U ponedeljak je izašao zvanični spisak filmova i filmskih profesionalaca koji će se 10. februara takmičiti za najpopularnije filmske nagrade na 92. dodeli čuvenih Oskara. Iako sam donekle očekivao da će “The Joker” biti visoko kotiran u očima Akademije, nisam mislio da će dobiti baš 11 nominacija. Međutim, iako je film koji potpisuje Todd Phillips dobio najviše pažnje ove godine od strane članova Akademije, ne može se reći da je baš oduvao konkurenciju. “Once Upon A Time In Hollywood”, “The Irishman” i “1917” mu dišu za vratom sa po 10 nominacija. 

Kao što znate ukoliko pratite blog, pisao sam o svakom od ovih filmova, osim o “1917”. Moje viđenje filma “Once Upon A Time In Hollywood” možete pročitati na sajtu kompanije Redbull, dok kritiku za “The Joker” i “The Irishman” možete ispratiti na “Kakav je film?” blogu, ovde i ovde. 

Razlog zašto ranije nisam izbacio tekst o “1917” je jednostavan: nisam bio u prilici da ga pogledam. 

Nije ga bilo ni u biskopu, a ni na netu. 

Pošto se “1917” tek početkom ove nedelje pojavio u bioskopima širom Srbije, odlučio sam se da što pre posetim lokalnu Arenu Cineplex i ispratim novi film Sam Mendes-a o kojem brojni filmski kritičari uglednih publikacija uveliko pišu hvalospeve.

U nastavku ovog teksta, pisaću o svom doživljaju filma “1917”, a i temi koju obrađuje.

O čemu se ovde radi?

Ukoliko niste upoznati sa pričom, radnja filma “1917” odvija se tokom Prvog svetskog rata i prati dva vojnika, Schofield-a i Blake-a, koji su dobili skoro pa nemoguć zadatak da se probiju kroz teritoriju koja je do juče bila preplavljenja Nemcima i obaveste pukovnika MacKenzie-ja na drugom frontu da obustavi planirani napad jer se sumnja da su se Nemci taktički povukli i pripremili MacKenzie-ju sačekušu. Ukoliko ne probiju Zigfridovu liniju (granicu Francuske), koju su Nemci pretrpali zamkama i minama dok su se povlačili i ne dostave poruku pukovniku u odgovarajućem vremenskom roku – Schofield i Blake će direktno biti krivi za besmislenu smrt 1600 engleskih vojnika, među kojim se nalazi i Blake-ov rođeni brat. 

Kao što možete zaključiti iz ovog opisa, ulog je velik. Reditelj i scenarista filma Sam Mendes, zasnovao je priču na iskustvima svog dede, o kojima je dotični pisao u svojoj autobiografiji pod nazivom “The Autobiography of Alfred H. Mendes 1897-1991”.  

Kako Sam Mendes tvrdi, on je nekoliko puta imao priliku da sluša o Velikom ratu direktno iz usta svog deda. Iako su ga brojne priče i doživljaji potresli, Sam je rekao da ga je priča o vojniku kojeg je deda poznavao, koji se nedeljama sam smrzavao po šumi najviše pogodila. Iako tad nije imao ambicije da se bavi sedmom umetnošću, Sam je i tad bio apsolutno siguran da ta priča (pored mnogih drugih koje mu je deda pričao) treba da postane film.

Naravno, Mendes je danas poznati reditelj i scenarista, te je iskoristio priliku da uzme dedine priče, malo ih “dotera” i pretoči ih u nešto što bi bilo pogodno za veliki ekran.

Baš zbog toga, scenario filma “1917” deluje izuzetno realno i autentično. Na samom početku, nama je jasno da bi neuspeh Schofield-a i Blake-a imao grozne posledice. 

Iako je “1917” tehnički inspirisan istinitim pričama, ne može se baš ubaciti u isto koš sa filmovima koji prepričaju istinite dogadjaje pošto je Sam Mendes uveo dosta fikcije u dedin narativ. Likovi su izmišljeni, kao i brojne situacije kroz koje prolaze.

U blatu i rovu sa Blake-om i Schofield-om

“1917” nas tera da u grču sagledamo užas Prvog svetskog rata na drugačiji način. Za razliku od drugih filmova koji obrađuju temu rata, ovaj film se trudi da nas doslovno uvuče u rovove sa likovima, provuče kroz blato i gomilu leševa i natera da makar na sekund osetimo kako je zapravo izgledalo biti vojnik u ovom haosu. 

