Preko ratnih epika koje se dešavaju u srednjem veku, kultnih romantičnih priča koje nam otkrivaju lepotu života tokom zlatnih pedesetih godina prošlog veka, pa sve do političkih trilera koji nas upoznaju sa groznim detaljima svih modernijih ratnih i političkih sukoba – filmovi inspirisani nekim istorijskim događajima oduvek su bili vruća tema u Holivudu. 

Na skoro svakoj dodeli Oskar nagrada, nađe se makar jedan film koji ekranizuje stvarne događaje iz prošlosti i živote nekih od kultnih figura koje i dan danas spominjemo. Na prošloj dodeli nagrada, to su bili filmovi poput “Vice” i “Bohemian Rhapsody”. Godinu dana pre njih, “Darkest Hour”, “Dunkirk” i “The Post”. Godine 2017., bio je to fenomenalni “Hacksaw Ridge” Mela Gibsona. 

Iako i dalje nemamo zvaničnu listu kandidata za novu dodelu Oskara koja nas čeka u februaru sledeće godine, sasvim je realno za očekivati da će se opet među potencijalnim pobednicima naći makar jedan istorijski film. Predviđam da će to biti “The Irishman” ili “Judy”, ako ne i oba.

Mada, ne bih se uopšte iznenadio da vidim i “The King” uz njih na listi. 

Iako je tek pre dve nedelje premijerno pušten na Netflixu, novi film australijskog reditelja Dejvida Mišoda (David Michôd) uspeo je u potpunosti da sludi kritičare. Dok ga jedni nazivaju promašajem (“The Atlantic”, “Vulture”, “The Washington Post”, “InSession Film”, “Globe and Mail”, itd.), drugi ga veličaju i tvrde da je remek-delo (“The New York Times”, “IGN”, “ScreenRant”, itd). 

Iako u startu nisam bio nešto preterano zainteresovan za ovaj film, oprečne reakcije kritičara su me izuzetno motivisale da izdvojim nešto više od 130 minuta da pogledam “The King”. 

U nastavku ovog teksta, pozabaviću se fenomenom i popularnošću istorijskih filmova, kao i samim projektom koji me je uopšte naterao da krenem sa pisanjem.

Zašto ljudi vole istorijske filmove?

Baš kao što je slučaj sa filmovima o superherojima, Holivud ulaže u istorijske filmove jer imaju veliku publiku. Većina ljudi ima makar osnovno znanje istorije, te je sasvim prirodno za očekivati da će osetiti potrebu da isprate projekte koji pokrivaju istorijske teme koje su njima poznate.

Mesto gde se istorija spaja sa umetnošću i fikcijom je naročito primamljivo ljudima jer tada istorija nije samo mrtvo slovo na papiru već poprima oblik zanimljive priče. U tom smislu, filmovi nam nude neverovatno mnogo detalja i obogaćuju istoriju, pružajući nam potpuno novi doživljaj.

Kad se odluče da gledaju istorijske filmove, ljudi uglavnom idu sa ciljem da prošire svoje znanje o temama i likovima koje pokriva film. Takav je bio slučaj sa “Bohemian Rhapsody”, a i “The Vice”.

Svi znaju za bend Queen i čuvenog Fredija Merkurija (Freddie Mercury), ali većina ljudi nije upoznata sa činjenicama kako je Queen funkcionisao kao bend i kako je živeo njegov frontmen.

Isto je tako bilo i sa “Vice” i Dikom Čejnijem (Dick Cheney).

Ljudi su godinama čitali o njemu što na netu, što u printu. Kad je izašao film koji dublje analizira lik i delo Dika Čejnija, ljudi koji se interesuju za američku politiku otišli su u bioskop sa željom da saznaju kako je tačno ovaj čovek došao do svoje pozicije.

Iako su dokumentarci mnogo kredibilniji izvor za širenje znanja o određenim istorijskim događajima i subjektima jer ne krive činjenice radi dodatne dramatizacije priče i odnosa likova, velika je istina da ljudi ipak preferiraju da se informišu kroz igrane filmove. Istraživanje koje je sproveo American Educational Research Journal, potvrdilo je ovu činjenicu. Kada su pitani da prokomentarišu Vijetnamski rat i situaciju u Americi za vreme ovog sukoba, veliki broj mlađih ispitanika je priznao da sve što zna o ovom ratu, zna isključivo iz filma “Forest Gump”. 

