Džoker – Prekopotrebna doza smelosti i originalnosti žanru koji se ukalupio

Nekada davno, filmovi o superherojima su bili poslastica u kojoj su samo šterberi uživali. Oni su bili viđeni kao “smeliji” pokušaji pojedinih filmskih studijskih kuća da pridobiju simpatije jedne specifične ciljne grupe. Danas je to skroz drugačije. U 2019. godini, filmovi koji su rađeni na temu superheroja i stripova su smatrani “zlatnom kokom” Holivuda.

Uzmite primer najuspešnijeg brenda, Marvela. Projekti koji su deo zvaničnog Marvel filmskog univerzuma se definišu kao blokbasteri i njihovi budžeti se u proseku kreću između 190 i 330 miliona dolara. Naravno, ove ludačke cifre su opravdane uspehom Marvelovih filmova na boks ofisu. Skoro svaki Marvelov film u proseku vrati dvostruko više novca koliko je u njega uloženo.

Međutim, iako su stripovi i superheroji trenutno izuzetno vruća tema u industriji zabave, mnogi ljubitelji filma počinju polako da gube interesovanje za ovakve projekte. Ne zato što je filmova na ovu temu danas previše, već zato što se svi projekti prave po istom šablonu. Svima je dobro poznat narativ u kojem negativac ili grupa negativaca preti da uništi svet, pa onda heroj ili grupa heroja prinose ultimativnu žrtvu i spašavaju svet u poslednji čas. Ovaj narativ je sad već previše prežvakan.

Ali to ne mora da bude tako.

U ovom žanru itekako ima prostora za nove i smelije ideje. Svaki od ovih superheroja i stripova koji danas preplavljuju naše bioskopske sale leži na toni sadržaja iz kojeg može da se crpi inspiracija i za nešto originalnije projekte. Mnogi studiji naravno još uvek nisu spremni da se udalje od formule koja “radi posao”, ali samo je pitanje vremena kada će biti primorani da uvedu određenu dozu inovativnosti pošto će stara dobra formula u jednom trenutku prestati da šljaka.

Film “Džoker” je jedan od prvih takvih smelijih projekata koji zalazi u neistraženu teritoriju i pokušava da uradi nešto što do sad nismo imali prilike da vidimo u ovom žanru. Zapravo, toliko menja način obrade superherojske premise da se teško može i klasifikovati kao bilo šta drugo do psihološkog trilera. 

Dizanje prašine i kontroverza

Iako niko na svetu nije želeo da vidi film koji nam otkriva poreklo glavnog Betmenovog negativca (jer upravo ta enigma čini Džokera toliko interesantnim), Hoakin Finiks i Tod Filips su se ipak odlučili da rikizuju i dublje istraže šta motiviše Džokera i šta ga je nateralo da postane otelotvorenje anarhije u Gotamu.

Property of Warner Bros. All rights reserved.
Property of Warner Bros. All rights reserved.

Nakon trijumfa na filmskom festivalu u Veneciji i brojnih pozitivnih kritika ljudi koji su imali priliku da premijerno pogledaju film, “Džoker” sada dolazi u bisokope, a zajedno sa njim i more kontroverzi koje prate ovaj naslov.

Nova ekranizacija glavnog Betmenovog negativca koja stavlja Hoakin Finiksa u ulogu problematičnog antiheroja izazivala je ogromnu zabrinutost kod publike zbog čega je Vorner Bros. izdao zvaničnu izjavu u kojoj pojašnjava da film “nije glorifikacija nasilja, niti služi kao podrška agresiji bilo koje vrste“. Pored studija, komentar na film su dali i reditelj Tod Filips, Hoakin Finiks i Robert DeNiro, koji su takođe učestvovali u ovom projektu.

Imajući u vidu šta se desilo 2012. godine nakon premijere filma “Povratak mračnog viteza” u gradu Aurora u Koloradu, tvorci “Džokera” morali su ozbiljno da shvate komentare javnosti i reaguju što bolje na njih kako bi uverili publiku da njihov projekat ne služi da ohrabri manijake niti da promoviše nasilje.

