Automobili i filmovi su pre dosta godina uspostavili neraskidivu vezu. Prvi neki momenti vuku korene još iz ere nemog filma. Iako danas superheroji dominiraju velikim bioskopskim salama, to ne znači da u bioskopima više nema mesta za filmove koji se vrte oko trka i jurnjava kola. 

Kao što su drugari koji vode sajt Autoslavia napisali: “Svaka generacija automobilskih zaluđenika ima svoj film”. Šezdesetih godina prošlog veka, to je bio “Grand Prix” sa James Garner-om, sedamesetih “Le Mans” u kojem Steve McQueen dere Gulf Porsche, osamdesetih “The Cannonball Run”, devedesetih brljavi “Days of Thunder”, a poslednjih nekoliko godina mlađe generacije auto-entuzijasta imale su priliku da uživaju u filmovima kao što su “Rush”, “Mad Max: Fury Road”, “Baby Driver”, pa čak i “Fast & Furious” (u slučaju da imaju razvijen baš visok stepen tolerancije za klišee i gluposti).

Međutim, svega nekoliko dana nakon što je premijerno prikazan u bioskopima, novi film James Mangold-a “Ford v Ferrari” pokazao je da poseduje potencijal da se ugura u ovu gorepomenutu ekipu i ostane zampaćen kao ultimativni trkački film 2019. godine.

O čemu se ovde radi?

Kao što znate, “Ford v Ferrari” će se 10. februara takmičiti za Oskara u četiri različite kategorije, među kojima je definitivno najvažnija ona za Najbolji film. Novi projekat James Mangold-a inspirisan je istinitim događajima. Kao što možete zaključiti iz samog naslova, vrti se oko rivalstva kompanije Ford i Ferrari. 

Mi se na početku filma upoznajemo sa Carroll Shelby-jem, neponovljivim američkim dizajnerom automobila, i Ken “Bulldog” Miles-om, vrhunskim mehaničarem i neustrašivim vozačem. Njih dvojica spletom okolnosti postaju centralne figure sukoba ove dve svetski poznate auto kompanije.

Carroll Shelby je nekada bio poznat kao vrhunski vozač i pobednik brojnih prestižnih trka, među koje spada i Le Mans. Zbog zdravstvenih problema, Shelby početkom šezdesetih godina prošlog veka napušta svoju trkačku karijeru i otvara Shelby American kompaniju u kojoj, uz pomoć svog malog tima, proizvodi i prodaje limitirane serije autombila koje lično dizajnira. Pored toga, Shelby svoje iskustvo i znanje o automobilima i trkama koristi da progura svoj brend tako što angažuje Ken Miles-a da vozi za Shelby American na brojnim trkama širom Amerike.

Međutim, u to vreme odnosi između kompanije Ford i Ferrari postaju gori nego ikad. 

Početkom šezdesetih, kompanija Ford se našla u fazi stagnacije. Unuk poznatog proizvođača automobila koji sad vodi kompaniju, očajan je za novim idejama koje će učiniti Ford automobile ponovo interesantnim kupcima.

Nakon što se pročuje da Ferrari gubi tonu novca i da je pred bankrotom, Henry Ford II pokušava da sprovede akviziciju svog rivala i tako dobije tu svežinu i kreativnost koju želi. Međutim, matori Enco Ferrari koristi priliku da dotičnom da do znanja da bi radije dozvolio da mu kompanija potone nego da postane deo “odvraštine” kao što je Ford. 

Duboko uvređen izjavom svog rivala, Henry Ford II se odlučuje da svu svoju moć usmeri ka uništenju Ferrari-ja. Pošto zna da je Le Mans nešto gde Ferrari redovno pobeđuje i da ta trka jako znači matorom Enco-u, Henry Ford II angažuje Carroll Shelby-ja, bivšeg pobednika ove trke, da napravi auto za Ford i organizuje trkački tim koji će mu pomoći da ponizi Ferrari tamo gde će matorog najviše boleti.

Šta je tačno Le Mans? Zašto je ova trka toliko posebna?

Ukoliko niste upoznati, Le Mans je jedinstvena dvadesetčetvoročasovna trka bogate istorije, smeštena u neposrednoj blizini Pariza. Još od 1923. godine kad je prvi put organizovan ovaj trkački maraton, Le Mans važi za jedinstveni spektakl gde se okupljaju najbolji brendovi i timovi iz sveta automobilizma sa ciljem da se utvrdi ko ima najbolje vozače i najjaču mašinu.

Le Mans nije samo trka o brzini i veštini, već i izdržljivosti. Ovo je posebna vrsta ispita koji zahteva visok nivo pripreme svakog pojednica, savremeni pristup u tehničkoj opremljenosti vozila, vrhunske sportske sposobnosti i neuništiv timski duh. 

Pobednici ove trke su uvek kompanije koje imaju inovativna rešenja u samoj konfiguraciji vozila, aerodinamici, potrošnji goriva, a i sigurnosti. Osvajanje prvog mesta na ovakvom događaju uglavnom značajno utiče na dalji tok proizvodnje serijskih automobila. Standardi koji se ovde uspostave direktno postaju glavni fokus auto kompanija koje su prisustvovale Le Mans-u. Bar je tako bilo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Jedinstvena ekranizacija velikog spektakla koja rešava probleme žanra

“Ford v Ferrari” je odlično prošao i kod kritičara i publike. Sa 92% kod kritičara i 98% kod publike na Rotten Tomatoes, “Ford v Ferrari” se instant uključio u trku za nagradu Najboljeg filma godine. Kada se jednom u sto godina publika i kritičari slože, pa čak i oni koji ne gledaju filmove van kuće skapiraju da je vreme da se upute kao lokalnom bioskopu i vide o čemu je tu reč. 

