci u godini, svima je jasno da, kao lica organizacija koje ipak imaju limitirani budžet, oni bivaju primorani da prave određene kompromise. Tačnije, dotični likovi se više nego često nalaze u situacijama gde moraju pažljivo da biraju svoje bitke. Stoga, velika većina glava koje stoji iza ovih brendova svoj najveći fokus i najozbiljnije adute upravo čuvaju za leto.

Zašto baš za leto? – Pa, zato što je leto, kao i sam period oko Božića, najbolji termin za filmove. Tada najviše Amerikanaca posećuje bioskop.

Svi oni koji već godinama u nazad prate film i posećuju bioskope, znaju šta zapravo znači fraza: “veliki letnji blokbaster”. Pod ovaj skup reči uglavnom spadaju oni preskupi naslovi koje velike izdavačke kuće vrlo intenzivno reklamiraju na svim mogućim kanalima jače od godinu dana pre nego što se premijerno pojave u bioskopima.

Jedan od takvih filmova je i “Suicide Squad” (Odred otpisanih). Iako je ušao na mala vrata, nakom sjajnog odziva kod publike, Warner Bros. je skapirao da je zapravo ovo njihova zlatna koka za leto 2016. godine. Prvi trejler je uspeo da generiše tonu pregleda i pozitivnih komentara, što je samo dodatno ohrabrilo Warner da upumpa dodatnu ludačku dozu novca u ovaj projekat.

SS-20727rv3-A

Sa finalnim budžetom od čak 175 miliona dolara (samo za snimanje), “Suicide Squad” je definitivno imao ogromne ciljeve. Pritisak bio velik, a hajp još veći. Promotivni materijali su obećavali mnoštvo preskupih scena, prepunih akcije i dobrog humora. Svet je bio spreman da pogleda ovakav film, te su se karte za isti prodavale nedeljama unapred širom planete!

Za one koji ne znaju, “Suicide Squad” je još jedna adaptacije popularnog stripa DC comics kuće za veliko platno. Priča ovog projekta prati jedinstveni grupu superzlikovaca, osuđenih da ostatke svojih života provedu u najgorim zatvorima visoke sigurnosti. Međutim, iako zakonom zapečaćena, njihova sudbina se iznenada menja kada Amanda Waller, žena na čelu službe nacionalne bezbednosti, pokreće eksperimentalni program pod nazivom “Odred otpisanih”. Zašto? – Pa, zato što dotična veruje da je njen najbolji kvalitet u životu upravo ta moć da tera ljude da rade protiv svojih interesa, te se odlučuje da kapitalizuje na unikatnim veštinama najgorih kriminalaca na svetu.

Amanda Waller osniva posebnu tajnu jedinicu, sastavljenu od probranih nasilnika i psihopata, među kojima se nalaze imena poput Harley Quinn, Deadshot, Diablo, Killer Croc, itd. koja će, kao potrošna roba, za zadatak imati da rešava misije visokog profila i rizika, koje skoro pa garantuju tragičan ishod po njih.

Baš kao i Marvel, brend s kojim je DC 80 godina u rivalstvu, ova kompanija, zajedno sa Warnerom, pokušava da napravi jedan zajednički univerzum u kojem se radnje i likovi svih njihovih filmova međusobno prepliću. Radnja filma Suicide Squad je smeštena neposredno posle događaja koji su se odvili u filmu Betmen protiv Supermena (Batman v Superman). Nakon smrti jednog od glavnih junaka iz malo pre pomenutog projekta, vlada SAD uviđa koliko je zapravo planeta Zemlja slaba i nespremna za sve ono što može da joj se desi sad kad širi univerzum zna da postojimo. Kako nas Betmen protiv Supermena uči, samo je pitanje vremena kada će sleteti novi vanzemaljac na Zemlju i pokušati da je pokori zarad sopstvenih ciljeva. Stoga, potrebno je što pre reagovati i osnovati ako ništa drugo, onda makar određeni odred za prvu pomoć koji će imati kapacitete da se koliko-toliko suprostavi nadolazećim pretnjama.

SUICIDE SQUAD

Naravno, i pre nego što je gore pomenuta ekipa uspela da se uigra i upozna – novi problem je zakucao na vrata i oni su bili primorani da uzmu stvar u svoje ruke!

Dakle, svi oni koji malo redovnije prate Marvelove filmove, doživeće Suicide Squad kao Guardians of the Galaxy sa negativcima, iako to zapravo tako ne treba da bude.

