Iako danas filmovi o superherojima pune bioskopske sale i smatraju se najprofitabilnijim žanrom, istina je da krimići ne zaostaju baš puno za njima. 

Ako napravimo korak nazad i detaljno izanaliziramo filmove i serije koje su u poslednjih nekoliko godina ugrabile najveće interesovanje kod publike, primetićemo da se dosta njih i dalje vrti oko nekog ubistva ili zločina gde nam se na kašičicu serviraju informacije koje će nam pomoći da sami zaključimo ko je glavni krivac određenog slučaja pre nego što nam sam film ili serija to pokaže. 

Ovi tipovi krimića poznati su kao “whodunnit” i snimaju se još od četrdesetih godina prošlog veka. Naravno, oni više ne liče na one krimiće koji su direktno preslikani iz Agatha Christie romana. Kako vreme odmiče, tako se “whodunnit” projekti menjaju i prilagođavaju očekivanjima i ukusima nove publike. 

Neki od uspešnijih skorašnjih “whodunnit” filmova koji su na mene ostavili najsnažniji utisak su “Bad Times at the El Royale”, “The Hateful Eight”, “Gone Girl” i “Zodiac”. A što se tiče serija, izdvojio bih “The Killing”, “True Detective”, “Broadchurch”, “Luther”, itd.

Nakon gledanja “Knives Out” u bioskopu prošle nedelje, morao bih malo da prošim ovu listu i dodam makar još ovaj naslov.

Iako zaista ništa nisam očekivao od Rian Johnson-a (pogotovo nakon njegovog kiksa sa “Star Wars: The Last Jedi”), moram biti iskren i napisati da sam ipak prijatno iznenađen njegovim novim projektom i da sam nakon “Knives Out” izašao vrlo zadovoljan iz bioskopske sale.

U nastavku teksta, pisaću o novom filmu Rian Johnson-a koji je neočekivano pokidao, kao i ovom matorom podžanru krimića koji godinama već prolazi kroz promene, a opet uspeva da sačuva neke svoje glavne crte u kojima ljudi i dalje uživaju.

Evolucija klasičnih krimića

Ljudi su i dalje otvoreni za dobre “whodunnit” priče i konzumiraju ih u svim mogućim oblicima. Iako za ovaj tip priča mnogi danas misle da je “démodé”, istina je da ovaj format i dalje ima veliku publiku. Pogotovo kada se manifestuje u obliku knjige. Kompanija Neilson Bookscan, sprovela je prošle godine istraživanje koje je pokazalo da ljudi i dalje masovno kupuju detektivske misterije – i to mnogo više od svih drugih romana. 

Sa filmom je ipak malo drugačije. Detektivski krimići i dalje postoje ali su, kao što gore napisah, ipak malo promenili oblik. “Whodunnit” formula pokazala se veoma uspešnom na filmu, naročito sedamdesetih godina prošlog veka. Međutim, iako ljudi i dalje vole da mozgaju ko je ubica dok gledaju film, ne dešava se više toliko često da neki “whodunnit” razvali na box office-u. 

Poslednja dva ambiciozna “whodunnit” projekta koji nisu performirali onako kako su studiji iza njih očekivali su bili “Murder on the Orient Express” iz 2017. godine i “The Girl on the Train” iz 2016. godine, koji je za zadatak imao da ekranizuje popularan “whodunnit” roman koji je napisala Paula Hawkins. 

Iako je okupio zaista sjajnu glumačku ekipu, “Murder on the Orient Express” koji je režirao Kenneth Branagh prosto nije uspeo da iznese materijal onako kako je trebalo. Kenneth je pokušao da snimi “staromodan film na moderan način”, ali to nije rezultiralo onako kako je on zamislio. Sve je delovalo dosta usiljeno i bangavo. Ali to je samo jedan od problema ovog filma. U “Murder on the Orient Express” rimejku, brdo likova nije ispoštovano i razvijeno do kraja, priča se nekoliko puta previše zapetljala i spotakla o svoje repove, te je finalni utisak filma ostao veoma slab. 

Slično se desilo i sa “The Girl on the Train”. Doduše, ovaj film nije pokušao da reciklira baš sve klišee “whodunnit” projekata, ali je opet podbacio. “The Girl on the Train” je imao odličan start, ali očajan poslednji čin. Način na koji se misterija rešila je ipak ugrobarilo film. 

“Neuspeh” ova dva filma služi kao dokaz da dobar “whodunnit” film u 2019. godini nije nimalo lako napraviti. Pored toga što treba uspostaviti dobar balans između klasičnih fora i modernih narativnih struktura, potrebno je takođe i održati dobar ritam i tajming filma.