Ja sam lično “1917” doživeo kao neku vrstu VR simulacije Prvog svetskog rata.

Kroz oči mladog Schofield-a, mi iz prve ruke vidimo posledice sukoba ovih razmera. Mendes publiku stavlja u poziciju saputnika protagoniste i bukvalno nas za ruku vuče kroz ogoljene paklene pejzaže koje je nažalost čovek stvorio. Vidimo leševe na sve strane (i ljudi i životinja), demolirane građevine, uništene prirodne lepote, izbezumljene vojnike u rovovima, a osetimo i strah i nesigurnost sa kojom protagonista uzima svaki dah. Uz sve to, dodatnu tenziju nam nabija i ta trka sa vremenom u kojoj se mladi junak spletom okolnosti našao.

Ukratko, osetimo potpuno odsustvo humanosti, a opet i tu neku unutrašnju snagu momka koji je prinuđen da sebe stavi na poslednje mesto i nastavi dalje dok ne izvrši zadatak uprkos svim faktorima koji su protiv njega. 

Svima nam je dobro poznato kako se istorija prekraja, a kako je i istina relativan pojam. U većini ratnih filmova, tačno se povlači granica između dobrih i loših i tako indiretkno opravdava nasilje ako je sprovedeno od strane “naših”. U “1917”, to nije slučaj. U ovom filmu, Sam Mendes je jasno dao do znanja da nema pravog pobednika. Nasilje se niti u jednom momentu ne glorifikuje, već se koristi kao instrument za prikazivanje razmera horora kojih su se jadni vojnici nagledali tokom Prvog svetskog rata.

Schofield je pacifista. To se vidi u svim scenama. Zajedno sa Blake-om, Schofield maksimalno izbegava sukob i spreman je da pruži neprijatelju šansu u svakoj mogućoj situaciji. To se Blake-u i njemu doduše obija o glavu, ali isto tako govori i dosta o njihovim karakterima. Ovo je dosta važno po nas koji čitavu priču pratimo preko njihovih ramena. 

Baš kao i sami protagonisti, osećao sam se izgubljeno i uplašeno tokom filma. Kao da sam se upustio u nešto što ne razumem i što mi nije trebalo.

Fokus na mikronarativ kako bi publika razumela razmere i posledice rata

Ne znam za vas, ali meni je lično nekada veoma teško da razumem i prihvatim da su ratovi bilo kome logičan potez za razrešenje međunarodnih sukoba i razmirica, političkih pitanja ili teritorijalnih podela. Udžbenici iz istorije nam iznose samo činjenice i statistike: na desetine hiljade mrtvih, ta i ta bitka, taj i taj datum, ta se vojska povukla, ta je vojska dominirala. Bez obzira šta kažu, mislim da u ratu niko nije pobednik.

Vrlo je moguće da nas takav jedan prikaz istorijskih događaja (dakle, na nekom makro nivou) sprečava da zaista dubinski razmislimo o pravim razmerama oružanih sukoba i vrednosti čovekovog života.

Kako je rekao jedan od likova u filmu “1917”, smrt je svuda ako si na ratištu, pa prema tome – you must not dwell on it.

Film “1917” fantastično uspeva u tome da nas uključi u radnju i natera da razmislimo o besmislu rata.

To čini na dva načina: prvo, tehnikom snimanja – gde se publika bukvalno uvlači u film, kao da sve posmatra iz prvog lica; drugo, fokusom na mikronarativ – gde čovek nije samo statistika već biće od krvi i mesa, slomljeno u vrtlogu rata.

Ovakav pristup je direktan okidač za empatiju. Iskustvo rata više nije samo mrtvo slovo na papiru udžbenika istorije, već je jedno njegovo lice direktno prikazano i to na individualnom nivou. Upravo to – kad se nađete lice u lice sa nekim ko se nalazi u nemogućoj situaciji (čak i kad vas deli filmsko platno), osetite svakom ćelijom svog bića – “rat je jebeni užas” i to vas slomi.

Postoji niz paradoksa u vezi sa ratom, ali ću sada istaći samo jedan. Da li vam je ikada palo na pamet kako rat predstavlja jedno naličje stvarnosti, inverziju morala i zakona koji važe u doba mira? I potpuno je sumanuto što čovek ima kontrolu nad tim, da objavom rata stavi sve što ljude drži na okupu sa strane i kaže: za ubistvo bi inače završio u zatvoru, ali sada ćeš za ubistva dobiti medalje i odličja.

