The Veep - Neponovljiva politička satira koja uvek gađa pravo u centar

Politička situacija u Americi nikad nije bila luđa. Za svega par meseci koliko se nalazi na čelu SAD, Donald Trump uspeo je da povuče nekoliko nadrealnih poteza koji su u potpunosti uzdrmali Ameriku, a i sve njene susede. Situacija je ozbiljno zategnuta, a ljudi u SAD i celom svetu, jasno, glasno i konstantno izražavaju svoje nezadovoljstvo.

Gledajući Melisu Mekarti (Melissa McCarthy) i Aleka Boldvina (Alec Baldwin) kako su, pre koju nedelju, kroz Saturday Night Live skečeve oprali patos Trampom i portparolom Bele Kuće, Šonom Spajserom (Sean Spicer) – počeo sam malo više da razmišljam o samoj političkoj satiri, koliko je ona zaista važna i kako tačno utiče na oblikovanje svesti širih narodnih masa.

Satira kao pojam i instrument podizanja svesti o određenim stvarima

Politička satira oduvek postoji. Tačnije, koliko i sama politika. Njeni koreni su duboko ukopani u našoj istoriji. Svaka vlast, bila dobra ili loša, imala je svoju grupu antifanova koja je kritičko viđenje njihovih dela i odluka izražavala kroz razne komične sekvence, insinuacije, alegorije, aluzije i slično.

Iako političku satiru mnogi karakterišu kao alat kojim se najčešće koriste isfrustrani i iskompleksirani ljudi kivni na vladajuće strukture iz ličnih, smislenih i besmislenih razloga – u pravim rukama, ona ima moć da suptilno i inteligentno ukaže na mnoge nedostatke društva, nepromišljenosti i mane vladajuće stranke, i tako osvesti određeni broj ljudi o važnim stvarima koji im se neprimetno dešavaju pred nosom.

Primer smislene političke satire

Obratimo pažnju na popularni satirični portal “The Onion”, jedan od retkih aktivnih, kvalitetnih primera moderne satire. Iako je odavno svima poznato da se na ovoj adresi isključivo objavljuju “lažne vesti”, ovaj sajt i dan danas beleži ogromnu čitanost. Prema zvaničnim podacima, “The Onion” je samo u februaru 2017. godine zabeležio preko 11 miliona jedinstvenih poseta.

Impresivno, zar ne? Ali šta tačno to sve znači? Kako da tumačimo ove brojke? Zbog čega je ovo dobar primer kvalitetne satire? Da li ljudi čitaju “The Onion” samo zbog pokojeg smešnog teksta ili postoji još neki razlog?

Svako ko nešto ozbiljnije i redovnije prati šta se dešava na ovom sajtu, rećiće vam da “The Onion” nije samo mesto gde ljudi dođu da pročitaju dobru foru. Verovali ili ne, mnogi se tako informišu o dešavanjima u svetu.

“The Onion” nije mesto gde se samo ismevaju brojni društveni i politički moronizmi. Ovaj sajt je velikom broju ljudi pružio ono što mnogi “pravi” medijski portali nisu – izvor koji promoviše realnu sliku stvari, bez cenzure i lojanosti ka određenoj političkoj struji, iako se ona plasira kroz prizmu satire. Taj njihov “no bullshit” pristup je upravo ono što svetu treba i što ovaj brend već godinama u nazad drži u životu. U moru politički opredeljenih i kontrolisanih servisa, pravo je osveženje posetiti izvor koji je zapravo iznad čitave situacije, koji nije veran niti jednoj stranci, ni političaru, a spreman je da puca tamo gde niko drugo ne sme ili neće.

Upravo ovaj stav, okrenuo je inicijalni “The Onion” koncept naglavačke i dao ekipi ovog šaljivog brenda legitiman razlog da objavi rat svim “stvarnim” informativnim portalima tako što će ih na jedan ironičan i satiričan način prozvati za svaku glupost, obmanu i dezinformaciju koju objave.