Rian Johnson je apsolutno bio svestan ovoga, te je vrlo oprezno pristupio realizaciji svog novog projekta.

Miks klasike i modernog krimića

Film “Knives Out” nas upoznaje sa porodicom Thrombey i nesrećom koja ih je zadesila i zauvek poremetila njihove međusobne odnose. Na samom početku filma, Rian Johnson nas ubacuje na rođendansku proslavu 85-godišnjeg Harlan Thrombey-a. Kao što iz prvih par scena možemo zaključiti, Harlan je glava porodice i izuzetno cenjeni pisac koji je sebi sagradio imperiju pišući izuzetno kompleksne i nepredvidive krimi romane. Pored velikog broja objavljenih naslova, on ima i svoju izdavačku kuću.

Harlan živi u izuzetno velikoj i zanimljivoj vili koja po mnogo čemu podseća na Cluedo tablu. Ima sina i ćerku, koji zajedno sa svojom decom dolaze na proslavu njegovog rođendana.

Međutim, nakon rođendana, porodicu šokira tragedija: Harlan je izvršio samoubistvo u svojoj radnoj sobi. U porodični dom ubrzo dolaze dva detektiva kako bi istražili smrt i otkrili razlog Harlan-ovog samoubistva. Što više vremena detektivi provode pričajući sa preostalim Thrombey-jevima i svim drugim licima koji su bili u Harlan-ovom domu kada se desila ova tragedija, to im postaje jasnije da svi nešto kriju.

Nove skrivene porodične tajne postepeno isplivavaju. Svaki član porodice postaje detektivima sumnjiv, pa čak i Harlan-ova posluga i sporedni likovi koji se pojavljuju tokom filma. Uz ove detektive, u dom Harlan-ovih ulazi i Benoit Blanc, čuveni privatni detektiv kojeg je nepoznato lice angažovalo da istaži smrt Harlan Thrombey-a.

Poker sa novim pravilima

Kao što se iz samog opisa radnje filma može zaključiti, “Knives Out” je zamišljen i postavljen kao old-school “whodunnit” film. Nešto poput “The Big Sleep” i “Clue”. Puno zanimljivih likova nalazi se u fokusu, svi su donekle mutni i onda na kraju dolazi “twist” od kojeg se pada na dupe.

Pored toga što nas zaplet tera da odmah “posumnjamo na batlera” (iako batlera zapravo nema u ovom filmu), sam set takođe igra važnu ulogu ovde, pogotovo kad je reč o postavljanju atmosfere filma. Harlan-ova kuća, mesto gde se najveći deo filma odvija, asocira na Agatha Christie romane. Svaka soba je načičkana intresantnim (pa čak i bizarnim) detaljima, prepuna je noževa i ostalih “opasnih rekvizita”. Zahvaljujući ovome, nemoguće je smoriti se tokom gledanja filma jer oči non-stop lutaju po bogatom setu i sagledavaju zanimljive sitnice. 

Ovi detalji su na neobičan način estetski zadovoljavajući i predstavljaju mešavinu savremenog sveta i sveta fikcije koji je karakterističan za ambijent krimi romana. Atmosfera filma u nama budi izvesnu nostalgiju, ali nas isto tako tera da nagađamo da li ćemo u ovom filmu videti nešto invoativno ili nas ipak očekuje jedan predvidiv rasplet. Na svu sreću, skepticizam ne nalazi na opravdanje.

Rian Johnson, kao veliki ljubitelj starih “whodunnit” filmova uzeo je sve dobre elemente ovog podžanra i nadogradio ih momentima koji će ipak iznenaditi modernu publiku. 

Za razliku od klasičnih “whodunnit”, Rian vrlo brzo otkriva kako je Harlan Thrombey nastradao, te se fokus filma prebacuje sa toga ko je ubica na to kako je došlo do toga da Harlan završi kako je završio. Veći deo drugog dela filma mi pratimo ko je sve igrao ulogu u ubistvu ili samoubistvu (no spoilers, heheh) gospodina Thrombey-a i zašto.

Nepredvidivost i odlično napisani likovi ključni elementi koji drže pažnju

Za razliku od klasičnih “whodunnit”, Rian-ov “Knives Out” nije samo “one trick pony”, odnosno nije film koji se vrti oko jednog velikog okreta kao što je to obično slučaj u ovim filmovima. Johnson je napisao sjajan i vrlo promišljen scenario koji se konstantno poigrava sa našim očekivanjima.

