Još jedna filmska godina se bliži kraju. Ne preostaje mi ništa drugo nego da se prisetim svih naslova koje sam pogledao tokom prethodnih 12 meseci i pokušam nekako da ih posložim u listu koja će služiti da lepo zaokruži godinu i istakne projekte za koje smatram da su ostavili najsnažniji utisak na mene, a i na druge ljubitelje filmova širom sveta. 

Kao što znate ako redovnije pratite ovaj blog, nemam naviku da sklapam ovakve liste. Jedan od glavnih razloga je to što mi je dosta teško da postavim fer kriterijume za sortiranje filmova.

Međutim, s obzirom na to da svake godine dobijam zahteve čitalaca da napišem tekst koji bi sumirao godinu u filmovima, odlučio sam se da im ovaj put izađem u susret. Danas lista, prošle nedelje prva ikad spoiler-heavy recenzija: šta da vam kažem – it’s a Christmas miracle.

Pre nego što krenem sa svojim favoritima, smatram da bi bilo okej da najpre pomenem naslove koji su ove godine podstakli ljude da posete bioskop, ali i da kasnije razglabaju o tome što su gledali.

Bez daljeg odugovlačenja, hajde da počnemo.

Najveći box office hitovi 2019. godine…

Na finansijskom planu, ova godina je, kao i prethodna, bila posebno dobra po superherojske filmove. Kao što verovatno znate, oboreni su mnogi rekordi na box office-u.

Za svega mesec dana prikazivanja u bioskopima, “The Joker” je zaradio milijardu dolara. Ako uzmemo u obzir da je film koštao 55 miliona dolara da se napravi – ta cifra deluje još neverovatnije. Pored toga što je sve ljubitelje filma motivisao da dođu u bioskop i isprate film, uticaj koji je “The Joker” ostvario dosegao je globalni nivo.

Kako su preneli mediji, u Bejrutu na protestima pojavlila su se bila lica ofarbana kao glavni protagonista gorepomenutog filma. Ogorčeni pokušajem libanske vlade da oporezuje pozive preko WhatsApp aplikacije, ljudi ofarbani kao Joker okupljali su se u centru Bejruta i protestovali protiv ovog zakona.

Jasno je da je “The Joker” bio ubedljivo najuticajniji film 2019. godine, ali nije bio jedini koji je zaradio preko milijardu dolara na box office-u. Pored ovog ostvarenja, “Avengers: Endgame” je takođe prebacio milijardu dolara na box office-u, kao i užasni i ničim izazvani “The Lion King”. Zapravo, poslednji okršaj čuvenih Marvel-ovih junaka sa Thanos-om je dosegao skoro 3 milijarde zarade i tako postao najprofitabilniji film svih vremena. 

Pored ovih naslova, iznenađujuće dobro na box office-u su prošli i filmovi poput “Us” (budžet: $20 mil; zarada: $255 mil), “Once Upon a Time in Hollywood” (budžet: $90 mil; zarada: $372 mil), “John Wick: Parabellum” (budžet: $75 mil; zarada: $326 mil), “Rocketman” (budžet: $40 mil; zarada: $195 mil) i “Hustlers” (budžet: $20 mil; zarada: $156 mil).

…. i najveći promašaji 2019. godine

Međutim, osim naslova koji su prijatno iznenadili i neočekivano privukli tonu publike u bioskope, bilo je i naslova koji su maskimalno podbacili i naterali ljude da ih besno pljuju nakon gledanja. 

Dva najveća promašaja ove godine su definitivno “Dark Phoenix” i “Cats”. Iako drugi nisam gledao jer ne volim mjuzikle, a plus se iz trejlera vidi da je film saobraćajna nesreća, ne mogu baš da tvrdim koliki je tačno promašaj. Na moju veliku žalost, za razliku od “Cats”, “Dark Phoenix” je bio jedan od mnogobrojnih užasa na koje sam bacio vreme ove godine. Malo je reći da je film bio besmislen od početka pa do kraja. Skoro me je naterao da zamrzim “X-Men”.