Ima i onih koji smatraju da rat nije životinjska stvar i da ne unižava čoveka, već da je destrukcija sastavni deo ljudske rase. Zauvek će mi ostati urezan citat futuriste Marinetija koji je rekao “Rat je higijena sveta”.

Mislim da nam je ponekad potrebno podsećanje kroz umetnost na sve strašne stvari koje su deo kolektivnog iskustva čovečanstva, a koje negiramo, guramo pod tepih, od kojih okrećemo glavu ili biramo da ne razmišljamo o njima. Film je u tom smislu zaista odličan medij ako uzmete u obzir dinamiku vizuelnog i činjenicu da čovek poima svet primarno kroz čulo vida.

Hibrid dva žanra: pogled na horor rata iz drugačije perspektive

Iako znamo da je Prvi svetski rat izuzetno bogata tema jer je promenio svet i kartu Evrope, a u isto vreme doneo i najviše žrtava jer se sa konja i taljiga prešlo na tenkove, mitraljeze i razno drugo oružje masovnog uništenja – nema potrebe ulaziti u dubinu rata u ovoj recenziji jer “1917” u suštini ne pokušava da nas uči istorijom.

Mendes smatra da ovaj film može da pogleda i neko ko bukvalno ne zna ništa o Prvom svetskom ratu i da oseti kroz šta prolazi ljudski um u ovako užasnoj situaciji.

U potpunosti se slažem sa rediteljem. Iako je faktički klasifikovan kao ratni film, “1917” je zapravo hibrid koji se može posmatrati kao mračni triler više nego bilo šta drugo. Rat je ovde samo platforma na kojoj Mendes eksperimentiše sa šablonima trilera uz pomoć kojih svoje junake sučeljava sa užasom dok se bori sa vremenom.

Tehničko dostignuće godine

Sam Mendes je uložio veliki napor da “1917” pretvori u jedno zastrašujuće i intimno iskustvo za publiku. “1917” je snimljen na sličnu foru kao Hitchcock-ov “Rope” i Iñárritu-ov “Birdman” koji deluju kao da je čitav film urađen iz jednog reza. 

Pogledajte kako je izgledalo snimanje filma:

Kao što vidite, “1917” ipak nije snimljen u celosti odjednom, već je napravljen od više dužih scena koja su veoma lukavo spojene da deluje kao da se kamera niti u jednom momentu nije ugasila i premestila na drugo mesto.

“1917” je tehnički izuzetno zahtevan film. Organizacija, posvećenost i kreativnost su presudni faktori kad se realizuje ovakvo izazovan projekat. O samoj montaži, fotografiji i snimanju ne moram ni da pričam. Ovi elementi moraju prosto biti na najvećem mogućem nivou da bi film napravio željeni efekat.

Sva sreća pa je Mendes imao priliku da na ovom filmu sarađuje sa legendom kao što je Roger Deakins. Ukoliko niste sigurno ko je ovaj čovek, samo otvorite njegov IMDB profile i prođite kroz naslove filmova za čiji je vizuelni identitet dotični gospodin zaslužan. 

Deakins je prosto genije. Svaki projekat kojeg se dotakne bude prepun fantastičnih slika koje kad se jednom vide, nikad se više ne zaborave.

Iako je nesumnjivo bila prava noćna snimiti dugometražni igrani film koji nema vidljive rezove, apsolutno je razumljivo zašto se Mendes opredelio da na ovaj način ispriča svoju priču. “1917” je faktički film u kojem se protagonista trka sa vremenom, te svaki sekund njegovog kretanja od starta do cilja je od krucijalnog značaja. Svaka odluka, svaka prepreka, prečica, neplanirana pauza i skretanje sa puta imaju ogromnu težinu po finalni ishod njegove avanture. Kao neko ko prati ovakav tip radnje kako se odvija, osetio sam veliku nelagodnost svaki put kad se Schofield našao u problemu.

Kao što vidite gore u videu, Mendes je zajedno sa svojim kamermanima pratio Schofield-a peške, kolima i motorom kako bi u potpunosti ispratio njegovo kretanje i pružio nam prikaz njegove avanture iz svih mogućih uglova.

“1917” je glavni kandidat da osvoji Oskara za najbolju produkciju i kinematografiju, i to nakon gledanja filma mogu da tvrdim da je sa dobrim razlogom.

Mendes je imao ambicioznu viziju da napravi ratni film koji izgleda kao da se radnja odvija u realnom vremenu i u tome je i uspeo. “1917” je apsolutno ludilo od filma koje nam zaista daje realan prikaz razdaljine koje junak prelazi i načina na koji se bori sa preprekama.

