thumb_5674_media_image_2560x1620

Reditelj u fokusu: Na Hong-jin

Južnokorejski novi filmski talas.

Ovaj niz reči glasno odzvanja u ušima svakog pravog ljubitelja filma.

One jednostavno imaju tu neku posebnu težinu koja u glavi svakog filmskog fanatika automatski formira tu specifičnu sliku koja odiše svim tim unikatnim crtama koje jasno razdvajaju južnokorejske filmove od svih drugih sa ove planete.

Iako mnogi filmofili sa ovih prostora i dalje nisu baš najbolje upoznati sa čarima azijske kinematografije, Južna Koreja već odavno važi za mesto gde se danas proizvode možda i najkvalitetniji filmovi na svetu.

Tokom poslednjih 18 godina, Južna Koreja je zbilja izbacila tonu nadrealno kvalitetnih što filmova, tako i reditelja, glumaca i scenarista.

Danas skoro da i ne postoji strastveni zaljubljenik u film koji u svojoj “best of” listi nema makar 3 južnokorejska naslova.

Chan wook-Park, Kim-ki Duk, Kim Jee-woon, Bong Joon-ho – ovu su samo neka od bitnijih imena koja su uticala na to da se Južna Koreja pozicionira u sam vrh svetske kinematografije.  Bez njih, bez ovih prvoklasnih umetnika, južnokorejska filmska scena ne bi bila ono što danas zapravo jeste, misleći pre svega na leglo smislenih, kreativnih, srceparajućih, brutalnih, nemilosrdnih, poučnih i poetičnih filmova.

Šta je to što zapravo izdvaja moderne južnokorejske filmove od ostalih? Koji su to elementi koji se najčešće mogu videti u novom južnokorejskom talasu i zbog čega ti filmove uspevaju da pridobiju toliko širok dijapazon posmatrača širom sveta?

Pa, mislim da ono što primarno ističe južnokorejske filmove od ostalih jeste to što se reditelji ovih naslova koriste i modernim i tradicionalnim tehnikama snimanja filma. Kad zapravo izdvojimo malo vremena i udubimo se u ono što gledamo, videćemo da skoro svaki južnokorejski reditelj priča svoju priču na jedan moderan zapadnjački način, al’ sve nekako u granicama tih tradicionalnih istočnjačkih filmskih vrednosti.

Iako su južnokorejski filmovi vizuelno i više nego impresivni, akcenat je i dalje na priči. Ona je zapravo ta koja gura čitav projekat.

Nasuprot Holivudu koji danas u potpunosti sve podređuje efektima i tzv. filmskim momentima i atmosferi, autori iz Južne Koreje ipak promovišu priču kao najbitniji element svakog dobrog filma.

Ne sećam se da sam gledao i jedan južnokorejski film, a pogledao sam ih sad već zbilja užasno mnogo, čija kompletna radnja može da se prepriča za 3-4 minuta, kao što je to slučaj s modernim holivudskim blokbasterima.

Ako se fokusiramo npr. na filmove o superherojima, jer oni su zapravo ti filmski projekti koji danas generišu najveće sume novca po bioskopima širom sveta, shvatićemo da su narativno i strukturalno skoro svi rađeni na isti fazon.

Priča svih ovih filmova staje u svega par rečenica. Uvek isti konflikt, uvek isti faličan negativac, uvek taj izlizani hero’s journey, standardno isprazno američko moralisanje, itd.

Blago rečeno, copy-paste snimanje filmova.

To nije tako sa azijskim filmovima. Pogotovo ne južnokorejskim.

Oni jednostavno vole smislene, uzbudljive i nepredvidive zaplete i podzaplete. To je nešto čega uvek ima dosta u njihovim filmskim ostvarenjima.

Svaki južnokorejski film, a pogotovo oni koji sad već važe za kultne, poseduje do te mere bogatu priču da sam siguran da kada bi takav neki scenario dospeo u ruke određenih holivudskih glavešina koji rade za velike kuće poput Universal Pictures i Warner Bros, isti bi odmah bio raskomadan na jedno 3-4 različita filma.