Prema mom mišljenju, “Džoker” je izuzetno važan i osvežavajuće inovativan film – kako iz umetničkog ugla, tako i iz ugla društvene angažovanosti. Duboka umetnost, a pogotovo ona koja se bavi mračnim ili tabu temama ili nečim što se tipično gura pod tepih, oduvek je ostavljala svoj trag. Setite se samo Geteove knjige “Jadi mladog Vertera” i serije samoubistava koje je inspirisala među mladim ljudima u svoje vreme.

Mislim da je pogrešno cenzurisati ovakva ostvarenja kao moguće “okidače” i da nije moguće kontrolisati kako će publika doživeti poruke filma. Ako neko zaključi da je u redu izaći na ulicu i bez razloga pobiti gomile nevinih ljudi, problem valja tražiti mnogo dublje, ne u filmu čija je poruka sasvim drugačija.  

Grad kao glavni antagonista

Radnja filma “Džoker” smeštena je početkom osamdesetih godina prošlog veka u gradu Gotam, koji najviše liči na ultra-depresivni Njujork iz paralelnog univerzuma. U ovoj verziiji “Velike jabuke”, bogataši postaju sve bogatiji, a sirotinja sve siromašnija. Đubretari štrajkuju, smeća ima na sve strane, ljudi su sve nervozniji i agresivniji, nemotivisano nasilje izbija na svakom koraku, a džinovski pacovi polako preplavljuju ulice. Gotam izgleda kao mesto na kojem je “pakao probio asfalt i izbio na površinu, a potom se proširio po ulicama nekada pristojnog grada”.

Mi već u ovom momentu vidimo da je Gotam zapravo glavni antagonista filma. Po ko zna koji put u nekoj priči koja se direktno ili indirektno tiče Betmena, Gotam je predstavljen kao zaseban samostalni lik, a ne samo kao patforma na kojoj se dešava radnja. Postoji jedan izuzetno interesantan video esej na Jutjubu koji analizira karakteristike Gotama i njegovu važnost po oblikovanje Betmena. 


U ovom video eseju Evan, tj. “Nerdwriter1” izlaže teoriju da je Gotam indirektno ubio Betmenove roditelje, tj. da je sam ubica ništa drugo nego ukalupljena pohlepa, surovost i kriminal koji kakrakteriše ovaj grad.  

Baš kao što je slučaj sa Betmenovim filmovima, tako Gotam i ovde igra važnu ulogu u oblikovanju protagoniste. Ključne lokacije, poput Arkam ludnice, su direktni okidači za centralnu figuru filma.

Pored ove jezive slike grada, na samom početku filma se upoznajemo i sa Arturom Flekom, izmučenim klovnom koji očajnički želi da se probije kao stendap komičar, ali mu to ne polazi za rukom.

Karakterna studija lika kojeg je društvo izneverilo

Film “Džoker” je zapravo karakterna studija o čoveku kojeg je društvo izneverilo. Nasuprot superherojskim filmovima gde je Džokerov neprijatelj personifikovan i gde je jasno ko je “good guy”, a ko “bad guy”, u ovom ostvarenju on je antiheroj sa kojim ne možemo da ne empatišemo. A neprijatelj? To je moderno društvo koje je neosetljivo, puno nasilja i ekstremno klasno izdeljeno. 

Artur Flek stanuje sa svojom majkom, društveno je neprilagođen, nema bliske prijatelje. Živi na ivici siromaštva, a pritom boluje od depresije i šizofrenije. Pored toga što živi na margini društva i što se muči da zadrži posao i obezbedi sebi i svojoj majci novac za golu egzistenciju, Flek takođe mora da se bori sa neimenovanim sindromom koji ga tera da se nekontrolisano smeje.

Property of Warner Bros. All rights reserved.

Njegova mentalna stabilnost zavisi od socijalne pomoći. Od države dobija šaku različitih lekova koji drže njegovu bolest pod kontrolom. Osim toga, odlazi na terapije koje nisu naročito uspešne na kojima ga radnica gotovo i ne sluša već obavlja posao po automatizmu: “Ne slušate me. Rekao sam da u glavi nemam ništa osim negativnih misli”, govori joj na poslednjem susretu, ali ona ne pokazuje naročitu osetljivost. Zapravo pomalo isfrustrirano odgovara kako “njih” nije briga za ljude poput njega i nje; kao da je to dobro poznata činjenica i da je infantilno misliti drugačije. 

