Fantastic? – Pa, ne baš.

Gde god da pogledaš na netu, možeš naletiti na recenziju o tome kako je Captain Fantastic savršen film, tj. gde god sem na The Guardianu. Tamo su obrisali patos sa njim. A što je najgore od svega, u potpunosti kapiram takav njihov odnos prema ovom naslovu. Nisam neko ko se često slaže sa recenzentima koji pišu za taj portal, al’ ovog puta su pogodili u sam centar mete!

Pre nego što krenem detaljnije da analiziram novi Rosov film, hajde prvo da pokrijemo neke osnove. Svega nekoliko sekundi nakon što sam pogledao prvi trejler za Captain Fantastic, shvatio sam da je ovo film naprosto moram da pogledam! Zašto? – Pa, zato što je on u svojoj osnovi još jedan “coming of age” projekat.

Svi koji imaju običaj da češće posete ovaj sajt i pročitaju po koji tekst, vrlo dobro znaju da izuzetno volim da gedam ovakav tip filmova. Nebitno da li su u svojoj osnovi drame, komedije ili romanse – coming of age filmovi u mojim očima imaju posebnu vrednost i dubinu. Jednostavno obožavam taj način pripovedanja gde mi, kao publika, pratimo određenog lika ili grupu likova, dok sazrevaju i prolaze kroz neke, naizgled, nebitne momente u životu koji će ih zauvek obeležiti i učiniti drugačijim ljudima nego što su to bili.

Ovakav koncept mi je uvek interesantan jer obećava neki ozbiljniji character development.

Kao što sam već nekoliko puta napisao na ovom sajtu, meni je ovde više gušt u tom “putovanju”. A Captain Fantastic je upravo to obećavao.

Ovaj film prati Bena Keša, oca šestoro dece, koji zajedno sa svojom porodicom živi u šumi, daleko od civilizacije i svega što ime veze sa ljudima. Iako na osnovu ovog opisa Ben zvuči kao potpuni ludak, njemu su ipak u glavi sve ovce na broju. On zajedno sa svojom porodicom živi jedan, pa, kako bih rekao, atipičan život (pogotovo za Amerikanca). Ben ulaže ogromne doze napora i energije da obezbedi svojoj deci sve što im treba da izrastu u normalne (kako se uzme) i zdrave ljude. Oni svaki dan vežbaju, rade jogu, planinare, love, uzgajaju stogu, čitaju književne klasike, uče – tj. bave se svim aktivnostima od kojih mogu da imaju neke koristi u životu!

Iako ovaj opis oslikava jednu harmoničnu idilu, porodici Keš baš i ne cvetaju ruže. Benova žena, Lezli, se teško razbolela i samo je pitanje vremena kada će svi morati da prihvate činjenicu da je više nikad neće videti u životu. Kada napokon stigne ta loša vest da je Lezli preminula, Ben, zajedno sa svojom decom kreće na put, kako bi se oprostio od svoje supruge na jedan dostojanstven način i ispunio nekoliko njenih poslednjih želja. Međutim, baš kao i Ben, Lezli nije prosečan lik, te ni te njene poslednje želje nisu baš najnormalnije. Ben je toga svestan, on zna da će njena odluka gde da je sahrane automatski pokrenuti tonu problema sa njenim ocem – al’ na njemu da ispoštuje njene poslednje želje po svaku cenu.

Interesantno, zar ne?

Pored toga što je Captain Fantastic obećavao jednu izvanrednu coming-of-age avanturu, on je takođe važio za jednog od najozbiljnijih ovogodišnjih predstavnika te alternativne struje u filmu, koja se ne razbacuje ludački velikim budžetima.

U industriji u kojoj se vrte zbilja nadrealne sume novca i gde je film ništa drugo nego samo još jedno spredstvo za brzo generisanje profita, postoji i ona druga alternativna scena koja i dalje smatra da je ova umetnost ipak nešto više od toga. Ovi, uglavnom nezavisni projekti, pričaju svoje priče jer imaju potrebu to da rade. Naravno, profit i ovde igra važnu ulogu, al’ ipak u znatno manjoj meri.

Bilo kako bilo, Captain Fantastic je od samog starta imao sve preduslove da oduševi i šarmira sve one ljubitelje nezavisnog filma i dobre coming-of-age priče. Delovao je iskreno, lepo i naprosto neodoljivo. Da li je uspeo u svojoj misiji? Da li je zapravo oduševio? – Pa, ne bih baš rekao.

Kada bih morao da moram da opišem Captain Fantastic u jednoj rečenici, rekao bih da je ovaj film bukvalno mokar san skoro svakog pravog hipstera. Zašto? – Pa, zato što promoviše te vrednosti.

Moderan, alternativan, ironičan, ciničan, a u nekoj dozi i pretenciozan – Captain Fantastic u određenim momentima, kako to Ameri lepo kažu: “Miriše sam svoje prdeže!”

I to dosta snažno. Onako, punim plućima! Ni malo se ne boji da se udavi u sopstvenom smradu.

Kada se zapravo udaljiš od ove premise koja besramno muze ideju filma The Mosquito Coast (a hipsterski se fura kao originalan i inventivan koncept) i prestaneš da razmišljaš o tome šta zapravo gledaš, Captain Fantastic će ti verovatno delovati kao jedan izuzetno lep, poetičan, satiričan, ironičan i društveno odgovoran projekat koji lukavo šeta po toj ivici između toga šta je zapravo dobro kod življenja u razvijenim sistemima i visokourbanim sredinama, a šta ne.

Međutim, ako se kao ja iz nekog ludog razloga odlučiš da zapravo zađeš malo dublje u priču i kreneš da analiziraš sve što ti se servira pred očima, olako ćeš spoznati da je Captain Fantastic ipak samo još jedna kompletna brlja od filma! Scenario za ovaj film toliko tanak i u određenim momentima jeftin, da se iskreno plašim da je čitav stao na dve A4 stranice. Likovi su šareni i intrigantni, al’ su u potpunosti zaboravljeni. Iako su zapravo oni centar svega ovde, njima se niko ne bavi! Mi dobijamo samo grube nacrte onog što ovde želimo da gledamo.

Porodica Keš bukvalno protutnjava kroz film. Da, postoje određeni konflikti i okreti u filmu, ali oni zbilja jako nepovezani i besmisleni. Nekako mi deluje kao da je Ros usput smišljao šta bi gde mogao da stavi u film. Viggo Mortensen je zapravo jedina prava sjajna tačka ovog projekta. Njegovo prisustvo definitivno pomaže da se lepo zamaskira da praznima i nedostatak nekim pravih i ozbiljnijih dešavanja u filmu.

Captain Fantastic je jedan od onih filmova koje se oslanja isključivo na emociju. On zbilja ima dosta lepih momenata i simpatičnih sekvenci koji će mnoge ubediti da obožavaju ovaj film i zaljube se određene likove. Iako to sve zvuči super, nažalost, kada se pogleda cela slika – Captain Fantastic je ništa drugo do još jedno američko sranje koje protutnjava kroz svoju ideju, što ga u mojim očima čini još jednim bačenim potencijalom. All style, no substance!

Ocena: 6/10