Svako malo, desi se momenat koji film gurne u sasvim drugačijem pravcu. Radnja nije u službi jednog velikog okreta za koji moramo da čekamo 2 sata da bi ga videli. Ovde ima toliko mnogo tih mikro-momenata koji čine film beskrajno zanimljivim, od početka do kraja.

Ono što je posebno interesantno jesu sami likovi. Niti jedan lik nije 100 posto dobar niti 100 posto zao. Svaki ima realne probleme koji utiču na njegovo rasuđivanje. Čak i oni likovi koji nam se na početku učine kao dobrice imaju momente kada im se moralni kompas malo pogubi.

Zanimljivo je to što su likovi istovremeno toliko plastični i realistični, a opet se delimično uklapaju u kalupe likova iz krimi romana. 

Naravno, glavne zasluge zašto je ovaj sjajan scenario uopšte tako dobro zaživeo nose sjajni glumci koji je Rian okupio da rade na njegovom filmu. Iako ima epizodnu rolu, Christopher Plummer je odličan kao Harlan Thrombey. U svakoj sceni u kojoj se pojavio, Christopher Plummer je apsolutno dominirao.

Pored uvek genijalnog Michael Shannon-a i Jamie Lee Curtis koji su standardno dobri, treba posebno pomenuti i fenomenalnu Toni Collette koja glumi Joni Thrombley, bivšu ženu pokojnog Harlan-ovog sina. Joni je lifestyle guru i influenserka, što definitivno nije nešto što baš ide uz eksterijer Toni Collette. Međutim, Toni je majstorica svog zanata, te je naprosto oduvala ovu ulogu. Mogao bih bukvalno samo da gledam Toni kako briljira ovde, prezabavna je. Tu je i Ana de Armas kojoj je odlično legla uloga “negovateljice čistog srca” koja se našla u nemogućoj situaciji.

Dodatno bi trebalo pomenuti i Daniel Craig-a čiji je lik toliki kliše da je u isto vreme comic-relief, a i srce filma. Kao Benoit Blanc, on priča nekim bizarnim južnjačkim naglaskom i non-stop pravi besmislene analogije koje se tiču krofni.

Dok sam gledao “The Knives Out”, trebalo mi je sigurno pola filma da se skapiram da li je Benoit Blanc zaista genijalan detektiv ili kompletni idiot. Daniel je prosto pocepao ulogu, neprestano je u centru pažnje i to dobro vozi. Ovo mu je sigurno jedna od boljih skorašnjih filmskih uloga.

Lepota promišljenog poigravanja sa žanrom

Lično veoma volim kada projekti poput “Knives Out” uspeju. Oni su dokaz da u kinematografiji još uvek ima prostora za originalnost i nove interpretacije žanrova, njihovo parodiranje ili kvalitetnu kreativnu nadgradnju. Na tu temu, Rian Johnson je u intervjuu za “The Atlantic” rekao:

“Za mene, kada je reč o žanrovskom elementu, ideja je vratiti se onome što volimo u tom žanru na jedan čist i moćan način; iščistiti suvišnosti i ukloniti dosadu kako bi se izvukla maksimalna snaga tog žanra.”

Ukoliko ste filmofil, verovatno vam je makar jednom prošla kroz glavu misao o mogućim pravcima daljeg razvoja filmske industrije u globalu. Sve je manje autentičnih projekata koji imaju potencijal da postanu klasici ili da makar stvore osećaj svežine i podare nam novo iskustvo gledanja.

Čini mi se da je Rian sa filmom “Knives Out” zaista pogodio žicu time što je ljudima ponudio nešto novo u starom ruhu.

Istina je da, koliko god mi govorili da volimo originalna ostvarenja, većina ljudi ne želi da ona budu previše inovativna jer im na taj način beži šansa da se sa njima povežu i da pronađu dodirne tačke koje bi ih motivisale da se “predaju” filmu kao gledaoci. Pogledajte samo filmove Hodorovskog koji su toliko izvan svih konvencija i filmskih “pravila”, koji su prava definicija nadrealizma: većina ljudi ne može da dobaci do njihove umetničke vrednosti i radije bi pogledali nešto drugo.

Ljudi zapravo žele da čuju i osete nove stvari, ali da im one dođu kroz ono što im je poznato. U toj zlatnoj srednini nalazi se većina uspešnih filmskih hitova; to je stvar čiste psihologije i uopšte ljudske naravi. 

Za kraj: mene je “Knives Out” zaista prijatno iznenadio i iskreno vam preporučujem da odvojite vreme da pogledate ovaj film. U pitanju je projekat naročite svežine, sjajno snimljen, sa odličnom glumačkom postavom i izvrsnim raspletom koji prati neočekivani preokret. Trk u bioskop!