Deficit kvalitetne satire na TV-u

Iako se često manifestuje u formi jeftinog ruganja, “The Onion” je samo jedan od primera koji je pokazao da politička satira ne mora isključivo da bude podrugljiv način kritikovanja i kažnjavanja određenih faktora koji utiču na kvalitet određenog stanovništva. Ukoliko se stavi u pravi kontekst – svojom preciznošću i oštrinom, politička satira može da stimuliše brojne promene unutar glava raznih tipova ljudi i pomogne im da definišu određenu deformisanu društvenu pojavu, mentalnu i moralnu izobličenost, tako što će je do te mere prenaglasiti da ona postane očigledna svima.

Na stranu to što danas (pogotovo u Americi) postoji neverovatno mnogo materijala i potrebe za kvalitetnom satirom, nje zapravo nikad nije bilo manje.

Pored čuvenog “The Onion” sajta, zaista ne postoji nešto preterano mnogo izvora koji proizvode kvalitetnu političku satiru.

Pogotovo na velikim i malim ekranima.

Koliko god on bio dobar, “The Onion” jednostavno ne može da bude jedini izvor kvalitetne satire. Pogotovo što njegovi pokušaji da se prebaci na TV i film nisu baš najslavnije prošli.

“Saturday Night Live” zna da ubode s vremena na vreme sa određenim skečevima, al’ isto tako ume i da omane. Naravno, tu je i dalje sjajni Stiven Kolber (Stephen Colbert), koji opet ostavlja i više nego dovoljno prostora novim satiričarima da se ostvare na velikim i malim ekranima. Nakon što je Džon Stjuart (Jon Stewart) odlučio da zauvek napusti The Daily Show, ostala je paznina koju je neko (ili nešto) morao da popuni.

Sva sreća pa je Veep i dalje u top formi, pa svi mi koji pratimo ovu seriju nikad nismo u deficitu sa kvalitetnim, ultra-satiričnim i ironičnim političkim humorom.

Potpredsednica (The Veep)

Za one koji i dalje nisu upoznati sa ovom genijalnom HBO serijom – “The Veep” prati političku karijeru bivše senatorke Seline Mejer (Džulija Luis-Drajfus). Kada se prvi put sretnemo sa Selinom, ona započinje svoj mandat potpredsednice Sjedinjenih Američkih Država. Iako je ovo nešto o čemu je oduvek maštala, Selina ubrzo shvata da su Bela kuća i Vašington jedna “mala bara, prepuna krokodila”.

Na stranu to što je dosta posvećeno i entuzijastično ušla u svoju rolu potprecednice, ubrzo uočavamo da je Mejerova jedna izuzetno ambiciozna žena. Odlučna da izvuče maksimum iz trenutnog polažaja i postane prva predsednica SAD – iz dana u dan, Selinin mandat prerasta u sve veću noćnu moru. Iako je ovo trebalo da bude samo još jedna stepenica na Selininom putu ka vrhu – naša junakinja se iz dana u dan bori da ipak zadrži svoju poziciju. Koliko god se trudila da hakuje sistem i izgura svoje ideje – bivša senatorka iz Merilenda non stop nailazi na nove smislene i besmilene prepreke koje joj sve više komplikuju život. U “Potpredsednici” pratimo Selinu i članove njenog tima kako pokušavaju da se izbore sa svim glupostima i komplikacijama koje idu uz ovu poziciju i ostave svoj pečat i dugotrajno nasleđe u istoriji Sjedinjenih Američkih Država, bez uplitanja u svakodnevne političke igre i smicalice koje definišu Vašington.

“The Veep” je serija koja se bavi svim mogućim stereotipima i tipovima političara

“Potpredsednica” je zaista jedna nesvakidašnja serija. Iako se naziva satirom, “The Veep” se ipak ne bavi konkretnom biografijom jedne osobe koja je na nekom od vodećih polažaja najmoćnijeg političkog kabineta na svetu. Na stranu to što u određenim momentima Selina Mejer dosta podseća (bar fizički) na Saru Pejlin (Sarah Palin) – kako serija odmiče, uočavamo da naša junakinja sve više i više gubi svaku sličnost sa nekadašnjom guvernerkom Aljaske i poprilično kontroverzne političarke. “The Veep” je više projekat koji pokušava da skrene pažnju na prljavštine američkog političkog sistema, nego serija koja ima za cilj da ismeva određene vodeće figure sa njihove političke scene.