Za razliku od brojnih drugih ozbiljnijih ljubitelja filma, ja generalno podržavam ideju stvaranja filmskih univerzuma. Meni naprosto predstavlja pravu uživanciju to traganje za sitnim detaljima koji povezuju filmove unutar žanra. Iako generalno odobaravam ovakve poteze, nisam baš siguran da je DC pametno odigrao ovde. Nekako mi je teško da poverujem da bi Betmen (a i brojna druga lica) zanemario problem ovakvih dimenzija, pogotovo što mu se dešava u dvorištu.

No, bilo kako bilo – od ovog filma se nije ni očekivalo da bude nešto preterano inteligentan. “Suicide Squad” je za zadatak imao da u lepo svetlu napokon prikaže na velikom ekranu neke od omiljenijih DC zlikovaca svih vremena.

Nakon neuspeha Betmen protiv Supermen filma, DC se odlučio da ostane na istom putu i nastavi da ukršta svoje priče, al’ je takođe odlučio i da svoj najnoviji film, “Suicide Squad”, stilski znatno distancira od njegovog prethodnika. Za razliku od Betmen protiv Supermena koji oblije mračnim tonovima i teškim egzistencijalnim pitanjima, “Suicide Squad” je imao za zadatak da malo razbije tu mračnu atmosferu. Njegova misija je bila da unese određenu dozu humora i razbribrige u DC filmski univerzum.

Umesto toga, Suicide Squad je navukao DC-u novu bedu na vrat. Ovo je definitivno jedan od najslabijih i najgore sklepanih filmova koji sam imao prilike da vidim u svom životu, a svi koji i malo redovnije čitaju ovaj blog vrlo dobro znaju da sam se nagledao užasnih filmova za života.

SUICIDE SQUAD

Holivud već decenijama u nazad izbacuje preskupe, besmilene, izlizane, a često i nedovršene filmove, ne bi li držao ljude u bioskopima tokom čitave godine.

Iako mi je uvek teško da priznam –  film se danas vrlo često nalazi u ulozi alata za brzo generisanje ogromnih suma novca. Industrija je jednostavno ludački narasla, i kao takva – ona ima ogromne potrebe za konstantnim stvaranjem novog sadržaja koji će replicirati rezultate svojih najprofitabilnijih projekata.

U filmu se danas obrću lude pare, što definitivno znatno utiče i na kvalitet današnje kinematografije.

Iako je film oduvek bio u službi gomilanja para, nekad je u ovoj industriji postojao prostor i za smislenije projekte. Kada kažem smislenije, mislim na one koji nisu robovali nadrealnim rokovima i od kojih se nije očekivalo da pune bioskopske sale po svaku cenu.

Nekad se strpljivo prilazilo filmu. U određenim slučajevima, pogotovo kad su autorski filmovi u pitanju, odvajalo se čak i po nekoliko godina za rad na scenariju. Film je ranije imao i edukativni karakter, kao i slobodu da ispriča određenu priču na jedan interesantan način, bez pritiska da li će istu ispratiti stotine hiljada ljudi širom planete.

Danas to više nije tako. Vreme je novac. Sve je u službi toga. Naravno, postoje i dalje filmovi koji se snimaju iz čiste ljubavi prema priči, određenom žanru i motivima koje oslikavaju, al’ njih je sve manje i manje. Zašto? – Zato što nisu isplativi. Oni jednostavno sve više i više gube načine na koje mogu da opravdaju svoje postojanje.

SUICIDE SQUAD

Sudeći po filmskim ostvarenjima koja nam se u poslednje tri-četiri godine serviraju, samo jedno je jasno – priča više nije potrebna.

Danas na uspeh nekog filmskog ostvarenja najmanje utiče kvalitet dijaloga i smislenost njegove radnje. Da li će određeni naslov zaraditi stotine miliona dolara ili ne, zavisi isključivo od njegovog marketinga. Naravno, postoje izuzeci, al’ budimo realni – nema ih baš nešto preterano mnogo.

Sve je danas u novcu! Ako u 2016. godini nisi spreman da upumpaš ogromne količine novca u svoj projekat i tako mu obezbediš da bude omniprisutan na svim mogućim kanalima i mrežama mesecima pre njegove premijere – velike su šanse da nećeš uspeti da vratiš uloženi novac.