Al’ dobro, to je sad već tema za sebe. Fokus ovog teksta je na nečem, tj. nekom sasvim drugom.

Iako su Chan wook-Park, Kim-ki Duk, Kim Jee-woon i Bong Joon-ho definitivno najbitnija i najzvučnija južnokorejska filmska imena, postoje i oni drugi autori čije stvaralaštvo itekako zaslužuje znatno veću pažnju. Jedan od takvih je svakako Na Hong-jin.thumb_5674_media_image_2560x1620

Ko je Na Hong-jin?

Rođen 1974. godine u Seulu, Na Hong-jin je južnokorejski reditelj i scenarista koji je 2008. na konto rada na svom prvom dugometražnom igranom filmu, u okviru 45. dodele Grand Bell nagrada, proglašen za najboljeg južnokorejskog reditelja.

Iako je njegov prvenac (The Chaser) naprosto oduvao skoro sve koji su ga pogledali, Na Hong-jin se evropskoj publici zapravo tek predstavio svojim drugim po redu dugometražnim igranim filmom, po imenu The Yellow Sea.

Ovaj naslov je pronašao svoje mesto i na prestižnom Kanskom filmskom festivalu, gde je u okviru Un Certain Regards selekcije bio prikazan svim bitnijim licima iz industrije. Pošto je opet uspeo da snimi film koji u isto vreme provocira, užavasa, al’ isto tako i impresionira svoju publiku, Na Hong-jin je u potpunosti očarao kansku publiku, koja mu se revanširala tako što mu je bukvalno 10 minuta aplaudirala po završetku projekcije filma.

Iako je do sada izbacio svega 3 prava filma, što se mene lično tiče, Na Hong-jin je definitivno jedan od najzanimljivijih reditelja današnjice. On je jedan od onih retkih filmadžija čiji rad pratim s uživanjem i iznova analiziram. Svaka scena, svaki dijalog u Hong-jinovom filmu je naprosto praznik za mozak, maštu, oči i uši. Sve je do te mere lepo osmišljeno i precizirano, da čoveku jednostavno ne preostaje ništa drugo nego da se marinira u svim tim prelepim sekvencama i detaljima koje mu ovaj multitalentovani umetnik servira pred noge.na-hong-jin_740528

Stvaralaštvo Na Hong-jina je pravi raritet u današnjem svetu filma. Za razliku od mnogih filmadžija koji danas otaljavaju svoj posao, slepo prate tempo koji im studio diktira i trude se da do sitnih detalja oponašaju neke od svojih idola, Na Hong-jin je čovek koji daje sve od sebe ne bi li se što više udaljio od svakog eksternog uticaja. On ulaže dosta velik trud da učini svaku svoju scenu i kadar maksimalno unikatnim.

Iako teme koje pokriva u svojim filmovima često umeju da budu previše surove za prosečnog ljubitelja filma, interesantno je spomenuti da svaki Na Hong-jinov projekat poseduje i određenu dozu humora. Sva 3 počinju kao komedija. Nasuprot tome što svaki od ova 3 filma koje je do sad snimio broji kamione i kamione mrtvih, svaki je takođe krenuo kao zezancija, upoznavajući nas sa protagonistom koji se u toj početnoj fazi filma ne može drugačije opisati nego kao klasičnim predmetom sprdnje. Međutim, kao što već napisah – što više radnja odmiče, mi vrlo brzo saznajemo da će sve manje i manje biti smeha i ironije.

Meni je ovo zbilja interesantno. U intervjuu za The Playlist onlajn magazin, Na Hong-jin je rekao da dok piše scenario za film, on u nekoj fazi kucanja istog skapira da će mu se priča kretati u grozmornom pravcu. On tačno prepozna taj momenat kada sve odjednom postane previše mračno i traumantno. Kako bi sve to učio podnošljivim, odnosno lakšim po publiku da svari, Na Hong-jin ubacuje tu nečekivanu doza humora u svoju priču jer smatra da je upravo ona taj element koji može da zadrži posmatrača i natera ga da ipak isprati film do samog kraja.

Ovo su samo neki od momenata i detalja koji čine Na Hong-jinov stil toliko unikatnim i prepoznatiljivim.