Ono što je ovde posebno interesantno jeste to što u ovoj seriji zapravo nema realnih političkih stranaka. Koliko god se mi trudili da izvalimo ko je demokrata, a ko republikanac, kreator serije Armando Lanuči (Armando Iannucci) nam to ne otkriva ni u jednom momentu. Ovo mi se posebno dopalo jer “The Veep” nije direktna kritika niti na jednu ideologiju, već profile ljude koji se danas bave politikom. Čovek se drži svoje teme i cilja.

Pored toga što oslikava konfuziju i sve gluposti koje se svakodnevno odvijaju iza vrata Bele kuće, “The Veep” fantastično prikazuje i ismeva svu grozotu faličnog američkog političkog sistema. Nebitno na kojoj se funkciji nalazile, “The Veep” nam pokazuje da našim životima danas upravljaju gomile egocentričnih, korumpiranih, iskompleksiranih, nesposobnih i neobrazovanih lobanja, koje jedino zanima moć i novac.

U seriji “The Veep”, politika je prikazana kao ništa drugo nego igra moći. Sve ostale stvari su sekundarne. U ovom univerzumu, političari ne služe narodu, već isključivo svojim ambicijama i kompleksima. Mi ovde pratimo gomile praznih ljudi koji svoju vrednost jedino vide kroz titule koje poseduju.

Ovo je svakako jedna od jačih stana ove serije.

Fenomenalna Džulija Luis-Drajfus

Iako je “The Veep” serija koja fantastično funkcioniše na svim frontovima, njen najjači adut je svakako Džulija Luis-Drajfus (Julia Louis-Dreyfus). Voleli je ili ne – Džulija je definitivno jedna od najtalentovanijih živih glumica današnjice. Ne postoji niti jedna druga glumica na ovoj planeti koja bi od Mejerove napravili ono što je Džulija uspela da napravi. Ova fantastična američka glumica je u potpunosti razbila ulogu, stvorivši od Seline Mejer figuru koja je u isto vreme simpatična i odvratna. Prikazana kao lajava mala ženica koja se svakodnevno kolje sa svojim ispadima, ambicijama, kompleksima, a i idiotizmima ljudi koji je okružuju – Selina je jedna od interesantnijih i kompleksnijih likova koje danas možemo videti na TV-u.

Džulija je apsolutni gospodar komedije. To smo znali još dok smo je gledali u seriji “Seinfeld”. Ovde je samo dodatno potvrdila svoju dominaciju i raskošni talenat. Svaki njen gest, tik, reakcija, emocija, promena u govoru – fantastično dopunjuju scenu u kojoj se pojavi. Džulija je jedna od onih retkih glumica koja od prosečne konverzacije na filmu može da napravi čudo. Zaista je pravo uživanje gledati sa kakvom lakoćom ulazi u lik ove fiktivne potpredsednice Amerike i kako svaku rečenicu koju izgovara, bila ona vulgarna, idiotska ili surova, plasira potpuno organski, kao da joj je mesto baš tu – u toj konverzaciji.

Bivša zvezda jednog od najpopularnijih sitkoma svih vremena, uspela je da osvoji čak 4 Emmy nagrade za svoj rad na ovom projektu. Ako ništa drugo, smatram da ovaj podatak nudi više nego dovoljno razloga zašto “Potprecednici” treba da date fer šansu.

Iako je Džulija definitivno glavni razlog zbog kojeg treba da gledate ovu seriju, važno je napomenuti da i ostatak glumačke ekipe isto razbija. Anna Chlumsky, Tony Hale, Timothy Simons, Matt Walsh i Kevin Dunn se takođe fenomenalno snalaze sa materijalom i ulogama koje su im poverene.

