Kao što znate ako redovnije pratite blog, prethodnih nekoliko nedelja sam drastično pojačao sa pisanjem kako bih do 10. februara pokrio sve važnije naslove koji će se takmičiti u više kategorija na 92. dodeli Oskara. 

Pošto sam prošle nedelje izbacio tekst za “Bombshell” i “Ford v Ferrari”, preostalo mi je samo još da uradim recenzije za “Jojo Rabbit”, “Little Women” i eventualno “The Two Popes”.

Hajde da nastavim redom i pokrijem sad i “Jojo Rabbit” na blogu.

O čemu se ovde radi?

Ukoliko niste upoznati sa radnjom filma, “Jojo Rabbit” prati dečaka po imenu Johannes “Jojo” Betzler koji odrasta u nacističkoj Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata. Nažalost, kao veliki broj mladih umova koji su tih godina boravili na ovoj teritoriji, Jojo je opsednut Hitlerom i Nemačkom. On je do te mere zaluđen nacizmom da prosto odbija da nosi bilo šta drugo osim uniforme koja mu je dodeljena kao članu Hitlerove omladine. Da stvar bude još gora, Jojo tripuje da je Firer non-stop sa njim. Njemu se priviđa iskarikirana verzija Adolfa Hitlera sa kojom mladi Jojo redovno komunicira.

Iako poseduje sve karakteristike koje su potrebne da bi napredovao u partiji, Jojo-u ipak ne polazi za rukom da postane opšteprihvaćeni ultra-nacista. U cilju da vođama i članovima Hitlerove omladine da do znanja da je neustrašiv, a ne “uplašeni zec” kako ga je Kapetan K prozvao, Jojo će čak u jednom momentu uzeti granatu u ruke, skinuti osigurač i baciti je… Ali u pogrešnu stranu.

Granata se odbija i nanosi klincu ozbiljne fizičke povrede. Pored toga što je unakazio svoje lice, Jojo je takođe povredio i nogu. Ove povrede ga naravno drže prikovanim za krevet, što mu automatski ne dozvoljava da nastavi intenzivno da volontira u partiji.

Utučen malerom koji ga je zadesio, mladi Jojo počinje da provodi više vremena kod kuće. Jedno popodne, Jojo spletom okolnosti dolazi do saznanja da njegova mama krije mladu Jevrejku na tavanu i od tog momenta sve kreće da mu se komplikuje u životu.

Proverena formula primenjena na novoj platformi

Od svih filmova koji su nominovani za Oskara, “Jojo Rabbit” je za mene najveće iznenađenje. Inspirisan romanom “Caging Skies” autorke Christine Leunens, novi film čuvenog reditelja i scenariste Taika Waititi-ija, nominovan je za najprestižniju filmsku nagradu u čak 6 kategorija, a to su: Najbolji film, Najbolji adaptirani scenario, Najbolja sporedna ženska uloga, Najbolji kostimi, Najbolja produkcija i Najbolja montaža.

Taika Waititi je neko koga danas vijaju brojni veliki studiji. Nakon uspeha sa filmovima kao što su “What We Do in the Shadows” i “Thor: Ragnarok”, ovom reditelju i scenaristi koji potiče sa Novog Zelanda su danas faktički otvorena sva vrata u Holivudu. Glavni razlog zbog toga je njegov zaista jedinstven osećaj za komediju. 

Baš kao i u “Hunt for the Wilderpeople” u kojem je pokazao da je zaista gospodar komedije, Taika Waititi se ponovo odlučio da ispriča nesvakidašnju priču o dečaku koji traga za očinskom figurom. U “Hunt for the Wilderpeople”, Ricky Baker je svoju očinsku figuru pronašao u namćoru kao što je ujka Hec, dok se u “Jojo Rabbit” mladi nacista vezuje za imaginarnog Hitlera. 

Formula jeste ista u oba filma, ail se u “Jojo Rabbit” radnja  odvija na drugačijoj platformi koja daje dublji smisao i pozadinu svemu. 

Iako nam je na početku predstavljen kao zadrti nacista – kako film odmiče, mi shvatamo da je mladi Jojo istraumiran i usamljen dečak koji pokušava da shvati gde pripada. Njemu je sestra nastradala, tata mu je u ratu, a mama je prezauzeta svojim životom.

Mladi Jojo traži identitet kroz grupu, a nažalost ta grupa su nacisti.

Međutim, kako se film razvija, nama postaje jasno da Jojo zapravo ne razume situaciju i svet u kojem se nalazi.

Iako nas uvlači u zaista jedan mračan period čovečanstva, “Jojo Rabbit” je koncipiran kao anti-ratna i anti-hejt komedija. 

Glavni akcenat je na odnosu Jojo-a sa svojim imaginarnim prijateljem i mladom Jevrejkom sa tavana, kao i na tome koliko ga ova dva odnosa zapravo bune. U isto vreme je zastrašujuće i interesantno gledati kako je dečaku usađena demonizovana slika o Jevrejima i kako pred našim očima Jojo shvata da sve što su mu u partiji pričali nema nikakvog smisla. Elsa, mlada Jevrejka sa tavana, razume da je Jojo neinformisan i naivan, te koristi priliku da ga 80% filma zafrkava.