Naravno, to danas niko ne želi. Niko nije lud da investira u nešto što mu/joj se neće isplatiti. Stoga, kvalitet je prepustio kormilo marketingu, kada je današnja kinematografija u pitanju. Danas se producenti i razne glave iz marketinga mnogo više mešaju u kreativni proces filma, nego što je to potrebno. Ova praksa sad već prevazilazi sve moguće granice dobrog ukusa, što opet izuzetno utiče na to kako današnji klinci doživljavaju film i šta od njega očekuju.

SUICIDE SQUAD

Suicide Squad je jedan od takvih projekat. Meni je zaista neverovatno koliko malo mozga uloženo u finalni rez ovog filma. Bukvalno ne znam odakle da počnem da kritikujem ovo “ostvarenje”, ako se uopšte tako može i nazvati. “Suicide Squad” ima tri početne scene, kao da Ayer i glaviše iz kompanije Warner Bros. nisu mogli da se odluče ko je pravi protagonista filma. Mi se na samom početku, kroz seriju flešbekova, upoznajemo sa Deadshot-om, Harley Quinn i Amandom Waller, koja nas sama ponovo upoznaje sa prva dva pomenuta lika. Umesto da prirodno zaronimo u priče svih likova i lepo se upoznamo s njima kroz njihova dela, mi dobijamo neki glupavi brifing, ispraćen serijama flešbekova koji nas i daje ostavljaju većim delom u misteriju ko su naši igrači, i zbog čega se tačno nalaze na crnoj listi. Naravno, njihovi zločini jesu jasni, al’ mi je to nekako previše siromašan i neozbiljan pristup za film koji od starta govori da je fokus na samim likovima, odnosno njihovim pozitivnim i negativnim stranama. S takvim pristupom, svaki pokušaj da se dublje zađe u same likove, koji su u stripovima vrlo kompleksni i interesantni, je u startu sasečen.

Ova odluka je najviše negativno uticala na lik Harley Quinn. Iako je Margot Robbie fantastično otelotvorila ovu kultnu figuru iz Betmenovog sveta – ona jednostavno nije dobila dovoljno prostora da bilo šta više uradi s svojim karakterom, osim da ga predstavi kao klasičan “eye candy”. Svi oni koji su pratili Batman: Animated Series, znaju da je Harley izuzetno kompleksan lik. Nju i voliš i ne voliš u isto vreme. Njen odnos sa Džokerom ju je napravio takvom da je u isto vreme i izuzetno submisivna, a i dominantna. Kao visoko inteligentna individua koju je odnos s psihopatom naterao da izgubi razum, Harley je definitivno karakter koji je zaslužan dublje studije, ne bi li svi njeni slojevi došli do izražaja. Umesto toga, umesto dublje analize lika, kao i njenog odnosa sa Džokerom, mi dobijamo jednodimenzionalni generator glupih i loše plasiranih fora, koji u par navrata ume da mlatne nekog bejzbol palicom.

SUICIDE SQUAD

Naravno, to isto važi i za polovinu drugih likova u ovom filmu, na čelu s Flojdom Lotonom (Floyd Lawton), kojeg glumi Vil Smit (Will Smith). Sličnu sudbinu ima i The Joker, kojeg katastrofalno portreiše Džared Leto (Jared Leto). Iako ga ima svega svega 9 minuta u čitavom filmu, Leto i Ajer su se potrudili da totalno osakate najpopularnijeg DC negativca ikad, i prikažu ga kao iskompleksiranog gangstera, a ne psihopatu koji je zapravo oličenje anarhije, kao i kontrateg Betmenu i svim njegovim uverenjima. Ne znam kako su drugi ispratili ovaj katastrofalni performans, ali ja sam u više navrata bio u iskušenju da pljunem platno kad se Leto se pojavi. Svaki njegov tik i gest je maskimalno usiljen, a pošto film realno ne izdvaja mi minut da se malo dublje pozabavi s njegovim likom – on deluje samo kao neki levi prsnuti gangster sa zelenom kosom.

Sve u vezi njegovog nastupa, počevši od samog eksterijara, je sumanuto. Svega ima previše, a zapravo ništa nije dovoljno smisleno i memorabilno. Leto je pokušao čak da ubaci i određenu dozu seksualnosti u lik, što se naravno odmah ispostavilo kao užasna ideja.

Dakle, da sumiram – Leto nije Dž od Džokera.