Uz ove fejlove, za mene su najveći promašaji bili “Hellboy”, “Terminator: Dark Fate”, “Rambo: Last Blood” i “Star Wars: Rise of the Skywalker”. Prvi zato što je teško smeće, druga dva zato što nisu ispoštovali svoje glavne zvezde kako su zaslužile, a četvrti zato što je bukvalno postavio nove granice za loše filmove.

Iako će “Star  Wars: Rise of the Skywalker” uspeti da opravda svoje postojanje na box office-u, ovaj nastavak je došao kao šlag na tortu katastrofalne nove Star Wars trilogije koju je Disney isforsirao. Shvatam da nisam deo ciljne grupe ovih filmova, ali naprosto mi je bilo strašno da gledam film u kojem glumci prepričavaju stvari koje trenutno rade. Što se mene tiče, J.J. Abrams je ovim filmom ugrobario svoju karijeru i kredibilitet.

Ali da se vratimo lepšim temama pre nego što mi pukne aneurizma u mozgu od stresa prouzrokovanim lošim filmskim ostvarenjima. Godina 2019. je realno bila dobra prema nama, a u nastavku možete videti koji su za mene bili apsolutni pobednici i zašto.

10. Marriage Story

Premijerno prikazan u avgustu 2019. godine na čuvenom filmskom festivalu u Veneciji, “Marriage Story” (vidi detaljnu recenziju ovde) je ubrzo oborio gledaoce sa nogu. Nominovan je za 6 Zlatnih globusa, a na Netflix-u se pojavio u decembru i izazvao sveopšte oduševljenje. 

“Marriage Story” je deseti film Noah Baumbach-a, a ujedno je i najintimniji. Baumbach je ovde istresao svoje lično iskustvo i traumu na film, što verujem da je, pored sjajnog performansa Scarlett Johansson i Adam Driver-a, bilo presudno za stvaranje tako kvalitetnog, emotivno potresnog i autentičnog filmskog projekta.

“Marriage Story” prati priču menjanja odnosa između dvoje ljudi – Nicole i Charlie, koji se sada nalaze pred razvodom.

Na prvi pogled, Charlie i Nicole deluju kao da su uspeli da ostvare sve što su ikad želeli. Imaju porodicu, dobrog sina, karijere koje se kreću uzlaznom putanjom, lep stan, dobro društvo – sve deluje idilično. Međutim, Nicole ipak oseća da živi u senci svog muža i da je čitav svoj život posvetila tome što se njemu radi. Njoj se više ne dopada Njujork, želi da se preseli nazad u Los Anđeles gde je odrasla i gde su joj mama i sestra.  

Iako mnogi misle da je “Marriage Story” komotno mogao da se zove i “Divorce Story” pošto je akcenat filma na rastanku i užasu kroz koji ovaj proces provlači ljude, načinu na koji utiče na njih – ne bih se baš složio sa ovom tvrdnjom.

Iz moje perspektive, “Marriage Story” je zapravo priča o ljubavi, ispričana naopako, kroz prizmu razvoda. Za razliku od filmova koji obrađuju sličnu temu, “Marriage Story” se ne bavi primarno pitanjem zašto se par rastaje, već kako.

“Marriage Story” nas tera da se zamislimo nad kompleksnošću jednog odnosa između dvoje ljudi. Sugestija filma da je granica između beskrajne ljubavi i ogorčenosti i mržnje veoma tanka – je zastrašujuća. Ipak, gledajući kako se klupko emocija postepeno odmotava, nama je jasno da je sva ogorčenost između dvoje ljudi čiji odnos posmatramo, Charlie i Nicole, direktna posledica prećutkivanja stvari i pravljenja neželjenih kompromisa.

9. Climax

Iako je tehnički premijerno pušten prošle godine u Francuskoj, novi film  “Climax” čuvenog argentinskog filmskog profesionalca, Gaspar Noé-a, je širu distribuciju dobio tek početkom ove godine. Zbog toga ovaj film ubrajam u značajnije filmove 2019. godine.

Kao što smo do sad navikli, film koji potpisuje ovaj reditelj i scenarista je priča za sebe. Baš kao “Love”, “Enter the Void”, “Irreversible”, pa čak i “I Stand Alone”, “Climax” predstavlja zaista jedinstveno filmsko iskustvo koje je za mnoge prosto previše intenzivno.