E sad, vreme je da pređemo na analizu samih filmova:the-chaser-di

The Chaser (2008)

Kao što već gore napisah, The Chaser je prvi dugometražni igrani film ovog reditelja i definitivno jedan od najkvalitetnijih trilera koji ćete imati prilike da pogledate u životu.

Radnja prati Joong-hoa, nekadašnjeg prljavog i ozloglašenog detektiva, sadašnjeg makroa, koji upada u velike finansijske probleme nakon što mu par “radnica” tako nasumično nestane sa lica planete Zemlje.

Na svakih par dana, Joong-hou ispari po jedna devojka, bez traga i glasa. Jednostavno im  je nemoguće ući u trag.

Naravno, to ne bi bio toliko problematično da mu ovakvi gestovi zapravo ne vade novac iz novčanika. Iznerviran situacijom, ovaj makro se odlučuje da se malo više osloni na znanje iz svoje prethodne profesije i istraži zašto i kako mu devojke tek tako nestaju pred nosom.

Nakom svega nekoliko sati temeljne istrage, bivši detektiv ubrzo shvata da je svaka od ovih nestalih devojaka poslednji put poslata kod jednog te istog klijenta. Kako bi skapirao šta se tu zapravo dešava, Joong-ho ciljano šalje još jednu svoju radnicu kod tog istog klijenta, međutim tu se situacija znatno komplikuje i detektiv ubrzo shvata da ono što sledi se zaista ne dešava ni u najgorim horor filmovima.the-chaser-2008-2

Iako sam zbilja mnogo čitao i slušao o ovom filmu pre nego što sam ga pogledao, ništa zapravo nije moglo dobro da me pripremi na ono što je Na Hong-jin snimio pod ovim naslovom.

Kao osoba koja je zbilja pogledala more filmova, moram reći da se izuzetno retko dešava da me neki naslov iznenadi i u potpunosti oduševi. Jednostavno sam razvio tu sposobnost da prepoznam određene filmske formule, odnosno tipove scenarija, tako da se baš retko dešava da se susretnem sa nečim što donekle već nisam ranije video na filmu.

The Chaser je definitivno izuzetak. Iako je u svojoj esenciji i dalje jedan klasični triler, Hong-jinov dumetražni igrani prvenac je definitivno nešto sa čime se još nisam susreo.

Pored toga što je nadrealno kvalitetno snimljen i svih tih 125 minuta koliko i traje non stop zanimljiv, The Chaser je jedan od onih filmova koji nam jednostavno naglo izvuče tepih pod nogama i pusti nas da padnemo na dupe i u neverici tako bespomoćni gledamo šta nam se zapravo odvija pred očima.

Južnokorejski reditelj je iskoristio svoju priliku da kroz radnju svog filma, kao i opis samih likova, uputi jednu prilično oštru kritiku na račun policije svoje zemlje.

Iako je zbilja svaki aspekt filma nadrealno kvalitetan, počevši od same glume, najveća snaga Hong-jinovog prvenca leži upravo u tome što dotični reditelj i scenarista obilazi sve standardne filmske klišee u najširem mogućem luku. On je jednostavno usmeren na svoj cilj i tačno zna šta treba da uradi ne bi li izvukao maksimum iz svoje ideje.

Sve što mislite da će se desiti u filmu – neće. Svaki put kad dođete u situaciju da pomislite: “Ok, to je to, šta još može da se dogodi?!” – budite sigurni da može i hoće.

The Chaser definitivno pomera granice. Kako narativno, tako i vizuelno.

Atmosfera je takođe nadrealna. Na stranu to što je radnja zapravo ta koja nas drži prikucanim za pod sa sve otvorenim ustima, kvalitet kadrova, boje, a i sama fotografija su upravo ti noseći elementi koji su zaslužni zašto The Chaser ne posmatramo kao još jedan nasilni triler koji za cilj ima da nas zgrozi i natera da to veče nakon gledanja istog spavamo sa upaljenim svetlom u sobi. Ne. Zahvaljući ovim elementima, The Chaser je tu da zadivi i natera sve one koji ga jednom pogledaju da ga zauvek u svojim glavama nose sa sobom.