Kada u jednom momentu zbog preraspodele budžeta ova pomoć bude ukinuta, Flek je prepušten samom sebi. Ovo je najvažniji primer načina na koji mu je društvo okrenulo leđa, ali je ipak samo jedan u nizu.

Gažen i ugnjetavan od strane grada i ljudi koji čine Gotam leglom zla, Artur polako počinje da gubi živce i kontrolu nad svojim životom. Iz njega kreće da izbija bes i ludilo koje ga postepeno transformiše u nasilnog klovna. 

U tom smislu, rečenica koju Džoker izgovara u formi šale je maestralna, užasna i seče do koske: “Šta dobijete kada ukrstite mentalno bolesnog usamljenika sa društvenim sistemom koji ga odbaci i tretira kao đubre? Reći ću vam šta dobijete. Ono što jebe*o zaslužujete.

Ironija, bolest, smeh i usamljenost

Posvećeno sam razmišljao koliko je pažljivo sačinjen lik Džokera u ovom filmu i koliku veliku ulogu u karakterizaciji imaju ironija, bolest i smeh. Krenite od toga da Flekova majka njega zove Srećko, a da po sopstvenom priznanju – on nije doživeo nijedan trenutak sreće u životu. Film kritikuje i pritisak društva na pojedinca da bude srećan i nasmejan u svetu koji ne daje mnogo solidnih razloga za to. 

Flek se muči u pokušajima da sebe ukalupi u identitet srećnog čoveka i stavlja masku klovna koja je višestruko simbolična. Prva scena filma u kojoj genijalni Finiks nasilno pokušava prstima da sebi razvuče osmeh dok mu niz oko klizi suza koja mrlja njegovu šminku klovna je neverovatno duboka i potresna. 

Property of Warner Bros. All rights reserved.

Klovn je neko od koga se očekuje da uveseljava druge i inspiriše ih da nabace osmeh, ali je takođe i smejurija sam po sebi, neko na koga okolina gleda sa nipodaštavanjem. Setite se samo dvorskih luda iz doba srednjeg veka.

Ono što je takođe veoma zanimljivo jeste način na koji se produbljuje Flekova izopštenost iz društva: kroz smeh. Postoje različite teorije smeha i komičnosti. Jedna od interesantnijih je ona od Anrija Bergsona. Prema Bergsonu, osnovna funkcija smeha jeste kažnjavanje, tj. on smeh vidi primarno kroz prizmu podsmevanja. Međutim, smeh takođe može spojiti ljude. Kada se recimo smejemo istoj stvari, mi jačamo međusobnu bliskost. Kada uspemo da nasmejemo nekog bez da smo predmet podsmeha, osećamo se dobro i prihvaćeno.

Deluje da je jedan od razloga zbog kojeg Flek želi da postane stendup komičar upravo taj – da se oseća prihvaćenim, da smanji jaz između sebe i drugih i da ispuni svoju sudbinu koju mu je majka usadila: da uveseljava ljude.

Međutim, njegovi ispadi nekontrolisanog, neverovatno bolnog i šištećeg smeha dešavaju se kada se stvori nesklad između onoga što se dešava u spoljnom svetu i onoga što se dešava unutar Fleka. Jedna od scena koja najbolje ilustruje Flekovu izopštenost je ona gde on sam prisustvuje nastupu stendup komičara i pokušava da popiše “formulu za uspeh”. Naime, on se ne smeje kad i ostali, već baš u momentima koji nisu naročito smešni. Ovo dodatno podcrtava njegovu neprilagođenost i nesinhronizovanost sa svetom. 

Univerzalni jezik nasilja

Film “Džoker” je izuzetno slojevit i izaziva nelagodnost kod gledalaca. Ali upravo u tome leži njegova snaga: treba da nam bude neprijatno i treba da se suočimo sa stvarima od kojih je najlakše okrenuti glavu i ignorisati ih.

Kada Flek nakon mnogobrojnih poraza i pokušaja da pronađe svoje mesto u svetu kroz nežnost i smeh – podbaci, okreće se nasilju. Iako nam je to teško da priznamo, njegov preobražaj od hipersenzitivnog, slabog i povučenog čoveka do vođe anarhista je logički utemeljen.