Horor žurke na LSD-u koji je Gaspar ovde prikazao deluje kao najnenormalnija i najstrašnija noćna mora svakog “klabera”. Kako film odmiče, tako slike koje viđamo postaju sve snažnije i uvrnutije, i tu se već briše svaka granica između realnosti i fantazije. 

Gaspar je uvek bio izuzetno provokativan umetnik. On naprosto uživa da probija granice prihvatljivog i tera publiku da se oseća neprijatno u sopstvenoj koži dok gleda njegova ostvarenja. Iako često ume da pretera sa ludilom i neprijatnim slikama, Gaspar-ovi filmovi nikad ne deluju kao besmisleno iživljavanje. U svakom kadru, nebitno koliko on bio vulgaran ili isčašen, jasno se vidi dublji smisao. Ovaj argentinski reditelj i scenarista je nesumnjivo originalan umetnik koji uvek ozbiljno pristupa materiji koju snima. 

Iako “Climax” nije uspeo da se uvuče u sve moguće top liste filmove ove godine, važno je napomenuti da je Gaspar na konto ovog projekta osvojio C.I.C.A.E. nagradu na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu. 

Gaspar Noé snima filmove za odabranu publiku. Ukoliko ste voleli neke od njegovih prethodnih filmova, sigurno će vam se dopasti i “Climax”. Pored fantastične režije i fotografije, ovaj film krasi i sjajan performans glumice Sofia Boutella. Kao bivša plesačica i zaštitno lice kompanije Nike, Sofia je ovde dobila idealnu priliku da pokaže sve svoje talente.

8. Border

Ali Abbasi-jevo novo ostvarenje je pomalo sve: superherojska priča, klasičan horor, misterija i drama. Film “Border” prati Tinu, službenicu nesvakidašnjeg izgleda koja radi na carini iima posebno jako čulo mirisa. Ona poseduje poseban dar koji joj omućava da bukvalno namiriše emocije, tj. kada neko nešto skriva. Tina je prosto nepogrešiva u svojoj proceni do momenta dok se prvi put ne sretne sa sumnjivim čovekom po imenu Vore. 

Iako je Tina ubeđena da dotični nešto krije, ona prosto ne može da ga “namiriše”. Da stvar bude još čudnija, Tina počinje da doživljava sumnjivog lika na poseban način. Vore postaje iznenada privlačan Tini i tu se situacija zakomplikuje. U nastavku filma, Tina uporedo saznaje šta to Vore krije, ali isto tako i saznaje neke stvari o sebi koje do momenta dok nije upoznala ovog sumnjivog lika nije znala. 

Ali Abbasi-jev film je jedna vrsta bajke koja probija tabue i priča o kulturnim barijerama, neprilagođenim ljudima i društvenom omalovažavanju na jedan do sad slabo viđen način.

Kao umetnik iranskog porekla koji živi i stvara u Švedskoj, Ali Abbasi vrlo dobro zna kako je živeti na margini, tj. biti stranac i autsajder u društvu. Ovaj njegov osećaj, a generalno i talenat da osmisli sjajnu priču i pretoči je na jedan genijalan način na film je samo fragment onoga što “Border” čini jednim od boljih filmova ove godine.

7. Knives-Out

Najprijatnije iznenađenje godine. Iako zaista ništa nisam očekivao od Rian Johnson-a (pogotovo nakon njegovog kiksa sa “Star Wars: The Last Jedi”), moram biti iskren i napisati da sam izašao vrlo zadovoljan iz bioskopske sale nakon gledanja “Knives-Out”.

Novi film gorepomenutog reditelja i scenariste koncipiran je kao staromodni “whodunnit” krimić koji podseća na priče koje je pisala Agatha Christie. “Knives-Out” se vrti oko smrti 85-godišnjeg Harlan Thrombey-a, cenjenog pisca koji je sebi sagradio imperiju pišući izuzetno kompleksne i nepredvidive krimi romane. Naravno, smrt se dogodila pod sumjivim okolnostima i upravo oko toga se vrti cela radnja filma.