The Yellow Sea (2010)

Ako nečeg ima na pretek u južnokorejskoj kinematografiji, to je onda krimi trilera.   

Iz nekih meni nepoznatog razloga, ovaj žanr je tamo nadrealno popularan. Skoro svaki ozbiljniji reditelj iz ove države se makar u jednom momentu svoje karijere oprobao u ovom žanru. To naravno važi i za Na Hong-jina, koji je ipak svoj doprinos ovom trendu u neku ruku dao iz ličnog iskustva.the_yellow_sea

Južnokorejski reditelj i scenarista je u nekoliko intevjua pokušao da objasni da mu se ideja za ovaj film zapravo rodila u glavi nakon što je ostao bez dvoje bitnih ljudi u svom životu. Na Hong-jin kaže da se tad po prvi put osetio kao žrtva određene nepravde i da je želeo upravo oko tog odvratnog osećaja da konstruira svoj novi film.

Priča filma The Yellow Sea prati Gu-nama, taksistu iz Yanji-a, mesta koja se nalazi tačno na sredini između Severne Koreje, Kine i Rusije, koje je poznato širom Azije kao lokacija na kojoj se ekstremno loše živi. Pošto naš protagonista, kao i 90% ljudi koji žive u tom paklu od mesta, nije baš u stanju da svojoj ženi i sebi obezbedi mirnu i sigurnu egzistenciju, on dotičnu šalje u Koreju sa ciljem da im zaradi dodatni novac za preživljavanje. Međutim, iako su sve lepo dogovorili, od žene već 6 meseci nema ni traga, ni glasa.

Zabrinut, frustriran i sad već u opasnim dugovima zbog kocke, Gu-nam dolazi u situaciju u kojoj mu zelenaši sad već opasno sede za vratom i samo čekaju taj momenat kada će biti ok da krenu da mu lome sve koske u telu. Međutim, znajući njegovu u kakvom paklu se naš protagonista nalazi, određeni krimi šef poziva Gu-nama i nudi mu sledeću alternativu – da ode u Koreju, ubije određenog lika za njega, a on će mu se revanširati tako što će mu oprostiti sve dugove i ponovo ga spojiti s ženom.

Kao i svaki drugi čovek koji bi se našao u sličnoj situaciji, Gu-man prihvata ovu ponudu, al’ ubrzo saznaje da je sve ovo jedna ogromna nameštaljka koja će svima ludački zakomplikovati život.gdhmjsqbxv07tvwigpa0wbicmqr

Kao što možete da zaključite iz samog opisa filma, The Yellow Sea je jedan od onih krimi trilera kojem treba vremena da se zaleti, al’ kad to napokon uradi – sve što krene da se odvija na ekranu, je ništa manje od spektakularne jurnjave, pune pucnjave, drame, teorije zavera, frke i konstantnih genijalnih novih okreta u priči. Kao što je to inače slučaj s južnokorejskim krimi trilerima, Na Hong-jinov drugi po redu dugometražni igrani film je prepun nasilja i krajnje surovih scena. Nije kao Oldboy, al’ definitivno u određenim momentima može da mu parira.

Za razliku od The Chaser, Na Hong-jin gura The Yellow Sea do skoro pa nadrealnih granica. Sad kad sednem i vratim film u glavi, zaista je neverovatno koliko se zapravo mnogo stvari izdešavalo u ovih 2 sata. Iako počinje kao još jedna tužna priča o siromašnom gubitniku, kroz sat vremana – The Yellow Sea postaje faktički neki hibrid Begunca sa Harisonom Fordom na steroidima.

Na Hong-jin je ponovo snimio jednu prebogatu, kvalitetnu i lepo koncipiranu priču, zasnovanu na pravom problemu koji precizno i detaljno oslikava srž odnosa između koreanaca i kineza. U slučaju da niste upoznati sa situacijom tamo, postoji određena doza kako političke, tako i kulturalne netrpeljivost između svih naroda i zemalja unutar Azije. Pogotovo izmeđi Severne i Južne Koreje. Mada, odnosi obe Koreje, Japana i Kine isto nisu na baš zavidnom nivou. The Yellow Sea sve to lepo i detaljno pokazuje. Ovaj film gađa u sam centar problema i svima daje do znanja koliko zapravo Kini i Koreji ne polazi za rukom da nađu zajednički jezik.