Pored maestralne glume i genijalno napisanih likova ono što takođe izdvaja “The Veep” od ostalih komedija jesu sami dijalozi. Ne sećam se da sam u skorije vreme pratio neki film ili seriju koja poseduje toliko kvalitetnih i urnebesnih replika. Svaka rečenica koja izleti iz usta nekog od nosećih likova je faktički nova masna uvreda ili prozivka usmerena nekoj figuri u njegovoj/njenoj blizi. Iako postoji scenario na kojem se zbilja dugo radilo, Armando Lanuči je u nekoliko navrata priznao da je serija snimana uz dosta improvizacije na samom setu. Ovo samo dodatno govori o kvalitetu glumačke ekipe koja radi na ovom projektu.

50 nijansi kompleksa – Identitet kroz funkciju i politički položaj

Iako je “The Veep” serija koja nudi gomilu smeha – ona se na jedan specifičan, ironičan način ipak bavi i onim nešto ozbiljnijim temama.

U tih prvih nekoliko scena, upoznajemo pravu Selinu, tj. ženu iza titule, i shvatamo da je ona jedna prilično nesposobna osoba koja poseduje najpoganiji jezik na svetu. Selina je klasičan egocentrik. Nju više zanima titula, nego legat koji će ostaviti za sobom. Selina se loži na moć i spremna je svašta da uradi ne bi li osigurala svoj položaj i eventualno napredovala u životu. Za nju, ni jedan gest nije dovoljno nizak, ako ide u korist cilju.

Da situacija bude još gora – ni njeno osoblje nije nešto preterano bolje od nje. Selinin tim čine njena šefica kabineta Ejmi (Ana Klamski), osoba koja je doslovno prikazana kao frustracija na dve noge, dugogodišnji portparol za medije Majk Meklintok (Met Volš), čija glupost i naivnost bivaju transprentni od samog početka serije, njena desna ruka i telohranitelj Geri (Toni Hejl), koji je priča za sebe, ambiciozni spletkaroš Den Egan (Rid Skot), kao i sekretarica Su (Sufe Bredšo), za koju jedino možemo da kažemo da je i malo pitoma.

Naravno, Selinin tim se iz sezone u sezonu širi, al’ o tome ne bih da komentarišem, pošto ne želim nikome da pokvarim ugođaj time što ću otkriti previše detalja iz serija.

Ono što je definitivno najinteresantnije od svega je činjenica da Selinin tim ipak nije najgori. Skoro svaki lik u seriji “The Veep” je manje više nekontrolisani egomanijak koji se isključivo bavi svojom karijerom i novcem. Postoje naravno i oni prizemniji, al’ mislim da je njihova jedina funkcija ovde da služe kao kontrateg glavnim likovima koji šire svoje perje kao neki uvrnuti pauni. Uzmimo za primer Selininog “telohranitelja” Gerija. On je upravo jedan od retkih likova u seriji koji nema neke velike ambicije. Geri jedino želi da udovolji svojoj šefici. To je to. Njegova jedina želja je da joj odabere kombinaciju, donese šta joj treba i uživa u njenom prisustvu.

Generalno gledano, velika većina bitnijih likova u ovoj seriji oslikava tu negativnu stranu ambicije u svetu politike. Bila ona mlada ili stara, na početku ili zalasku svoje karijere/mandata, svaka figura unutar ove serije je opsednuta tom poterom za uspehom. Do te mere, da je zapravo ta politička moć jedina stvar koja ih definiše i daje im neku svrhu u ovom životu.

Postoji fantastična scena u petoj sezoni u kojoj pijana Selina Mejer, nakon što je preživela određeni peh, novom asistentu Ričardu (jednom od novijih likova u seriji) opisuje svoj mandat kao “12 najumsamljenijih meseci njenog života”. Mislim da ova scena najbolje opisuje kompletnu seriju. “The Veep” nije klasična politička satira, već studija koncepta moći i svih tih istrošenih i ispraznih ljudi koji se na putu do “uspeha” pretvore u najgore verzije sebe. Nakon što izgube tu moć, a svakako jednog dana hoće, bili oni Selina Mejer ili neko peti, ono što nas serija tera da se zapitamo jeste to šta će na kraju zapravo ostati od njih?

U slučaju da niste još uvek ispratili “The Veep”, a imate želju nakon ovog tekst – možete to uraditi preko HBO GO. Svih 5 sezona su dostupne “on demand” korisnicima ovog servisa.

Ocena: 10/10