Tragično, ali jezik nasilja je univerzalan i njega svi razumeju.

U takvom društvu je Flek najzad pronašao svoje mesto. Najpre opirući se mračnom svetu bezrazložnog nasilja i bežeći od njegovog ludila, te ne razumevajući zbog čega ljudi “moraju biti toliko grubi jedni prema drugima”, Flek najzad odustaje od svog identiteta izopštenog čudaka i dobrice, prihvata besmisao i prepušta se haosu. U tome pronalazi svoju snagu i počinje da hoda uspravljeno.

Property of Warner Bros. All rights reserved.

Bez terapije koja bi kontrolisala simptome njegove mentalne bolesti, on više ne može i ne želi da se opire. Više nema šta da izgubi. Iako to nije planirao niti očekivao, ljudi su na nasilje odgovorili pozitivno i on je najzad postao prihvaćen. Kada se taj preobražaj desi i kada Flek najzad u potpunosti postane Džoker, reći će nešto što evocira Šopenhauera: “Mislio sam da je moj život tragedija, ali zapravo je komedija”. U tom smislu, nadimak Džoker podcrtava farsu Flekovog života.

Naime, Šopenhauer je upravo pisao o tome kako je život toliko čudan i neuhvatljiv. Posmatrajući njegove najznačajnije obrise, svakako je tragedija. Ali taj isti život ima karakter komedije. Ne ostavlja nam ni dostojanstvo tragičnih ličnosti, već smo u većini situacija budalasti karakteri. Filozofija apsurda 20. veka komplementarna je mnogim od ovih ideja.

Privlačnost filma “Džoker” je u tome što apsolutno odbacuje mogućnost posmatranja sveta kroz crno-belu prizmu. Film sadrži direktnu kritiku društvu i važnu pouku: ako ne uradite ništa za one kojima je pomoć potrebna, na jednom nivou ste saučesnici zločina koje možda počine.

Pitanje je da li je mentalno neuračunljiva osoba kao što je Artur Flek, osoba koja je iznova i iznova odbacivana od društva – uopšte pred sobom imala izbor ili preciznije rečeno – kontrolu nad svojim izborima i postupcima. Pogotovo kad imate u vidu tešku bolest kao što je šizofrenija i sve ono što je Flek preživeo i što nesumnjivo lomi čovekov duh. 

Važno je podvući da, uprkos tome što apsolutno razumemo pozadinu i razloge za Džokerove zločine, ne smemo ih opravdati. Umesto toga, trebalo bi da se zapitamo o društvenoj odgovornosti prema grupama sa margine. 

Jezivo sjajna gluma Hoakin Finiksa

Iako je sama radnja filma izuzetno slojevita i provokativna, “Džoker” u širem smislu služi prvenstveno kao platforma na kojoj Hoakin Finiks može da pokaže svoj raskošni talenat. Pošto je smeh važan faktor u ovom filmu, Hoakin je nekoliko meseci pre početka snimanja ovog filma studirao ponašanje i simptome ljudi koji pate od “patološkog smeha”. Kako je naveo u intervju za “il Venerdì”, Hoakin je proveo sate uz “snimke ljudi koji boluju od ozbiljnih mentalnih bolesti kako bi “razumeo” njihove simptome i inkorporirao ih u svoju interpretaciju čuvenog Betmenovog negativca”.

Pored tog smeha koji zaista šalje jezu kroz kičmu i stvara sliku izmučene individue koja skoro pa da se davi u bizarnosti sopstvene egzistencije, Hoakin je takođe za ovu ulogu u potpunosti promenio svoj lični opis. Smršao je dosta kilograma i uveo neprirodne fizičke gestove koji dodatno podvlače da je Artur Flek duboko depresivan i oštećen lik. Njegova izvedba je neverovatna i zaista možete da vidite kako izgleda čovek koji samo želi ljubavi i topline, a to mu se iznova i iznova uskraćuje. Pored toga, Finiks se izuzetno brzo transformiše u druge likove (prikaz šizofreničnih ispada u filmu), a dijabolični ples Džokera kada se najzad oslobodi svega što ga je sputavalo je jezivo fantastičan.