“Knives-Out” je prepun zanimljivih likova i svi su donekle mutni. Sjajan kasting koji je sastavljen od glumaca kao što su Daniel Craig, Toni Collette, Jamie Lee Curtis, Micheal Shannon, Don Johnson i Christopher Plummer se pobrinuo da fenomenalno omišljeni likovi i sjajno napisan scenario dobije potpuno novu dimenziju na ekranu. 

Iako zaplet deluje kao teški kliše, Rian Johnson je zaista uradio sjajan posao da priča njegovog novog filma ne bude nešto što smo već toliko mnogo puta videli u ovakvih krimi filmova. Svaki je “twist” u filmu je dobro promišljen i postavljen tako da deluje sveže. Rian je uveo određenu dozu inovativnosti u ovaj izmrcvareni podžanr i tako ga osvežio i učinio izuzetno uzbudljivim modernoj publici.

Ukoliko želite više da se informišete o ovom filmu, kao i da pročitate više detalja o tome zašto smatram da je “Knives-Out” jedan od najboljih filmova ove godine, ispratite ovaj tekst. 

6. John Wick: Parabellum

Ova filmska godina je bila brutalna (u svakom smislu te reči) budući da nam je donela i treći deo Jogn Wick sage. Film “John Wick: Parabellum” skinuo je čak i “Avengers: End Game” sa vrha box office liste, što je prilično dovoljno da zaključimo: Baba Jaga ima svoju vernu publiku. 

Istina je da John Wick-a ili možete apsolutno da volite ili da vam nikako ne bude jasno šta ljudi vide u ovoj triologiji. Meni lično je fascinantno do koje mere se John Wick filmovi istovremeno mogu posmatrati i kao omaži najboljim filmovima akcionog žanra i kao parodije.

Pored toga što John Wick ima tonu momenata koji doslovno veličaju Charles Bronson-a i njegovu “Death Wish” sagu, “Bullitt”, “The French Connection”, “Hard Boiled”, “The Killer”, “The Raid: Redemption”, kao i južnokorejske moderne klasike poput “Sympathy for Mr. Vengeance”, “Oldboy” i “The Man from Nowhere” – franšiza takođe poseduje i pregršt urnebesnih momenata gde Keanu Reeves ekstremizuje mnoge ustaljene klišee koje non-stop viđamo u akcionim filmovima.

Na primer, momenat gde Keanu ubije lika olovkom u drugom delu je čista budalaština, ali nekako opet ta scena ima izuzetnu važnost po film. Isto važi i za momenat u trećem delu gde Keanu jaše konja kroz Njujork i ubija motoraše.

Bez ovakvih sekvenci, čitav projekat ne bi imao identitet. Delovao bi kao još jedan dobro realizovan akcioni film i ništa više od toga.

Ovako, John Wick ne samo što je stavio akcenat na zabavu i dao pravim fanovima žanra nešto čemu da se dive (a i nešto čemu mogu da se smeju), ovaj hibrid je isto tako otvorio vrata i za nove projekte koji takođe žele da razbiju kalup i ponude nešto smelije i drugačije publici.

Reditelj Chad Stahelski se niti u jednom momentu ne ustručava da ubaci određenu dozu komedije u John Wick filmove. Upravo ti neočekivani momenti dodatno hrane kult John Wick-a kao heroja i čine ga bukvalno mitskim bićem.

Ukoliko već niste, pročitajte moj tekst o fenomenu zvanom Keanu Reeves kako biste videli zbog čega masa ludi za ovim glumcem, a i otkrili šta je to što projekat John Wick čini toliko uspešnim.

5. The Irishman

Nakon što je Martin Scorsese objavio da u saradnji sa Netflix-om snima film na će kojem raditi sa glumcima kao što su Robert DeNiro, Al Pacino i Joe Pesci, internet je prosto poludeo. Pogotovo zato što je Scorsese uspeo da ubedi Pesci-ja da se vrati iz penzije i bude deo ovog projekta koji već godinama pokušava da snimi.

Ljudi su očekivali da će dobiti novi “Casino” i “GoodFellas”, ali to se nije desilo.

Iako smatram da je “The Irishman” fantastičan film, prepun maestralnih momenata što od strane DeNiro-a, što od strane Pesci-ja – ovo ipak nije novi “Casino”, a ni novi “GoodFellas”. “The Irishman” je kategorija za sebe, te ga ne treba porediti sa starijim Scorsese-ovim krimi klasicima.