Koliko god da je ovo interesantno, u isto vreme je i zabrinjavajuće. Škole su danas prihvatile film kao instrument pomoću kojeg svoj kurikulum čine interesantnijim. Istraživanje koje je sproveo “Stoddard & Marcus” pokazalo je da se u preko 90% škola u Viskonsinu i Konektikatu učenicima pušta makar jedan film nedeljno da ih zaintrigira za određene teme. 

Uticaj filmova ovog tipa je mač sa dve oštrice. Iako u jednu ruku nudi alat za atraktivnije konzumiranje suvoparnih istorijskih činjenica, film takođe može da bude i instrument pomoću kojeg se obmanjuje javnost i šire dezinformacije. Stoga smatram da istorijske filmove treba posmatrati samo kao uvertire u određene etape i momente istorije, koje kasnije svakako treba dodatno istražiti i potkovati pravim činjenicama.

Ali dosta o istorijskim filmovima kao fenomenu, pređimo napokon na film “The King”.

Šta sve kruna nosi sa sobom

Radnja filma “The King” prati mladog Hala, svojeglavog princa i nevoljnog naslednika engleskog prestola, koji je okrenuo leđa svojoj porodici i dužnostima koje ima kao princ i budući kralj da bi svoje dane provodio opijajući se sa “običnim smrtnicima”. Ali, pošto je njegov otac (kralj) izuzetno bolestan, Hal biva pozvan da se sa njim suoči dok još ovaj može normalno da funkcioniše i rasuđuje. Iako njihov susret nije prošao ni malo prijatno po Hala, spletom okolnosti mladi princ ipak ubrzo postaje novi kralj. Hal, sada poznat kao kralj Henri V, odjednom biva primoran da zaboravi na alkohol i žene. Njegovo novo breme podrazumeva bavljenje politikom kraljevstva, kao i ratom koji je njegov otac ostavio iza sebe.

Baš kao i prethodni projekti australijskog reditelja, “The King” se bavi porodicom, lojalnošću, uspehom i korupcijom. Samo ovog puta, to je na znatno višem nivou nego što je to bio slučaj u “Animal Kingdom”, gde je prvi put obrađivao slične teme.

Iako mnogi misle da ovaj film crpi inspiraciju direktno iz istorijskih udžbenika, “The King” je ipak inspirisan Šekspirovim dramama o Henriju IV i Henriju V. Na vrhuncu svog stvaralaštva, Šekspir je pisao pozorišna dela inspirisana istorijom Engleske. Ljudi su se tada okupljali na dva mesta kako bi se informisali o pitanjima od javnog značaja: jedno je bilo crkva, a drugo pozorište koje je u to vreme bilo forum za javno mišljenje. Hteli mi to da priznamo ili ne, ovo drugo mesto su danas zamenili filmovi. Stoga i napisah sve ono u uvodu.

Međutim, iako je film direktno inspirisan Šekspirovom poslednjom dramom, to ne znači da Henri V nije postojao. U slučaju da niste vrsni poznavalac istorije Engleske, Henri V dolazi iz porodice Lankaster i vladao je od 1413. do 1422. godine. Tokom njegove vladavine nastavio se Stogodišnji rat, a on je za tih 9 godina koliko je nosio krunu, uspeo da ujedini kraljevstvo Engleske i Francuske. Pored svega ovoga, Henri V je ostao zapamćen kao vešt diplomata koji je uspeo da ujedinji engleski narod i posle osigura da đenovljanska flota više ne pomaže Francuzima kad se ponovo zakuvaju nemiri. Takođe, Henri V je kasnije uspeo da otkloni opasnost i od Sigismunda, cara Svetog rimskog carstva.