Property of Warner Bros. All rights reserved.

Hoakin je glumac sa bogatim portfoliom. Ovo nije prvi put da pred sobom ima zadatak da oponaša pasivno-agresivnu osobu sa ozbiljnim mentalnim problemima. Setimo se filma “The Master” i Hoakina u ulozi Fredija Kvela. Za ulogu Artura Fleka, Hoakin reciklira neke trikove zahvaljujući kojima je bio nominovan za Oskara za rad na gorepomenutom filmu. Baš kao Fredi Kvil, Artur Flek je čovek sitne građe kojeg u određenim momentima u potpunosti obuzme bes. Hoakin je vrlo uverljiv u ovim scenama. Publici je izuzetno lako da poveruje da je on zapravo čovek da ivici razuma i živaca. 

Naravno, iako je Hoakin apsolutno najzaslužniji za kvalitet i uspeh ovog filma, svakako treba pohvaliti i Tod Filipsa koji je obezbedio sve što je Hoakinu bilo potrebno pokida. Scenario filma je vrlo hrabar i originalan, dijalozi su dosta jaki, fotografija i scenografija su izvrsne, a muzika fenomenalna. 

Zapravo, pored Hoakinovog performansa, muzika je jedan od snažnijih faktora ovog filma. Islanđanka Hildur Guðnadóttir (ne znam ovo ni da pročitam kao svet, a kamoli da transkribujem) svojim tonovima obogaćuje sivilo Gotama i tenziju koja se dešava Arturu u glavi. Hildur je radila muziku za mnoge hit projekte, među kojima su najpopularniji “Černobilj”, “Povratnik”, “Dolazak” i “Sikario”. Ukoliko ste ispratili neke od njih, setićete se verovatno koliko je muzika važan faktor u svakom od ovih filmova. Ova islandska umetnica sjajno obavlja svoj posao i boji svaki projekat na kojem radi memorabilnim tonovima koji produbljuju utisak i atmosferu filma.

Poslednji trik u rukavu

Film “Džoker” je nešto što obavezno treba pogledati, ali nemojte očekivati klasičan superherojski narativ. Priča je bolno ljudska, stvarna i teška. Ukoliko želite, pre odlaska u bioskop pogledajte “Taksistu” i “Kralja komedije” Martina Skorsezea. Oba filma su direktno uticala na “Džoker”, pogotovo u pogledu karakterizacije glavnog lika i njegove izopštenosti iz društva.

Izuzetno je nezahvalno (pa možda i besmisleno) porediti Finiksovu interpretaciju glavnog Betmenovog negativca sa interpretacijom Hit Ledžera i Džek Nikolsona. U svakom od ovih filmova, Džoker ima drugačiju ulogu i važnost po film. Smatram da nije pametno porediti perfomanse, već treba obratiti pažnju na to koliko ovaj fantastični negativac nudi prostora onima koji ga glume i u kakvim još oblicima bismo mogli da ga vidimo.

Iskoristite priliku da pogledate “Džokera” dok još igra u bioskopu, pošto film ovog kvaliteta definitivno treba iskusiti u punom ugođaju, na velikom platnu.

TAGOVI:

Džoker
hoakin finiks
Joker

OSTAVI KOMENTAR, ULEPŠAJ MI DAN

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Ulogovan kao . Izloguj se?

12 Comments

  1. Sad mi se baš gleda, svaka čast za povratak i za sve filozofske reference, a razmisli da uvedeš neke zvezdice ili yay or nay ili nešto slično da čitaoci mogu da izraze svoje mišljenje na način na koji su navikli. Hiljade zvezdica za tekst i blog :*

