Bez obzira što hoda vrlo uspravno, sa držanjem i samopouzdanjem poželjnim za jednog predavača, nije teško primetiti da Bašir Lazar (Mohamed Fellag) nosi ogroman teret na leđima. Izbegavši iz Alžira, gde je izgubio ženu i decu,traži politički azil u Montrealu. Dobija posao u osnovnoj školi i postaje učitelj odeljenju koje pokušava da se nosi sa velikom traumom – njihova dugogodišnja učiteljica je počinila samoubistvo  u učionici gde redovno pohađaju nastavu. U nedostatku  prostora, primorani su da svakodnevno borave na mestu koje ih podseća na događaj koji im njihova mladost i neiskustvo onemogućuje da razumeju, prihvate i ono najvažnije, prevaziđu ne kriveći sebe

Lazar dolazi iz kultuloroški i jezički drugačije sredine. Njegov francuski se razlikuje od njihovog,  jedan od učenika naglašava kako govori praistorijski. On ulazi u okruženje opkoljeno birokratijom i lancima ”demokratskog” sistema funkcionisanja gde učitelju nije dozvoljeno da ostvari bilo kakav fizički kontakt sa učenikom, čak ni da ga potapše po ramenu.  Ovo doprinosi početnoj distanci između njega i njegovih đaka ali ih kolektivni osećaj tragedije povezuje u odnos zasnovan na međusobnoj empatiji, što im daje snagu da prevaziđu veliku životnu prepreku.

”Monsieur Lazhar” nema glavne likove u standardnom smislu reči, sve se zasniva na kolektivnom. Kroz škripanje školskih klupa, glasova dece koja se igraju u dvorištu i retko prisutnim, ali savršeno tempiranim muzičkim insertima, stiče se osećaj zajedništva, odeljenja sačinjenog od većeg broja individua koje školski sistem treba da nauči kako da razmišljaju kao jedno. Mohamed Felag je cenjeni alžirski pozorišni i filmski glumac, njegovo iskustvo je evidentno.  Gospodin Lazar, u borbi protiv potpunog psihološkog poraza,  slika je savršenog učitelja- balans uzdržanosti, autoriteta i brižnosti. Dva mlada i perspektivna glumca čine ”Monsieur Lazhar” potenijalnim filmom za istorijski kontekst. Sofi Nelis (Sophie Nélisse) i Emilien Neron (Émilien Néron), bez ikakvog glumačkog iskustva, sa svojom prvom ulogom, briljiraju u potpunosti. Nelis sa svojom jako izraženom mimikom a Neron sa potpunom identifikacijom sa likom kojeg tumači i njegovim besom.

”Učionica je mesto prijateljstva, rada i učtivosti. Učionica je mesto puno života.” Mnogi roditelji se ne bi složili ali jedna od funkcija školstva jeste vaspitna. Kada provodite više vremena sa profesorima  nego roditeljima, logično je da će ta osoba imati presudan uticaj na vaše odrastanje kao i na razvoj vaših intelektualnih i društvenih veština. Današnje školstvo, na mnogim mestima širom sveta, po tom pitanju je omanulo. Forsira se individualnost  do introvertnih razmera, deca se više okreću jedna protiv drugih umesto jedna ka drugima što je dovelo do velike erozije  društva. Činjenica jeste da ako ne radimo zajedno malo toga možemo postići.

”Monsieur Lazhar” je bio nominovan za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područija. Izgubio je, zajedno sa tri druga filma, od političko-religijski favorizovanog ”A separation”, koji nije bio ni do kolena ostalim kandidatima.

Film nema jednu jasnu poruku, više je skup životnih lekcija i pouka, podseća nas kako nikada zaista ne izlazimo iz učionice zvane život i uvek imamo mnogo toga da naučimo. Mnogi  filmovi  mogu  da vas potresu  ali retko koji da vas istinski dirne. ”Monsieur Lazhar” je jedan od takvih.

Ocena: 9/10

autor recenzije: Bojan Gačić