Kao što sam napisao u recenziji ovog filma koju sam objavio odmah nakon što se pojavio na Netflix-u, “The Irishman” je labudova pesma za Marty-ja i ekipu koja je sa njim redefinisala krimi žanr i stvorila par mafijaških filmova koji će nastaviti da se gledaju još dugo.

Kao i prethodni Skorsese-ovi krimi klasici, “The Irishman” nas uvodi u jedan specifičan svet kriminala koji funkcioniše na osnovu posebnih pravila. Jasno se zna ko je “tata” i ko drži sve konce u rukama, o čemu se sme pričati, o čemu ne sme, koje reči su šifre za koje aktivnosti i kako se pliva u vodama prepunim ajkula. 

“The Irishman” takođe obiluje različitom simbolikom, dok su jezik, kodeks ponašanja i pravila mafijaške zajednice vrlo zatvoreni i sugestivni, nekada i šifrovani. Ono što je vrlo zanimljivo kod ovakvog narativa jeste što svi u principu znamo ko će izvući deblji kraj, samo ne znamo kako i zašto.

“The Irishman” ima dosta zreo stav prema materiji koju obrađuje. Na kraju, mi vidimo da vreme melje sve pred sobom, tj. da niko ne vlada zauvek, da sve imperije vremenom istrule. Ovo se najbolje vidi u poslednjim momentima filma gde DeNiro naprosto ne može da veruje da mlada medicinska sestra ne zna ko je Jimmy Hoffa.

Iako je Joe Pesci definitivno najsnažnija karika ovog filma, svakako treba pohvaliti i pravac i senzibilitet koji je Srosese ostvario u svom poslednjem pravom krimi klasiku. “The Irishman” je skroz dobar film koji zaista ima mnogo toga da ponudi.

Verujem da, kad prođe još malo više vremena i kad ljudi olabave sa svojim nadrealnim očekivanjima prema ovom filmu,  to će biti trenutak kada će “The Irishman” pronaći svoju pravu publiku.

4. Once Upon a Time in Hollywood

Nakon četiri godine pauze, Quentin Tarantino je izbacio svoj deveti film. Ovog puta, cenjeni reditelj i scenarista odlučio se da ispriča priču o Sharon Tate i porodici Manson na njegov sasvim jedinstven način. 

Kao što to obično biva kad Tarantino pravi film, glumci koji su se okupili da rade na njegovom projektu su doneli dodatnu vidljivost projektu. Leonardo DiCaprio i Brad Pitt su se po prvi put sastali da rade na istom filmu, što je automatski  pored dodatne vidljivosti – postavilo i novi nivo očekivanja kod publike. Margot Robbie se takođe pridružila ekipi, što je došlo kao šlag na tortu priče i stvorilo famu: pa ovo prosto mora biti najbolji film na svetu. 

Kao veliki obožavatelj Tarantino-vog dosadašnjeg rada, a i kao neko ko aktivno prati filmsku industriju i priče o filmovima tokom snimanja – znao sam da će “Once Upon a Time in Hollywood” biti nešto zaista posebno.

Kao što sam i napisao u kritici koju sam uradio za Redbull, ovaj film sam odmah pogledao u bioskopu čim se pojavio, a onda sam dao sebi nekoliko dana da mi se utisci slegnu pre nego što bilo šta napišem.

Iako su publika i kritičari imali podeljene utiske o ovom filmu, za mene je “Once Upon a Time in Hollywood” klasičan Tarantino projekat. Baš kao i u “Inglourious Basterds”, Tarantino je dao svoj posebni umetnički pečat istorijskim događajima. 

Ukoliko ste bar malo čitali o ovom reditelju i scenaristi, upoznati se sa činjenicom da je njegov put do Holivuda pomalo bajkovit i nerealan.

Tarantino nije školovani glumac, reditelj, ni scenarista. Pre nešto više od 30 godina, Tarantino je kao svaki drugi filmski štreber radio u video klubu, gledao filmove i maštao da jednog dana snimi neki film. Iako su se njegovi najluđi snovi obistinili, Tarantino nikad nije prestao da voli filmove i njegova strast prema sedmoj umetnosti se jasno vidi u projektima koje realizuje.