    • Goran Mirković

      Hvala puno na lepim rečima, videću sa developerom šta može da se uradi. 🙂

  2. The King Of Tragedy

    Posle Brad Pitta u ‘Once Upon A Time’, gluma koja je na mene ostavila najjači utisak ove godine ( ne mislim da je Brad bolji, samo je film izašao ranije :D) , mada Phoenix-ova gluma je na mnogo višem nivou jer je prosto uloga takva da iziskuje mnogo veći glumački opseg. Definitivno zaslužuje oskara, mislim da cu prvi out posle mnogo godina gledati prenos uživo samo da bih navijao za njega. A sto se filma tiče, definitivno najbolje ostvarenje ove godine, i baš je osveženje u odnosu na ostale stripske filmove, nadam se da ce jos neki režiseri imati hrabrosti da pokušaju ovako nešto, mada mi ne pada na pamet koji bi još lik mogao da se obradi na ovaj način, Mr. Freeze bi možda imao smisla, mada bi tu moralo biti elemenata ‘natprirodnog’, a samim tim bi film izgubio draž i bilo bi teže osetiti stvarnu empatiju sa likom kao što je to ovde slučaj. Prilično mi je žao što neće biti nastavka, ali u isto vreme i drago jer je velika šansa da ne bi mogao da nadmaši prvi deo, mada ne mogu da vidim ovog Džokera kao betmenovog suparnika jer mislim da jednostavno nije dovoljno pametan za tako nešto, samo dovoljno lud da pomisli da ima šanse da ga pobedi. I naravno, props za De Nira koji je odradio fantastičan posao i stvarno sam se osećao kao da gledam pravi talk show, što zbog odlične scenografije i svetla, što zbog njega.
    Stvarno se radujem budućnosti, u kojoj ću moći ovaj film da gledam kad god poželim,a do tada bar još dva puta se gleda u bioskopu.

    • Goran Mirković

      Za Oskara nisam baš siguran. Amerikancima je ovo dosta pipava tema, verujem da će se politika umešati i da Finiks ipak ostati bez zaslužene nagrade. 🙁

  3. MajaN

    Jedva čekam da ga pogledam. Iskrena ogoljena karakterna studija je nešto što je potrebno ovom već toliko preforsiranom i iscrpljenom žanru

    • Goran Mirković

      Slažem se. 🙂 Svi superherojski filmovi liče jedni na druge i svi su koncipirani kao preglasni blokbasteri sa faktički istim narativom. Oovo je baš osveženje i mislim da će uspeh filma ohrabriti Warner Bros. da malo više ide u ovom pravcu. 🙂

  4. Null

    zašto ovaj film nema ocenu?
    da li ova recenzija znači tvoj povratak i oživljavanje ovog sajta?
    da li ćeš uraditi update recenzije serije big little lies jer sad ima još jednu sezonu?

    • Goran Mirković

      Da, ovo recenzija znači povratak. 🙂 Već sutra izlati novi tekst. Obećao sam ljudima na FB fan page-u “Kakav je film?” da ću pisati minimum tri teksta mesečno. 🙂

      Uradiću update recenzije, ali neću u narednih mesec-dva dana. Imam stvari koje planiram da pišem za blog, a i za Redbull gde sad imam filmsku kolumnu. 🙂

  5. Ivanković Aleksandar

    Kralju!
    Predugo te nije bilo.
    Znam da oduzima dosta vremena, i da je na veoma specifičan način naporno pisati ovakve recenzije, ali znaj da ima dosta nas koji smo redovno pratili to što pišeš. Definitivno si “kriv” za veliki broj kvalitetnih ostvarenja koja ne bih odgledao da za njih ovde nisam čuo. Kolko sam samo puta posetio stranicu u nadi da ćeš ponovo početi da pišeš.
    Hrabro, i znaj da ima dosta nas koji ovo čitamo.
    Nije uzalud.

    • Goran Mirković

      Hvala puno Aleksandre na lepim rečima. 🙂
      Jeste, jako puno vremena ovo oduzima, ali nisi jedini koji je uporno nastavio da posećuje sajt. Moram sam da prelomim da li ću krenuti ponovo ozbiljno ili ću ga prosto obrisati. 🙂
      Očekuj minimum 3 recenzije mesečno. Hvala ti puno što i dalje pratiš, cenim to! Čitamo se. 🙂

  6. Hazim

    Iscrpna kritika i hvala ti na tome. Stoji sve što si napisao za film. I jeste jedno od najboljih ostvarenja ove godine, ali zbog svoje prirode, tip je filma koji se može pogledati samo jednom.

    Samo nastavi!! 🙂

    • Goran Mirković

      Hvala na lepim rečima i hvala što čitaš. 🙂