Za razliku od velike većine filmadžija koji danas rade, Na Hong-jin ume da napiše kvalitetne negativce, odnosno realne likove koji zapravo imaju smislene i uverljive motive iza svojih dela. Baš kao i u The Chaser, niti jedan bitniji lik nije u potpunosti crn, a ni beo. Svako ima i svoje svetle, a i mračne strane. To ih čini stvarnim i lakim za povezivanje.

Fotogafija, režija i gluma su ponovo na najvišem mogućem nivou. Ha Jeong-woo je perfektno izneo svoju ulogu. On je kamen temeljac ovog projekta.

Da sada ne dužim previše, napisaću još samo da je The Yellow Sea jedan od kvalitetnijih krimi trilera. Ako volite filmove tog tipa, obavezno ispratite ovaj projekat!

The Wailing (2016)

Treći, al’ isto tako i najkvalitetniji Na Hong-jinov film.

Za razliku od prethodna dva koji se bave kriminalom, južnokorejski reditelj i scenarista sa The Wailing zalazi u potpuno nove vode – u horor i nadrealizam.

Priča trećeg Hong-jinovog filma smeštena je u malom selu, Goksung, na periferiji Južne Koreje i prati određenog smotanog i neiskusnog policajca (Jong-Goo) koji odjednom upada u situaciju da pronalazi stanovnice ovog mesta skamenjene u najužanijim mogućim situacijama, kao da je sav život naglo isisan iz njih od strane nekog nedefinisanog bića.

Iako na početku nikome nije bilo jasno šta se ovde tačno dešava, Jong-Goo i njegove kolege ubrzo počinju da kapiraju da određeni virus napada njihove komšije i da se ta ista bolest pojavila kada i jedan bezimeni japanac u njihovom selu. Spremni da linčuju stranca sa drugog ostrva, Jong-Goo i ostali policajci počinju da misle da ovaj virus ipak nije delo čoveka, već određenih natprirodnih sila.

Pre nego što je zapravo stigao da istraži šta se tu dešava, Jong-Goo uviđa da je ta odvratna bolest napala i njegovu ćerku jedinicu. Sateran u ćošak, Jong-Goo počinje da ludi i kreće na sve moguće načine da traži lek za njegovu mezimicu.xmc0gfgghv41a6sstdojhlx1cff

Nasuprot prethodna dva Hong-jinova filma gde ubrzo saznajemo šta se dešava, ko su dobri, ko loši momci i u kom pravcu će se radnja kretati, The Wailing nas svo vreme drži u mraku i tera da bez daha gledamo svaki spektakularni kadar, svaki maestralni frejm i iznova pokušavamo da rešimo nadrealno kompleksnu misteriju koja nam se odvija pred očima.

The Wailing je pun simbolizma i misterije, al’ isto tako i scena koje mogu da nasmeju i zaprepaste svoju publiku. Treći Hong-jinov film se tokom prve polovine svog trajanja konstantno klacka između bizarne komedije i najkrvavijeg i najstražnijeg horora. On jednostavno gađa u to neko novo, potpuno neistraženo mesto, gde publika još uvek ne zna šta tačno da očekuje.

The Wailing je pre svega jedna slobodna platforma koja je otvorena za svaki zamislivi vid interpretacije. Na Hong-jin ne nudi ovde nikakve precizne razloge, a ni odgovore na pitanja puput zašto se sve sad ovo dešava što se dešava, što nam daje sasvim dovoljno prostora da se izgubimo u svojoj mašti i sklopimo priču u glavi onako kako nama zapravo to odgovara i ima smisla.

Treći Na Hong-jinov projekat je film koji se bavi neobjašnjivim pojava, i kao takav, sam po sebi je otvoren i neobjašnjiv. Mi se tokom filma susrećemo sa brojnim likovima, pripadnicima brojnih verovanja, koji pokušavaju da razreše misteriju i smeste ovo dešavanje u neke objašnjive okvire. Međutim, što se više pripadnik određene teorije približi cilju, nama ubrzo postane jasno da dotični ipak nije ni blizu rešenja. I tako čitav film.