Zanimljiva ideja, mlaka realizacija

Moram biti iskren i napisati da me je “Jojo Rabbit” u potpunosti kupio svojim prvim trejlerom. Nakon što sam pogledao tih par odabranih scena iz filma koje je Taika koristio za promociju, osetio sam da “Jojo Rabbit” ima potencijal da bude jedna veoma originalna i smela satira. Naprosto nisam mogao da dočekam priliku da ga pogledam.

Međutim, kad se ta prilika napokon ukazala, shvatio sam da sam se džabe nadao. Iako sam veliki ljubitelj projekata kao što su “Hunt for the Wilderpeople”, “What We Do in the Shadows” i “Flight of the Conchords”, moram napisati da me je “Jojo Rabbit” u potpunosti razočarao. 

Iako na papiru zvuči super, teška srca moram priznati da je “Jojo Rabbit” bolno ne smešan film. Niti jedna fora nije legla kako treba. Sve je nekako usiljeno i pogrešno.

Sa ovim filmom, Taika Waititi je pokušao da hoda po granici između komedije i tragedije, ali smatram da mu to baš i nije pošlo za rukom. Scene koje su trebale da budu duhovite su prosto usiljene i nedovoljno dobro promišljene da bi ostavile neki utisak. Nisu ni infantilno smešne, a ni dovoljno duboke da se čovek zapita šta zapravo gleda. 

Tragičnih scena ima i one jesu potresne ako se nad njima podrobnije zamislimo. Ipak, taj neujednačeni ton filma umanjuje njihov efekat. Taika u ovom filmu nije uspeo da nam približi likove i da nas natera da se njima dublje posvetimo. Mi ne saosećamo sa njihovim problemima na način na koji bi trebalo, jer ih ne osećamo kao realne likove. Film prosto ne uspeva da poentira niti na jednom smelijem momentu koji pokušava da nam poturi. 

Glumačka izvedba vredna jednog “meh”

Mladi Jojo je veoma simpatičan i Roman Griffin Davis koji ga glumi je oduvao ulogu, ali pored njegovog performansa ništa drugo nije vredno posebnog pomena. Eventualno treba pohvaliti još kostime i setove, ali ni to nije sad nadrealno dobro. 

Scarlett Johansson je ove godine nominovana za dva Oskara, za Najbolju glavnu i Najbolju sporednu žensku ulogu. Iako je nominaciju za drugu ulogu zaradila na konto performansa u ovom filmu, ne mislim da se baš nešto preterano proslavila. Nje čak ni nema dovoljno u filmu da bi se bilo kako istakla. Scarlett jeste pristojno iznela malu rolu koju je imala ovde, ali ni blizu dovoljno dobro da bi opravdala nominaciju za ovako prestižnu nagradu. Ovde prosto nije bilo dovoljno prostora da se nešto posebno uradi. Nakon gledanja filma “Jojo Rabbit”, mislim da joj je “Marriage Story” jedina prava šansa za Oskarom. 

Sam Rockwell, Rebel Wilson i Alfie Allen se takođe pojavljuju u ovom filmu, ali njih ima u toliko malo scena da ne vredi ni pričati o njihovim performansima. Kao što ste skontali ako ste videli trejler i postere za ovaj film, Taika Waititi pored toga što je napisao i režirao “Jojo Rabbit” – ovde glumi jednu od važnijih uloga. Kao što ste mogli da pretpostavite, Taika je naprosto očajan u ulozi Adolf Hitlera.

Čitajući kritike na brojnim filmskim portalima, mislim da nikom u potpunosti nije jasno šta je Taika želeo da uradi sa ovim performansom. Svaku scenu je u potpunosti perglumeo i to ne na dobar “ahahah” način. Razumljivo je da je poenta u neku ruku bila da predstavi Hitlera kao nesigurnog i iskompleksiranog čoveka i tako da mu se na taj način ismeva, ali mislim da to nigde ne vodi i da ni na jedan način ne hrani narativ.

Mišljenja sam da je Taika tokom čitavog filma maksimalno iritantan i suvišan, što sam bio uveren da nikad neću napisati. Svaki dijalog Hitlera i mladog Jojo-a je prepun besmislenih pop-kulturoloških referenci koje apsolutno nemaju smisla. Sve je usiljeno i neprijatno. Daleko je ovo od inteligentnih crnohumorističkih i satiričnih prikaza Hitlera koje smo do sad imali prilike da vidimo u filmovima kao što su npr. “The Great Dictator” od Charlie Chaplin-a i “Look Who’s Back” od David Wnendt-a.

Za kraj

Iako je cilj ovog projekta bio da predstavi Drugi svetski rat kroz oči izgubljenog dečaka i da se pozabavi nacizmom na jedan drugačiji način, kroz ruglo i komediju – smatram da “Jojo Rabbit” nije uspeo u svojoj misiji. Poruka filma je prilično tanka, a sama realizacija nedovoljno kvalitetna da bi opravdala gorepomenutih 6 nominacija za Oskara. 

Od svih filmova koje sam pogledao sa liste kandidata za Oskara, “Jojo Rabbit” je apsolutno najslabiji projekat. Kao osoba koja generalno voli filmove ovog reditelja, a i smelije satirične komedije poput “Borat”, Death of Stalin”, “Four Lions”, “Dr. Strangelove” – smatram da definitivno upadam u ciljnu grupu kojoj je ovaj film namenjen, ali eto, prosto nisam  uspeo da spoznam vrednost koju navodno poseduje.

Da li ste vi pogledali “Jojo Rabbit”? Koje je vaše mišljenje o ovom kandidatu za Oskara?