“The Last Stand” je već u samoj svojoj ideji kultni film jer označava zvanički povratak filmu najvećeg akcionih heroja svih vremena. “The Last Stand” je prvi film posle 10 godina pauze u kojem će se Arnold Švarceneger (Arnold Schwarzenegger) vratiti na veliko platno kao glavna uloga posle obavljanja funkcije guvernera Kalifornije, što je za nas koji smo odrasli gledajući nekada najveću filmsku zvezdu na planeti kako deli pravdu, ubija negativce i spašava civile, prilično velika stvar. Poveren Ji-vun Kimu (Jee-woon Kim), izvrsnom koreanskom reditelju koji pored brojnih maestralnih ostvarenja, svoje ime je potpisao i ispod  spektakularnog “I Saw the Devil“, “The Last Stand” je obećavao vrhunsku zabavu koju nikako nisam smeo da propustim.

Priča filma “The Last Stand” nudi dva različita narativa koja se u tećem činu spajaju. U jednom segmentu mi pratimo žestokog vođu meksičkog narko kartela Gabrijela Korteza, koji uspeva da iznenadi FBI i pobegne iz njihovog zatočeništva. Drugi deo nam nudi priču o Reju Ovensu, šerifu Somertona, malog pograničnog mesta u Arizonu, kome grupa sumnjivih likova naruša idiličnih mir. Kako ne bih previše otkrivao od filma, reći ću samo još da se dve priče sastaju u trećem činu i nude finale puno nekontrolisane pucnjave, nemilosrdnog nasilja i jurnjave kolima po svim mogućim terenima, tako da vi sami za sebe saznajte koji tačno momenat dovodi do toga.

Što se mene lično tiče, “The Last Stand” nije film već vremenska mašina koja vraća u osamdesete godine prošlog veka. Film Ji-vun Kima se jednostavno može opisati kao ljubavno pismo prošlosti i žanru koji ga je obeležio. Iako će većina “The Last Stand” na prvi pogled doživeti kao miks “Fast & Furious” i “High Noon”, “The Last Stand” je ipak kada se malo bolje razmisli izvanredan omaž i u isto vreme i parodija na akcione filmove osamdesetih godina prošlog veka koji su u svoje vreme bili veći od života.

Ji-vun Kim tačno zna šta hoće sa ovim filmom. Umesto da se trudi da učini svaki okret u priči što logičnijim i smislenijim (kao što to inače radi u svojim filmovima), on doslovno iznosi formulu i postavku akcionih filmova iz tog doba, nudeći brz ritam, oštro i žestoko nasilje, uzbudljive jurnjave, neustrašivog junaka sa neuništivim moralnim kompasom, komične epizodične likove, humor koji se samo tada viđao, neku vrstu ljubavnog trougla, slow motion pucnjavu, stereotipične negativce, kao i sve omiljene klišee i urnebesne fraze koje ujedno i poštuju i ismevaju žanr. Iako dosta ozbiljno počinje, film što se dalje odvija sve više otkriva da je zapravo u pitanju neki vid parodije što mu definitivno dodaje neočekivanu dimenziju.

Pored toga što kroz film ističe kako je omatorio, Švarceneger i dalje pokazuje da nije za staro gvožđe (pun indented). Iako sa punih 65 godina ne deluje baš agilno kao je što je to bio slučaj osamdesetih godina prošlog veka, Arni je i dalje autoritet na ekranu i po ko zna koji već put, oslikava čoveka kojem se nikako nije pametno zameriti. Moram reći da je Švarceneger uložio znatno više glumačkih sposobnosti nego što to inače radi u ovoj svojoj adaptaciji “Klint Istvud (Clint Eastwood) matorog džangrizavog šerifa u pustari“. Džoni Noksvil (Johnny Knoxville) i Luiz Guzman (Luis Guzmán) su urnebesni u svojim epizodnim rolama, dok je Piter Stormar (Peter Stormare) još jednom pokazao da je uvek pravi izbor za ljigavog negativca.

“The Last Stand” je isključivo namenjen ljubiteljima žanra i ljudima koji su odrasli gledajući Švarcenegerove filmove. Ako ne spadate u ovu grupu – obavezno preskočite film, a ako ste voleli prenaglašeno i nemilosrdno nasilje osamdesetih uz izlizane i kliše fraze – onda pravac u bioskop. Ovaj film će vas bukvalno vratiti u prošlost. Izuzetno sam se lepo proveo gledajući film. Iako je generalno pao na box office-u, “The Last Stand” mi je pružio prelepu dozu nostalgije i vratio me je u vreme kada sam bio klinac i za to sam mu neizmerno zahvalan.

Ocena: 7/10