Fantastično. The Wailing upravo ovim gestovima ruši sve moguće stereotipe i postavlja se na sam vrh kako samog žanra, tako i liste svih filmova koje sam imao priliku da pogledam u prethodnih 12 meseci.

Za mene, ovo je bez razmišljanja film godine.the-wailing-8

Za razliku od prethodna dva Hong-jinova filma, The Wailing ne troši nešto preterano vremena da nam približi same likove i upozna nas sa njihovim pozadinskim pričama, što naravno ne znači da isti nisu dovoljno kvalitetni. Iako po pitanju mnogih stvari ipak na kraju ostajemo u mraku, Hong-jin nam kroz određene situacije tačno pokazuje ko od njegovih likova je ovde kakav čovek, koje su mu vrline, mane i šta možemo da očekujemo od određene individue. Opet, genijalan potez!

Mislim da ova odluka itekako lepo ide uz čitav duh filma.

Što se tiče glume, ona je opet na izuzetno visokom nivou. Legendarni korejski glumac Do Won Kwak je ponovo izdominirao na filmu. Njegov doprinos ovom projektu je zbilja nemerljiv. Takođe, želeo bih posebno da pomenem i fantastičnu Woo-hee Chun koja se genijalno postavila kao neki totem u sam centar priče i maksimalno iskoristila svaki minut koji joj je cenjeni reditelj posvetio u filmu. Treba još pomenuti i japanskog glumca Juna Kiminaru, čija moć transformacije je nešto što se zbilja teško zaboravlja.   

The Wailing je definitivno film koji zaslužuje svačije vreme i pažnju. Ovaj naslov je toliko genijalno, lepo i poentično snimljen da zaista ne postoje reči koje tačno mogu opisati svu njegovu slojevitost i lepotu. Kao čovek koji je pogledao zaista puno filmova, ne mogu se baš pohvaliti da sam se nagledao nešto preterano mnogo filmova koji imaju lepšu fotografiju od The Wailing. Svaki kadar može komotno da se stopira, uslika i postavi kao pozadina na računaru. Ovo je film kakvog nema. Ne gubite vreme na Holivudske gluposti, prebacite svoj fokus na Aziju i krenite da se bavite južnokorejskim filmovima.

Hvala vam što ste izdržali da pročitate ovaj ogroman tekst do samog kraja. Na Hong-jin je vanserijski umetnik čiji rad itekako treba da poznajete. Nadam se da vam je ovaj članak ponudio dovoljno razloga da pronađete neki od njegovih filmova i poklonite mu oko dva sata vašeg života.

Leave a Reply

4 Comments

  1. Miloš

    Gorane, druže, šta se dešava sa tobom? Imam dve zamerke. Prvo, zašto si neaktivan ovoliko? Drugo, kako ovaj The Wailing može biti film godine po tebi? Ja sam ga ugasio nakon pola sata. Trudio sam se, jako, ali jednostavno taj njihov humor, i očajna gluma kao uplašenog policajca, nisam mogao da svarim. Odnos njega i ćerke je jako neubedljiv, njegova gluma, strah od zombija, i ona glupava faca, jako vređa inteligenciju gledaoca. Ako je ovo po tebi film godine, onda si ti pukao, druže moj. Šteta, najviše sam voleo ovaj sajt. Ti si mnoge filmove nama otkrio, kao onaj, Drive, Adaptation, mnogo njih si preporučio. Ali ovj horor je jako loš. Ne znam, možda prvih pola sata su najgori deo filma. Ali sva ona vodoo sra*nja, njegova loša gluma, nisam imao živaca više da gledam. Eto, voleo bih da čujem tvoj odgovor na ovo. Veliki pozdrav.

    • Sima

      Vau, druže, pa ti kritikuješ… Sad će biti delete komentara.

  2. Pingback: Kakav je film?10 modernih južnokorejskih filmova koje svako treba da pogleda

Next ArticleNova godina, ja, pidžama, HBO GO i ovih 5 filmova