Za svega nekoliko dana, tačnije 24. oktobra, FOX ponovo vraća The Walking Dead (Okružen mrtvima) na male ekrane. Neko slavi, neko ne, a neko (čitaj: ja) zapravo ne zna više šta da misli. Verovali ili ne, mene je vest o povratku The Walking Dead u isto vreme i obradovala i šokirala.
Pre svega, zato što od samog početka pratim ovu seriju, a i zato što iznenada skapirah da ću u ne sad ovoj, već sledećoj sezoni, ispratiti jubilej i pogledati zvaničnu 100. epizodu.
Da, evo i slovima – stotu epizodu!
Neverovatno.
Kad pre? Kako je moguće da vreme toliko brzo leti?
Premator sam.
Ovo saznanje me je doslovno nateralo da sednem i malo ozbiljnije razmislim o tome da li je realno da je The Walking Dead već dostigao taj milestone, šta zapravo sve to znači i kako je moguće da ova serija i dalje beleži toliko ludački veliku gledanost?
Naravno, ovaj deo za gledanost se ne odnosi na njen kvalitet, već tematiku kojom se bavi.
Voleli je ili ne, serija The Walking Dead je svakako fenomen. Jer, uzimajući u obzir mnogo faktora, pre svega tematiku i sentiment današnje publike, ovakav koncept nikako nije trebalo da uspe. Bar ne u ovom smislu i ovolikim razmerama.
Jeste, bio je tu fenomenalni Frank Darabont, al’ opet – uzmimo u obzir da je The Walking Dead ipak apokaliptična priča o zombijima koja se do sada nije ustručavala od promovisanja ogromnih količina nasilja i tragedije. The Walking Dead jeste primarno drama, al’ svako ko je gledao makar jednu epizodu ove serije, zna da ljudi koji stoje iza ovog projekta nisu baš u fazonu da prave mnogo kompromisa i štite svoju publiku od ozbiljnog sadržaja.
Ne. Oni se, jednostavno, ne plaše da monstruozno osakate ili ubiju nekog od svojih glavnih likova, ma koliko on ili ona bili cenjeni i voljeni od strane publike.
Naravno, sve to može znatno tvrđe, ali opet, treba imati u vidu da je The Walking Dead ipak nešto što se vrti na kanalu kao što je FOX, što automatski znači – složićete se – da je serija ipak namenjena širim narodnim masama.
Prema zvaničnim brojkama, ljudi koji stoji iza brenda Nielsen, najpoznatije i najbolje kompanije na svetu za istraživanje javnog mnjenja, The Walking Dead je ponovo uspeo da ode korak dalje i okupi čak 14% više gledalaca u odnosu na prošlu godinu. Nakon 6 sezona i 99 epizoda, The Walking Dead i dalje raste. I to mnogo! Armija fanova ove serije se non stop širi, kao da je i sama zapatila taj zombi virus.
Suludo, zar ne?
Ovo se ne dešava baš često. Obično se nakon 3-4 sezone izgradi neka kritična masa i gledanost određene serije krene polako da stagnira – al’ ne kad je The Walking Dead u pitanju.
Kako tvrde iz Nielsena, poslednja epizoda prošle sezone je potpuno pokidala! Blizu 16 miliona ljudi je premijerno gledalo svih 90 minuta, ne bi li saznali koga će Negan da odalami palicom u glavu!
A gde su torenti? Gde je repriziranje? Gde je statistka za one koji kasne i sad bindžuju sve epizode i sezone jednu za drugom?
Mnogi bitni ljudi iz industrije tvrde da kad se sve te brojke saberu, The Walking Dead na nedeljnom nivou isprati više od 40 miliona ljudi širom planete.
Da, na nedeljnom nivou.
Nadrealno, zar ne?
Upravo ovaj podatak čini The Walking Dead jednom od najpopularnijih serija svih vremena.
Pre nego što zađem dublje u tematiku i krenem da nabrajam sve ono što smatram da čini ovaj serijal toliko posebnim, fokusirajmo se prvo na sam koncept i glavni zaplet ovog projekta. Kao što i sami znate, zombiji nikad nisu bili nešto preterano popularni u svetu filma. Tačno, ima strava filmova, ima i ljudi koji to vole da gledaju – al’ se zapravo tu nikada nije vrteo neki ozbiljniji keš.
Zašto? – Pa, zato što sam koncept zombija i zombi apokalipse nije tema koja interesuje mnogo ljudi. Ovo nije nešto preterano popularan, niti profitabilan žanr. Potražnja jednostavno nikad nije bila dovoljno velika da bi holivudske glavešine krenule da gledaju na zombi filmove kao njihovu potencijalnu novu zlatnu koku.
