Zastrašujuće je koliko smo svi svedeni na računarski podatak. Neko samo treba da pritisne „delete“ i mi zvanično više ne postojimo. Cela naša istorija, u ovoj „naprednoj“ eri, je podobna za izmenu i dopunu, stoga naša reč protiv zvaničnih podataka, ne znači ništa. Ovo nije centralna tema narednog filma, mada, jeste  u njegovoj osnovi i nameće  pitanje  koliko smo zaista bezbedni od samovolje, u vreme kada ljudska prava dobijaju veću medijsku pažnju nego ikada.

Zvanično nazvan „Extraordinary Rendition“, metod je kojim CIA već godinama tajno po svetu premešta osumnjičene za terorizam. Odobren je za vreme Klintona, sve učestalije korišten tokom Bušove administracije, pogotovo posle  „Jedanaestog Seprembra“. Pripadnici muslimanske veroispovesti su odovđeni u zatvore po Bliskom Istoku i Istočnoj Evropi, gde su surovo mučeni. Malo  ko on njih bi se ikada vratio sa ovih „izleta“. Slušao sam izjave preživelih, metode mučenja na njima primenjivane, prevazilaze granice monstruoznog. Najjači utisak na mene je ostavio izraz lica jednog od njih, prepun traume i tuge, sa jasnim neizgovorenim pitanjem : „Zašto?“

„Rendition“ ima dva centra radnje. Jedan u SAD, drugi na Bliskom Istoku. Kroz prilično hladnokrvne dijaloge scenaristkinja Keli Sejn daje pogled na fizičko i psihičko mučenje. Filmska retkost je u pitanju, nigde se ne slavi američka administracija.

Život ni malo nije zgodan za Izabelu Filds El-Ibrahimi (Reese Witherspoon). Kao žena muslimana, u terorizmom opsednutoj Americi, sve počinje da joj se ruši, kada se njen muž Anvar (Omar Metwally)  ne vrati sa poslovnog puta, bez objašnjenja. Očajnički počinje da traži odgovore, razapetae između onog što joj govore i onog što zna.

Mnogi se ne bi složili samnom, smatram Riz Viterspun za pristojan glumački potencijal. Pružila je nekoliko zaista dobrih uloga do sada. Samo je pitanje pravog režisera, nekoga ko će uspeti da je usmeri u dobrom pravcu. U „Rendition“ daje jednu od boljih rola, na momente osetimo Izabelino očajanje, ali ostatak znatno superiornije glumačke ekipe je potpuno anulira.

Drugi segment filma prati Anvarovo prebacivanje u tajni zatvor van SAD. Tamo se susreće sa Daglasom Frimenom (Jake Gyllenhaal), neiskusnim analitičarom CIA-e. Na svom prvom zadatku ovog tipa, Frimen prisustvuje torturi čoveka koji naizgled nema nikakve informacije o zločinima za koje ga optužuju.

Bravo za Džejka Džilenhola, prevazilazi samog sebe! Smatram sebe za najvećeg optimistu što se glume tiče, čak ni ja nisam očekivao njegovu sposobnost za ovako nešto. Frimenova lična istorija nam je nepoznata, ali Džilenhol ga, psihološkom detaljnošću, modeluje kao emocinalno praznu personu. Podsetio me je na lik Maje iz „Zero Dark Thirty“. Deluje da nema šta da izgubi, što objašnjava njegove postupke do kraja.

 Frimen postaje nosilac radnje. Logika tvoraca filma jeste bila da stave nekog ko je neiskusan i ko nije iz tog sveta. Nalazi se u takvoj situaciji iz nužnosti, znatno naivniji od ostalih. Stoga, njegova percepcija još uvek nije zamagljena.

Niti jedan od likova nije razvijen do kraja. Postoji dvostruka opravdanost za ovakav potez. Po pitanju nužnosti, „Rendition” ima za cilj da prikaže okolnosti u koje ih čitav sistem gura, nije poenta upoznavanje sa istorijom samo jedne ličnosti. Drugi razlog je praktične prirode – ovaj film ima osam likova oko kojih obrće narativ. Ni o kome ne dobijamo detaljne informacije ali saznajemo sasvim dovoljno.

Spoj tri sporedne uloge čine „Rendition“ kompletnim glumačkim krugom. Alan Arkin (Alan Arkin), Piter Sarsgar (Peter Sarsgaard) i Meril Strip (Meryl Streep) tumače uloge „državnih ljudi“, suvih birokrata. Treba li više trošiti reči na genijalnost Meril Strip? Sa svega deset minuta pojavljivanja u potpunosti uzima film u svoje ruke. Igra Korin Vitmen, onu koja daje zeleno svetlo za ovakve aktivnosti. Svideo mi se jasan stav prema liku koji tumači. Prezentovana kao bezdušna figura, Vitmenova je jedini fanatik u borbi protiv fanatizma.

Tokom celog svog toka, „Rendition“ je ispunjen kadrovima „Bele Kuće“, spomenika Džordžu Vašingtonu, Abrahamu Linkolnu i drugim simbolima američke verzije pravde. Južnoafrički režiser Gevin Hud (Gavin Hood) ironično i mudro stavlja ove prikaze u momentima kada radnja dobija nove slojeve.

Gevian Huda znamo po Oskarom nagrađenom „Tsotsi“.  U suštini, prezentuje odnos dobrog i lošeg, ogromnog svemogućeg državnog sistema i malog običnog čoveka. Kako je u jeku borbe za neko opšte dobro, čitav sistem koji ostatku sveta govori kako treba da se ponaša, čini najgore prestupe i gazi osnovne principe kojima se diči.

Možda je „Rendition“ previše sirov i direktan za filmsko platno. Scene mučenja će verovatno izazvati skretanje pogleda. Predstavlja neku vrstu mešavine političkog tilera, intenzivne ljudske drame i poražavajuće ljudske istine. Teško je ostati ravnodušan na tako nešto.

Kome preporučiti ovakav film? Nema idealne prilike! Umesto jasnog odgovora, vratiću vas na jedan citati upućen Frimenu: „Ako nemaš želudac za ovo, traži premeštaj“. Jedino pitanje je koliko vi, kao filmski gledalac ili povremeni posetilac bioskopa, možete da podnesete. Znate šta vas čeka. „Rendition“ nije prijatan film, niti treba da bude.

Ocena: 9/10

 autor recenzije: Bojan Gačić