(video pogledati nakon gledanja filma zbog potencijalnih spojlera)

Iako su glavni elementi pokriveni, “The King” ne prati verno istorijske činjenice, što je ok jer to Mišodu i nije bio cilj. Ovde ima i nekoliko izmišljenih likova koji itekako utiču na tok priče i odluke neke od vodećih figura.

Baš kao i u Šekspirovoj predstavi, glavni fokus flima je na odrastanju jednog mladića koji uči kako da bude kralj. Priča filma, a i drame, se fokusira na problematiku vođenja zemlje u rđavim vremenima i dumanju nad pitanjima: da li ratovati i ne? I ako da, kako ih dobiti i kad nisi favorit za pobedu?

Detalji koji prave dramu oko ovog filma i dele publiku

Ako posmatramo sa stanovišta istorije, “The King” nije baš najbolji resurs. Ako planirate da gledate ovaj film sa ciljem da se malo više edukujete o istoriji Engleske u XV veku, nećete dobiti ono što želite. “The King” više koristi taj istorijski kontekst da bi nas uvukao dublje u priču i naterao da se saživimo sa centralnom figurom ove pre svega jedne karakterne drame.

Mišod takođe vrlo labavo prilazi i Šekspirovoj verziji priče o Henriju V, što je mnoge kritičare učinilo ogorčenim na film. Ekipa iz uglednog medija “The Atlantic” smatra da je ovaj vid kreativne slobode u startu ubio sve šanse za uspeh ovog projekta. 

“The King” je izuzetno spor film koji mnogo više vremena troši na uvod u svet mladog Hala i konverzacije između likova nego na prikaze bitki. Bez preterivanja, preko 80% filma su samo dijalozi, što je očigledno jedan od glavnih razloga zašto je većina kritičara i gledalaca ocrnila ovaj film. 

Kada pročitaju sam opis filma na sajtu kao što je IMDB i pogledaju trejler, ljudi očekuju nešto poput “Kingdom of Heaven”. Očekuju dvočasovno klanje između Engleza i Francuza, što, kao što gore napisah, nije deo ovog filma. Ako baš moram da poredim “The King” sa nečim, najradije bih ga poredio sa “Game of Thrones”. Pogotovo sa epizodom “Battle of the Bastards”.

Na stranu što poslednjih 30 minuta filma deluju kao da ih je lično Miguel Sapočnik (Miguel Sapochnik) snimao, Mišod namerno propušta priliku da od ovog filma napravi još jedan ratni epik. Šta više, smatram da je ova odluka da “The King” ipak bude spora i duboka karakterna studija o vrlo zanimljivom vladaru – mnogo bolji i intesantniji pristup ovakvoj temi. 

Fantastičan materijal, genijalno realizovan od strane vrhunskih profesionalaca

Mišod i Edžerton (Joel Edgerton) su svesno ušli u ovakvu realizaciju jer su znali da su uradili fantastičan posao sa scenarijem i da su uspeli da okupe ekipu sjajnih glumaca da rade na ovom filmu. “The King” je prepun veličanstvenih i dobro promišljenih dijaloga. Tačno se oseti da se na scenariju zaista radilo i da se niti jedna reč u njemu nije našla slučajno. Postoji brdo replika u filmu koje se urežu u glavu jer zaista imaju težinu. Ukoliko niste baš upoznati sa materijalom iz kog ovaj film crpi inspiraciju, pretpostavljam da vam brojni okreti u priči neće biti predvidivi. Mišod i Edžerton su zaista uradili dobar posao da sve likove učine realnim, tj. da pravog negativca filma ne demonizuju. 

Pored samog Edžertona koji je odličan u svojoj sporednoj roli, treba posebno pohvaliti mladog Timotija Šalamea (Timothée Chalamet) koji je šampionski izneo film. Iako je Timoti još u “Call Me by Your Name”, “Lady Bird” i “Beautiful Boy” pokazao da je pouzdan glumac koji poseduje raskošan talenat, ovde je mnogima dokazao da poseduje dovoljno glumačkog umeća da kao centralna figura priče iznese čitav film. 