Setimo se samo World War Z filma. Ovaj projekat je imao Breda Pita (Brad Pitt), prejak marketing i budžet od čak 190 miliona dolara, pa opet ništa nije uradio. Mislim, jeste – al’ ne dovoljno da bi se neko cimao da snimi nastavak koji je već bio u planu. Film svakako jeste užas, al’ opet – ljudi u startu nisu hteli da ga gledaju. Džabe to što je zasnovan na dosta popularnom romanu, World War Z je ostao svega 20 miliona u plusu, što je za projekat tih dimenzija i ambicija, daleko ispod svih očekivanja.
U ovom žanru se i dalje ne obrće neki pristojniji novac, a to je, kao što i sami znate, ogroman problem za sve koji se bave filmom.
Ako uzmemo u obzir da je Zombieland, sa zarađenih skoro 52 miliona dolara, najprofitabilniji zombi film svih vremena, možemo lako doći do zaključka da ovde baš i nema nešto preterano mnogo ‘leba. Stoga, zombi filmove danas snimaju isključivo entuzijasti kojima novac nije jedina stvar na umu. Oni to rade jer im je pre svega zabavno da se bave ovom tematikom.
Ali, i pored svega gore navedenog, slabe gledanosti i svih drugih ograničenja – The Walking Dead je ipak uspeo da procveta!
Ovaj serijal je uspeo da se ostvari u svim mogućim poljima i sravni skoro sve izazove pred sobom!
Kako?
Mislim da je uspeh ove serije direktno vezan za sledeće elemente:
1. Tera nas da se pitamo: “Šta ako…”
Ljudi su jednostavno opsednuti sobom. Tu nema rasprave. Kakva god da nam se priča gurne pod nos, mi odmah zamišljamo sebe u toj situaciji, jer jedino tako možemo da spoznamo šta se u njoj tačno dešava. Da bi čovek nešto razumeo, on to mora da oseti na svojoj koži. Ljudi najbolje uče putem iskustava.
Svako, ali bukvalno svako, želi na ličnom primeru da doživi određeni scenario koju mu/joj se servira putem određenog medija. Nebitno da li se postavljamo u ulogu protagoniste ili nemog posmatrača – svi imamo ogromnu potrebu da budemo neko ko još uvek nismo bili.
Nindža, kauboj, bandit, astronaut, misteriozni osvetnik, žrtva sistema, pogrešno optuženi smrtnik, itd. – kao strastveni ljubitelj filma, ja sam bio sve od toga! Bukvalno obožavam da se izgubim u priči koja mi se servira putem malih i velikih ekrana. Za mene je to pravi gušt. To mi je jedno od glavnih merila pomoću kojeg ocenjujem određeni film ili seriju. Ako nisam uspeo do te mere da se saživim sa radnjom i likovima nekog projekta – velika je verovatnoća da toj istoj seriji ili filmu neću posvetiti ni sekund svoje pažnje.
Al’, s druge strane, ako se do te mere udubim u priču i likove nekog filma i istripujem da se i sam nalazim na npr. ranču kojeg napadaju praznoglavi, krvožedni zombiji – bukvalno nikad neću prestati da gledam!
Iako The Walking Dead sadrži jedan prilično nerealan apokaliptični scenario, on opet poseduje dosta realnih i prizemnih likova koji poseduju prosečne ljudske vrline, mane i sposobnosti. Oni razvijaju prosečne ljudske odnose i to ih nekako čini dosta realnim. Iako je sama priča dosta nestvarna, ta postavka, nama kao publici, omogućava da osetimo deo tog pakla. Al’ ne samo mi, već i naši prijatelji, roditelji, komšije, kolege, itd. Automatski, sve naše strahove i instinkte usađujemo u te likove i počinjemo ozbiljnije da se zalažemo za njihove postupke i sudbine jer ih doslovno osećamo na sopstvenoj koži! Zaista ne mogu da nabrojim koliko sam se mnogo puta stavio u Rikovu situaciju i zapitao: “Kako bih ja ovo odigrao?”
2. Niko zapravo nije bezbedan
Baš kao i Game of Thrones, The Walking Dead je dao svojoj publici do znanja da niko od likova nije bezbedan. Dobro, niko sem Rika, al’ opet – i to je dovoljno da ljude non stop drži u grču.