Snažan performans nosioca radnje

Naravno, snimiti ovako tehnički zahtevan film koji pokušava da nas ubedi da se sve dešava u realnom vremenu bi bilo nemoguće uraditi bez vrhunske glume. Zbog načina na koji je koncipiran i sniman film, glumci su bili u obavezi da se 6 meseci pripremaju pre nego što stanu pred kamere. Pošto je Mendes želeo da čitav film izgleda kao jedan veliki tracking shot, glumci su morali da budu maksimalno dobro uvežbani i upoznati sa materijalom.

Iako relativno nepoznat van granica Britanije, George MacKay je fantastično izneo ulogu Schofield-a. Kao mladi vojnik na izuzetno bitnom zadatku, George MacKay je sjajno izneo čitav film i uspeo u potpunosti da me natera da svim snagama navijam za njega. Schofield ne želi da bude heroj, on ne želi medalje niti bilo kakva odličja i slavu. Njegov zadatak je prost: da zaustavi besmisleno krvoproliće i sačuva nedužne koji uglavnom nastradaju u ovakvim situacijama.

Iako je skoro u svakom kadru, George MacKay niti u jednom momentu nije naporan za gledanje. Njegove reakcije su uvek na mestu. Ništa nije preglumeo, a ni otaljao. Prosto se utopio u film i dao nam mogućnost da pratimo momka kojem zaista verujemo da je dobar, da ne želi da ubija i da nema nikakvu ličnu agendu u ovom konfliktu. 

Kasting je zaista pun pogodak u “1917”. Pored MacKay-a, tu je i Dean-Charles Chapman kojeg takođe treba pohvaliti. Poznat po ulozi Tommen-a u “Game of Thrones”, Dean-Charles Chapman se ovde pojavljuje kao Blake, mladi vojnik koji zajedno sa Schofield ide na ovu nemoguću misiju. On je takođe razvalio ulogu koja mu je dodeljena i doprineo da se publika u potpunosti saživi sa radnjom i oseti kao treći član ove male grupe vojnika koja probija neprijateljsku teritoriju i suočava se užasima na svakom koraku.

Dinamika koju George MacKay i Dean-Charles Chapman imaju na ekranu je vrlo zanimljiva i uverljiva. Tokom prvog dela filma, mi uviđamo da su Schofield i Blake dva potpuna različita momka. Schofield je ćutljiv i povučen, a Blake samouveren, “zelen” i non-stop laprda. U prvih nekoliko njihovih konverzacija, kristalno je jasno da Schofield i Blake nisu istomišljenici. Vidi se odmah da ova dva momka van vojske verovatno ne bi bili prijatelji, ali ih je rat nekako čudno spojio i doveo u situaciju da se uzdaju jedan u drugog. 

Iako sam narativ nije kompleksan, međusobni odnos glavnih junaka i njihov doživljaj situacija u koje upadaju je veoma složen. Ovo je jedan od jačih elemanata u prvoj polovini filma.

Pošto je ovo faktički “one man show”, nema preterano mnogo smisla pričati o kvalitetu glume ostalih aktera. Iako se u filmu pojavljuju face kao što Colin Firth, Mark Strong, Benedict Cumberbatch i Richard Madden, njih zaista ima previše malo na ekranu da se sad ulazi u dubinu njihovih performansa. Svaki od navedenih aktera je zanimljiv u svojoj maloj epizodnoj ulozi, ali se iz aviona vidi da ih je Mendes angažovao isključivo zbog autoriteta i kredibiliteta koji mogu da donesu filmu. Iako je želeo da prepusti glavne role anonimusima, Mendes je takođe hteo da ima i velika imena na spisku glumaca koji će privući širu publiku i motivisati je da ipak isprati film u bioskopu.

Za kraj

“1917” je defintivno tehnički najzahtevniji i najkvalitetniji film od svih kandidata za Oskara ove godine. Iako ne bih išao toliko daleko da ga proglasim najkvalitetnijim naslovom godine, svakako smatram da je dovoljno dobar da se nađe makar u prvih pet. “1917” je jedan od onih filmova koji se isključivo gledaju u bioskopu kako bi upili veličanstvene vizuale i akciju koju projekat ima da ponudi. Ukoliko imate malo vremena narednih nekoliko dana, savetujem da to vreme iskoristite da pogledate novi film Sam Mendes-a u bioskopu – nećete se pokajati!