Timoti fantastično prikazuje raziliku između Hala na početku filma i Henrija V pri poslednjem činu filma. Iako je isti lik u pitanju, Timoti radi fantastičan posao i bukvalno nas tera da istu figuru posmatramo kao dva različita čoveka. Na samom početku filma, Halova figura i držanje govore da je on prilično opušten i nezainteresovan za dužnosti koje idu uz krunu. Kada Hal napokon postane kralj, Timoti Šalame bukvalno u potpunosti menja svoj fizički opis. Sam stav koji zauzima i način na koji ispravlja ramena i diže glavu gore daje publici znak da se nešto promenilo u samom liku, da je u momentu odrastao i shvatio da ima svrhu. Momenat kad se obraća svojim vojnicima pred bitku i kad im govori da je Engleska prostor između njih je zaista fantastičan i upravo tu se vidi da je Timoti Šalame glumac kojeg tek čekaju dobre stvari u karijeri.

Pored ove dvojice, sjajan utisak je ostavio i Robert Patinson (Robert Pattinson) koji glumi francuskog princa.

Iako mnogi i dalje vide Patinsona kao karikaturu zbog njegovih performansa u Twilight filmova, istina je da je Robert izuzetno talentovan glumac. Za svoj performans u filmu “Good Time”, Patinson je opravdano osvojio nekoliko vrednih filmskih nagrada. Robert je takođe vrlo dobar bio i u filmovima “The Lost City of Z” i “Rover”. Iako i dalje nisam imao priliku da pogledam “Lighthouse”, mnogi kritičari tvrde da je naprosto razvalio u tom filmu, što me uopšte ne čudi. U filmu “The King”, Robert se odlično pokazao kao premazani francuski princ, čija svaka reč i pokret predstavljaju provokaciju. Scene u kojima se Šalame i on prepucavaju svrstao bih u bolje momente filma. 

Pogledajte, pa prosudite sami

Iako spor, “The King” je izuzetno dobro promišljen i organizovan film, što ga konstantno čini zanimljivim. Da, uvod predugo traje, ali je izuzetno važan po protagonistu jer dodatno objašnjava težinu odgovornosti koja mu biva iznenada bačena u krilo. Pored toga, ako budete pažljivo pratili, baš u ovim uvodnim momentima filma ćete naučiti mnogo o svim sporednim likovima i njihovim političkim ciljevima.

Na veliku frustraciju mnogih koji blate ovaj film onlajn, “The King” poseduje samo jednu bitku. Ali po meni veoma vrednu.

Bitka kod Azenkura je maestralno snimljena i baš kao što gore napisah – nudi publici spektakl sličan onom iz “Game of Thrones”. Mišod i Edžerton su odradili sjajan posao da pripreme publiku za bitku, da nam objasne ulog i odnose snaga pre nego što prvi vojnici pruže korak napred i strele krenu da lete. Piter Sajberas (Peter Sciberras) je prelepo orkestrirao ovaj sukob engleske i francuske vojske i snimio pravo ludilo rata. U ovim scenama, vidi se da ratovanje nije toliko sofisticiran proces kako to filmovi obično znaju da predstave. Iako strategija igra važnu ulogu, sam sudar snaga izgleda vrlo konfuzno i brljavo. Ljudi mlataraju gde god stignu i ako padnu, uglavnom ne skupe snagu da ponovo ustanu, već se udave u blatu ispod gomile leševa.

Ovaj film je jedan od onih koji će vas gotovo sigurno podstaći da razmišljate o tome koliko je rat apsurdna, životinjska i nepotrebna stvar. Osim toga, zasigurno ćete se zapitati o tome koliko je teško voditi jednu državu i biti diplomata, kao i koliko su moć i ugled vrlo kompleksne stvari. Kralj od kojeg svi očekuju toliko mnogo, zaista se nebrojivo mnogo puta nalazi ispred nemogućih odluka o kojima običan čovek ne može ni da sanja.

Film “The King” skreće pažnju na drugu stranu medalje vladavine gde je akcenat na pojedincu koji, paradoksalno, rođenjem gubi pravo da živi život koji želi. Tragično je što zapravo, nema tog bogatstva i moći koje bi to pravo mogli da otkupe nazad.