Svako ko je čitao strip, već zna da je jedna od glavnih fora ubijanje popularnih likova. Upravo taj element iznenađenja je do te granice popularizovao strip da je Frank Darabont počeo da razmišlja kako da ga pretoči u neki drugi “ozbiljniji” format.
Naravno, tvorci serije The Walking Dead znaju da je tenzija ko će da umre, a ko ne glavna stvar koja prodaje njihov projekat, te su se odlučili da se u određenim segmentima, udalje od originalnog materijala i krenu svojim putem. Iako su fanovi krenuli da divljaju, ovo se ispostavilo kao izuzetno pametan potez.
Robert Kirkman, Glen Macara (Glen Mazzara) i ostatak ekipe koja sedi za kormilom ovog ludački popularnog projekta, su skapirali kako da zadrže tu neizvesnost i uvuku i one koji su već sve ispratili u drugom formatu, da gledaju njihovu seriju, makar samo da bi drobili na netu šta je bolje u stripu bolje odrađeno.
3. Razvoj likova: “Kad sve maske padnu, ko smo i šta smo zapravo mi?”
Pored toga što nam daje priliku da se olako izgubimo u jednoj prilično surovoj alternativnoj stvarnosti, The Walking Dead vrlo dobro ističe pravu prirodu ljudi i kroz određene likove i situacije fantastično pokazuje na šta smo sve mi zapravo spremni kada su nam životi ugroženi. Iako se reklamira kao još jedna zombi priča, The Walking Dead je projekat koji se bavi nama.
Zombiji su samo metafora.
Akcenat nije na ovim praznoglavim monstrumima, već na psihologiji ljudi. The Walking Dead je otvorena platforma koja nudi mnogo prostora svojim likovima da rastu i menjaju se iz epizode u epizodu. E sad, to što kreatori serije ne koriste ovo baš kako treba kod svih likova, to je druga stvar.
Svakako, cilj ove serije je da ukaže na to kako smo svi mi daleko mnogo drugačiji nego što mislimo. Iako se u društvu predstavljamo ovako i onako, naša prava narav se i dalje krije negde duboko u nama. The Walking Dead je na početku želeo da oslika ljude koji donose odluke na osnovu instinkta, a ne iskustava – ali nakon 6 sezona – i iskustva dolaze na videlo.
Uzmimo Kerol za primer. Kada smo je prvi put upoznali, ona je delovala kao jedna preplašena i nesposobna ženica. Velika većina publike, uključujući i mene, je očekivala da Kerol neće preživeti ni pola sezone. Ne znam za druge, al’ ja sam je na početku serije registrovao kao šniclu na dve noge. Samo sam čekao momenat kad će je zombiji sažvakati. A pogledajmo je sad? Tokom ovih 6 sezona, Kerol je iz cmizdrave ženice prerasla u pravu ratnicu! Iako je nisam gotivio na početku, pored Rika, ona mi je sad trenutno najomiljeniji karakter u seriji.
4. Zombiji: Fantastična šminka, nadrealna posvećenost detaljima
Iako The Walking Dead nije primano fokusiran na same zombije, to ne znači da oni nisu važni. Naprotiv. Većina nas u publici, gleda ovaj serijal zbog fantastično osmišljenih i odrađenih zombija.
Iako se prva epizoda premijerno emitovala pre 6 godina na TV-u, meni i dalje u glavi stoji urezana slika zombi devojčice sa raspalom vilicom, kao i onog istrulelog zombija koji gamiže po travi, iako mu fali bukvalno pola tela.
Zašto se i dalje toga sećam? – Zato što oba ova zombija izgledaju fantastično! Greg Nikotero (Greg Nicotero) razbija kako radi šminku. Zaista je neverovatno kakvih je sve “šetača” bilo u seriji tokom ovih 6 godina koliko se emituje. Jedva čekam da vidim nove!
5. Zajednica
Pored toga što se The Walking Dead trudi da nas natera da odaberemo svoj avatar, odnosno karakter s čijim osobina ćemo da se saživimo i kroz čije oči ćemo da posmatramo njihov apokaliptični svet, kreatori ove serije se takođe trude da promoviše i porodične vrednosti, odnosno bitnost delovanja na nivou zajednice.
Mislim da je ovo nešto što itekako utiče na gledanost ove serije. Ako nigde drugde, onda bar u Americi. “Nismo i dalje izgubili sve, imamo jedni druge” – ova mantra odlično prolazi na Zapadu. To smo videli već u beskonačno filmova i serija.
Iako su skoro svi odnosi konstantno na testu, iako se zaista mnogo toga menja iz sezonu u sezonu, bar kad su likovi i njihove uloge u pitanju – The Walking Dead sve vreme i dalje drži svoje junake i junakinje na okupu. Oni non stop pomažu jedni drugima, iako su u potpunosti različiti.