Gledajući  i analizirajući film iz raznih uglova, stekao sam utisak da je sam The Joker apsolutno nepotreban po ovu priču. Pošto je veliki broj “heroja” iz ovog filma nepoznat širim narodnim masama, moj pretpostavka je da je Džoker ovde ubačen čisto da bi, kao mainstream ime, zainteresovao što je veći deo publike da isprati novi Ajerov projekat.

Svaki član Odreda otpisanih je posebna priča za sebe. Svaki ima drugačiji set principa, uverenja i razloga zašto odmah ne digne ruke i odabere lakši izlaz iz situacije koja je skoro pa bezizlazna, al’, nažalost – mi ne dobijamo priliku da uđemo malo dublje u njihove glave.

Ovakvu odluku reditelja bih možda i mogao da razumem da je sama radnja previše velika i kompleksa, pa da ne ostavlja dovoljno prostora da se uđe u neku posebnu dubinu aktera, njihovih motiva, kao i međusobnih odnosa.

Iako je film postavljen kao jednostavna i isprazna platforma na kojoj premoćni karakteri treba da šetaju svoje šareno perje poput kakvih gracioznih pauna, Dejvid Ajer (David Ayer) bukvalno propušta svaku priliku da se malo ozbiljnije pozabavi s njima i njihovim nesvakidašnjim odnosima. Dijalozi su naprosto preglupi, a odnosi protagonista, kao sami opisi likova – nepotpuni.

Čitav film nekako protutnji pred očima. Zaista ne postoji niti jedan element u istom koji je uspeo da me natera da se nešto ozbiljnije investiram u ono što mi se odvija pred očima. Čak je i sam izbor muzike idiotski. Možda grešim, ali meni zaista nema smisla nedovezivati scene gde u jednoj u pozadini gruvaju The Rolling Stones, a u drugoj Eminem.

SUICIDE SQUAD

“Suicide Squad” se čak raspada i po pitanju same atmosfere unutar filma. Određene sekvence su svetle, lagane i neozbiljne, dok su već sledeće ispunjene mračnim tonovima i nekom dozom ozbiljnosti koja se nakaradno kači na prethodne komične sekvence. Kao da sve ovo nije bilo dovoljno, moram napomenuti da film čak i vizualno izgleda očajno. Ajer se previše oslanja CGI, što samo dodatno odaljava publiku od samog filma.

Od svih elemenata, najteže je komentarisati sam kvalitet glume u filmu. Zašto? – Pa, zato što glumci zaista nisu imali dobre uslove za rad. Pred užasno loše napisanog materijala koji im je šutnut pod nos, oni čak nisu imali ni dovoljno prostora da se pozabave svojim likovima. Niti jedan od glumaca, nebitno koliko on dobar i skup bio, nije dobio dovoljno vremena na ekranu da pokaže šta zna. Jedino što malo vadi “Suicide Squad” kao film, jeste harizma njegovih aktera. Pored Leta koji je zbilja očajan, jedino lice koje ovde još ima smisla komentarisati je Viola Dejvis (Viola Davis). Ona se zaista sjajno pokazala kao Amanda Waller, iako ni ona nije ima adekvatan alat za rad. Svi ostali su žrtve lošeg scenarija i užasnih dijaloga, tako da smatram da nije fer baviiti se njihovim doprinosom ovom filmu. Evenualno bih izdvojio Caru Delevingne, koja se pola filma uvija kao epileptična trbušna plesačica.

Iako je naprosto urnisan od strane skoro pa svakog filmskog kritičara širom planete, Suicide Squad je uspeo da opravda svoje postojanje, oborivši avgustovski box office record, sa zaradom od čak 276 miliona dolara za svega 5 dana emotiovanja u bioskopima širom sveta.

Nažalost, ovaj uspeh će itekako loše uticati na budućnost filma. Nakon ovih rezultata, možemo komotno da očekujemo novih talas besmislenih i preskupih filmova, koji se niti u jednoj sekundi ne bave svojim materijalom kako treba.

“Suicide Squad” je defintivno jedan od najlošijih filmova koji sam pogledao u poslednjih x godina. Ako je ikako moguće, preskočite ovu glupost!

Ocena: 3/10

Leave a Reply

4 Comments

  1. g

    Odlicna rezencija!Zboravio si da spomenes lepotu Margo Robi,ali bih voleo da vidim rezenciju forest gampa

  2. Pingback: Kakav je film?Rediitelj u fokusu: Na Hong-jin

  3. Ivona

    U pravu si film je nekako brz i ne nema stalnu temu.

Next ArticleKobna noć - The Night Of (2016)