Ovaj film je koštao 97 miliona dolara da se snimi, ali je kako tvrdi Deadline – već krajem decembra je dvostruko vratio uloženi novac. 

Iako nisam zaluđenik za automobile, “Ford v Ferrari” poseduje zaista mnogo elemenata koje mogu da cenim.

Ono što je često problem kod filmova koji ekranizuju trke, jeste sam način na koji se akcija prikazuje. Kao i kad su stvarne trke u pitanju, uvek je mnogo uzbudljivije ljudima za volanom nego publici. Izuzetno je teško preneti taj nivo uzbuđenja, veštine i fokusa koji je potreban da se neka trka uspešno privede kraju, te mnogi filmovi ovog žanra često ispadnu bangavo i dosadno. Publika prosto nema mogućnost da se udubi u akciju i oseti na svojoj koži brzinu, koncentraciju i sinhronizaciju ruku i nogu koje su potrebne da se trka izgura do kraja.

Za razliku od mnogih svojih kolega, James Mangold je uspeo da snimi film koji verno dočarava osećaj trke poput Le Mans. 

Da bi što realističnije dočarao ovu jedinstvenu stazu i sve propratne elemente koje su baš tu trku 1996. godine učinile posebnom, James Mangold je bio primoran da se iscima kao nikad od sad, a i da uvede malo inovativnosti u pričanje ovakvih priča.

U intervjuu za “The Hollywood Report”, Mangold je rekao da je bio vrlo svestan problema u koje trkački filmovi najviše upadaju, te se odlučio da Le Mans trku postavi kao spaghetti western. Poslednjih sat vremena svog filma, Mangold je koncipirao kao dvoboj između kompanije Ford i Ferrari koji se manifestuje kroz vožnju Ken Miles-a (Ford) i Lorenzo Bandini-ja (Ferrari). Rezultati na box office-u i na sajtu Rotten Tomatoes su pokazali da je ovo bila izuzetno dobra odluka. 

Iako opet pominjem da nisam neki prevelik ljubitelj trka i automobila, izuzetno mi je bilo zanimljivo da pratim finalnu trku. Takođe, dosta mi se svidelo što je skoro svako vozilo u filmu imalo jedinstvene karakteristike; što nije ubačeno samo da bi popunilo prostor i učinilo trku masovnijom, već im je nekako dodat karakter.

Pošto je bilo nemoguće snimiti trku na lokaciji gde se inače odvijala, Le Mans scena je snimana na šest različitih mesta što je na kraju jako zakomplikovalo situaciju. Svaki auto je morao na svakoj lokaciji biti identično postavljen, plus je Mangold morao da uskladi sunce i oblake koji naravno nisu svuda isto izgledali. Ekipa koja je bila zadužena za specijalne efekte se pošteno naradila na ovom filmu. Zaista ne mogu ni da zamislim koliko je bilo naporno peglati i uskladiti sve te sitnice kako bi film uspeo da ubedi publiku da se radnja odvija u realnom vremenu.

Važno je napomenuti da su za film korišćene replike, a ne pravi Ferrari, Porsche, Corvette, Ford GT i Shelby automobili. Naravno, ovo ima smisla pošto bi licenca samo za Ferrari vozila koštala mnogo više od ukupnog budžeta filma. Replike je bilo pametnije koristiti, pogotovo što se dosta vozila i uništilo tokom snimanja filma. Da bi trke izgledale što uverljivije, kaskaderi su zaista vozili kao manijaci nastavljali dalje i posle izrežiranih sudara.

Finalni utisak?

Međutim, iako su svi ovi elementi na mestu, “Ford v Ferrari” ipak nije film koji opravdava silne hvalospeve. Pored same finalne trke, nema preterano mnogo scena koje su baš “wow”. U centru filma je odnos Carroll Shelby-a i Ken “Bulldog” Miles-a koji i nije preterano interesantan niti dovoljno produbljen. Da, jeste ovo istinita priča, ali hemija koju su imali Matt Damon i Christian Bale prosto nije bila dovoljno uverljiva. Nije me uvukla u njihov odnos i naterala da navijam za njih.

Kao što sam i napisao na “Kakav je film?” Facebook stranici, Bale je opet priredio pakao svom telu za ulogu. Da bi bolje otelotvorio duh čuvenog vozača, Bale je opet smršao puno kilograma. Pored toga, upisao je i čuvenu školu vožnje (Bondurant High Performance Driving School), kako bi naučio da vozi kao pravi trkač automobila.

Naravno, ovako radikalne promene u kilaži i ekstremne pripreme kroz koje Christian Bale prolazi za svaku ulogu su prosto uništile njegovo zdravlje. Čovek je nedavno dobio i dijabetes, te je sada primoran da prestane da se igra sa kilažom. Što je najgore od svega, performans Bale-a je ok. I to samo ok. Svo to maltretiranje je po mom mišljenju nepotrebno. U scenama trke, Bale je zaista fantastičan, ali je većini drugih scena u filmu je prosto preglumeo. Reakcije su mu neprirodne, prenaglašene i iritantne. O naglasku ne treba ni da pišem.

S druge strane, Matt Damon se bolje pokazao. Takođe ništa revolucionarno i memorabilno, ali pristojno. Generalno i ostatak ekipe je okej, ali ne sećam se baš da je neko ostavio jači utisak da bih ga sad posebno pomenuo. 

Za mene, ovo je jedan od onih filmova koje vredi pogledati, ali samo zato što vam usmeravaju pogled ka istorijski važnim i zanimljivim događajima, pa čak i onima koji su poslužili kao neka vrsta prekretnice. Dešava se da su stvarni događaji živopisniji od njihove dramatizacije, a čini mi se da je to upravo slučaj i ovde.