Hvala vam što ste ostali uz ovaj tekst do samog kraja. Početak nove 7. sezone nam je iza ćoška, te se nadam da ćete zajedno sa mnom komentarisati dešavanje iz serije na ovom blogu!
Slike u tekstu su vlasništvo kompanije“FOX” i date su na korišćenje uz saglasnost “FOXTV.RS“.
Copyright © 2016 FOX, Inc. Sva prava zaštićena. Za više informacija, kontaktirajte distributera.
Slični članci
Sreten Žujkić, penzioner
Dobar tekst. Sa moje strane, ne znam šta da kažem. Gledam seriju redovno, pa prestanem na dve sezone, onda opet počnem, pa prestanem u polusezoni itd. Neke od epizoda su bile nešto najdosadnije što sam ikad pogledao, a neke obrnuto. Takođe, ponekad mi zasmeta što mi deluje da serija ne ide nigde. Samo mogu da menjaju likove, mesta gde se nalate i tako u krug. Sve u svemu, trebalo bi da pogledam drugu polovinu prošle sezone, iako znam šta se zbilo u poslenjoj epizodi, pa ću da vidim da li dalje nastavljati-
Dejan
Ovo sto je Sreten rekao je najveca falinka. Serija ne ide negde. Za trenutak je imala neki cilj kada su mislili da postoji lek i krenuli ka Vasingtonu. Posle toga, samo prezivljavanje i power play. Naravno, to mnogo vise lici na zivot. Ali ne znam kako ce zavrsiti seriju. Ovako kako ide, jedino da svi umru.
Goran Mirković
Slažem se. Mislim da će da se vuče dokle god budu imali bilo kakve ideje.
Letnje igralište
“Fear the Walking Dead” je isto super. Meni ona možda još malo više leži – likovi su mi daleko simpatičniji i sjajni su mi ti detalji i dijalozi o samovoljnom davanju (žrtvovanju) zombijima, o veri u smisao svega što se dešava, o spasenju kroz apokalipsu.
Radomir Rakić Lija
Slažem se,Fear The Walking Dead je isto fenomenalna serija 🙂
Radomir Rakić Lija
” Zombiji su samo metafora.Akcenat nije na ovim praznoglavim monstrumima, već na psihologiji ljudi” ,e ovo sam ja pokušavao da objasnim hejterima koji kad im pomenem The Walking Dead odmah komentarišu nešto tipa : “Aaaaaa to ono sranje sa onim zombijima,ma beži…” i tome slično hahaha :).Svaka čast za tekst Gorane,jedva čekam premijeru na FOX-u,nekako mi je draže nego sa torrenta da skinem :).Moram priznati da sam seriju počeo da gledam tek pre dve/dve i po godine možda!
Takođe i Fear The Walking Dead mi je isto toliko interesantna serija kao i The Walking Dead.
Sara
Odlicna recenzija! Stvarno volim twd i jedva cekam slijedecu sezonu 😀 Osobno, i Fear mi je dobar isto. Mozda malo realniji jer se vise fokusira na likove i odnose među njima. Zombiji su mi tamo samo kao usputni detalj koji malko otezava stvari. Sve u svemu, treba nam jos dobrih zombi stvari.
Eeny, meeny, miny, moe- it’s time for us to know 🙂
despa
Gledam seriju od prve epizode do sada,Slazem se da je najveci problem da serija ima konstantan zaplet,bez moguceg razresenja,Ali isto tako ta neivvesnost oko glavnih protagonista u smislu da budu pojedeni od zombia daje motiv za gledanje serije.Npr. smrt. Bety je za mene jedna od najneocekivaniji scena ikad u filmu.Tako mocno izrezirana,ja sam fasciniran.Drugi primer je navodna Glenova smrt,neizvesnost da li je ziv ili ne,to su stvari koje po mom misljenju drze gledanost serijala.
Nodi
Jedino je smrt siguran biznis – znaju to dobro u Holivudu. Tačnije ne smrt, nego strah i neizvesnost pre smrti – tužno je što nas, ljude, upravo to najviše “pali”. Pošto je potražnja velika, skoro da nema filma gde neko ne umre na gadan način. Mislim da je u prirodi ljudskog roda upravo nasilje prema drugim ljudima – kroz istoriju jednostavno ima previše dokaza. U današnje “tolerantno vreme”, gistro ne sme da ima mnogo izgovora da nekome bez posledica zabiješ nož u glavu. Izgleda mi više nego verovatno da nekoj mračnoj strani naših, ljudskih, mozgova prija upravo pomisao na dozvolu za ubijanje. Inače prvo sam čitao (i čitam) strip a seriju gledao posle, zaista fenomenalno odrađeno i sviđa mi se što se razlikuju. Možda je i ključ uspeha upravo u posvećenosti likovima i njihovoj glumi, to fali generalno u 99% novih hit filmova, sve je fora, efekti i priča – glume nigde.
Tijana
“Zombiji su samo metafora.” – uboo si poentu.
Sta mislite o liku Lori i glumici Sarah Wayne Callies? Ja licno mislim da bi bio mnogo gotivniji lik da je glumila neka druga glumica, npr.Jodi Balfour… Sarah Wayne Callies ne samo da nema nikakvu moc transformacije, vec ne ume ni izraz lica da promeni. Gde god da sam je gledala, uvek je ista.
Sto se tice Fear The Walking Dead, serija je za mene totalni promasaj. Na silu sam odgledala 2 sezone do sad (nisam mogla da prestanem kad sam vec pocela), ali sigurno necu zapocinjati 3.sezonu. 10+ za recenziju 🙂
nadezdapetrovic
Vecina stvari u tekstu je istina ali ne znam sta je cudno u tome sto je serija postigla toliki uspeh. Vec desetak godina su popularni filmovi distopijskog/post-apokalipticnog zanra a serije su uzele primat tako da je mozda cak i bilo ocekivano da ce serija imati 5+ sezona. Fear the Walking Dead do sad nije ponudila nista vise osim dosadnih likova s kojima ne mogu da saosecam.
Kiki
Sjajna recenzija, izvanredno pogodjena sustina! TWD nije samo serija, to je stvaran zivot za prave fanove. Naravno, ima puno toga sto bi svako od nas mijenjao, meni je recimo glavna mana serije bila oskudnost dijaloga i opcenito govora, ali to su popravili luckastim Neganovim monolozima. Svi bismo promijenili neke likove, razvoj likova i situacija. Ali ono sto je zaista nevjerovatno – postoje stotine realnijih serija, o normalnim ljudima i situacijama, pa ipak se nikad nisam niti u jednu od njih uzivjela kao u TWD. Kako je to moguce da smo utripovali da smo tamo, da smo dio Rickove ekipe? Do te mjere da cak i kad odgledas neku scenu koja ti se ne dopada pomislis: ”Ali to jest realno, Ne svidja mi se nacin na koji je Beth stradala ali zar smrt nije takva, uzima dobre ljude na ruzne nacine?” Zato jos uvijek gledamo uzasnog svestenika Gabriela, iritantnog Eugenea i ponekad napornu Taru a ne mozemo da vjerujemo da s nama vise nisu puno bolji ljudi Tyreese, Noah, Dale, Glenn… Tako je i u zivotu. A zombiji, Spasitelji, Vukovi su sva ona zla koja nas odvajaju od takvih ljudi. Visok standard je postavljen vec u prvoj sezoni, recimo onaj naucnik sto ih je zamalo sve pobio bombom smatrajuci da je to prava stvar – nije li to nasa realnost, neko drugi pokusava krojiti nasu sudbinu smatrajuci da je ”tako bolje za nas”? Ne dozvoljava nam da izidjemo iz okovanih zidina i zivimo po nasim pravilima? I najzanimljivije, toliko volimo tu Rickovu ekipu da jedva primjecujemo da su i oni postali zli, jer to je zivot, najjaci opstaju. Carol i Rick su od plasljive domacice i dobrog serifa postali hladnokrvne ubice za dobro svog stada. A volimo ih i dalje jer znamo da nuzda zakon mijenja, volimo ih jer rade prljave poslove za porodicu, oni su mama i tata ekipe i sve cine za svoju djecu, a svi zelimo takve ljude uz sebe kad je pitanje zivota i smrti. Mnogo je onih nezadovoljnih serijom jer u sezoni budu 2-3 jake epizode a ostalo su tzv. filleri, ali zar nije tako i u zivotu? Mislim da gledaoci koji previse analiziraju seriju i ocekuju savrsenstvo, non stop akciju i uzbudjenja jednostavno grijese i da se, kao sto su se uzivljavali u burnim scenama, trebaju uzivjeti i u te filler epizode. Hodajuci mrtvaci smo, realno, svi mi, i ovaj koncept kontinuiranog zapleta bez raspleta osim izvjesne smrti za sve likove je ustvari metafora samog Zivota.