Gotivili to ili ne, Tarantino je umetnik koji je dosledan svom fazonu. On snima filmove za filmske štrebera i miksa žanrove u kojima uživa kao gledalac. “Once Upon a Time in Hollywood” je upravo to – omaž brojnim kultnim filmovima koji posetu bioskopu pretvara u jedinstven “treasure hunt” za očiglednim i manje očiglednim referencama na projekte koje Tarantino naprosto obožava.

Pored toga, “Once Upon a Time in Hollywood” je i ljubavno pismo zlatnom dobu Holivuda, kao i bajkovito brisanje horora koji je faktički zakucao poslednji ekser u grob hipi šezdesetim godinama prošlog veka.

Za više informacija o filmu i mom doživljaju istog, još jednom vas pozivam da pročitate moju recenziju, pa potom i podelite svoje utiske o ovom Tarantinovom projektu.

3. The Lighthouse

Pošto me je Eggers naprosto oduvao sa flimom “The Witch”, nisam mogao da dočekam priliku da pogledam nešto novo od ovog genijalnog mladog reditelja i scenariste. Kada sam video da je izabrao da radi projekat na temu čuvara svetionika na malom izolovanom ostrvu, znao sam da će film biti neko ludilo. 

Međutim, ono što sam ja tad mislio će biti “The Lighthouse” i ono što je Eggers na kraju izbacio je, prostonarodno rečeno – dupe i oko. 

“The Lighthouse” ne samo što je polupan film, već je i apsolutno remek-delo.

Ukoliko ste pratili blog prethodnih nekoliko dana, primetili ste da sam izbacio po prvi put “spoiler-heavy” recenziju filma. To je zato što “The Lighthouse” nema standardnu radnju. Ovde se vrlo lako gubi granica između realnosti i totalnog ludila protagoniste. 

“The Lighthouse” je projekat koji postavlja niz pitanja i poziva gledaoce da dopune mesta nedorečenosti. Ništa nije sažvakano i servirano publici koja ne voli da se napreže previše kako bi shvatila o čemu se tačno radi u filmu i koje je značenje epiloga.

“The Lighthouse” je primarno snimljen za one filmofile koji vole izazovne projekte, koji vole iznova da analiziraju scene i debatuju o simbolizmu, aluzijama i mogućim značenjima.

Za mene, “The Lighthouse” je jedno od najprijatnijih iznenađenja godine, a ujedno i jedan od onih filmova kojima ću se iznova vraćati. Ukoliko vas zanima kako sam tačno shvatio radnju i simbolizam ovog filma, šta mislim da se zapravo desilo sa čuvarima svetionika i zbog čega mislim da je ovo genijalan film, pročitajte moju spoiler-heavy recenziju.

2. The Joker

Kao što sam već pomenuo, “The Joker” je apsolutno izdominirao na box office-u. Iako je ovo suštinski bio film koji niko nije tražio, ispostavilo se da je ipak svima trebao. 

Pored kvalitetne i ozbiljne priče koja uliva prekopotrebnu dozu inovativnosti i zrelosti u supeherojski žanr koji se debelo ukalupio, “The Joker” veliki deo svog uspeha duguje svojoj glavnoj zvezdi: Joaquin Phoenix-u.

Ko god da je gledao ovaj film, složio se oko jedne stvari: Joaquin Phoenix je pružio performans za pamćenje, možda čak i performans svoje karijere. Cenjeni glumac je u potpunosti promenio svoj lični opis za ovu ulogu. Smršao je mnogo kilograma i doslovno izdeformisao svoj hod i držanje. 

Pošto je smeh važan faktor u ovom filmu, Joaquin je nekoliko meseci pre početka snimanja ovog filma proučavao ponašanje i simptome ljudi koji pate od mentalnih bolesti i tako direktno izučavao  patološki smeh. Kako je naveo u intervjuu za “il Venerdì”, Joaquin je proveo sate uz “snimke ljudi koji boluju od ozbiljnih mentalnih bolesti kako bi “razumeo” njihove simptome i inkorporirao ih u svoju interpretaciju čuvenog Betmen-ovog negativca”.

Dok gledate kako se Arthur Fleck kojeg tumači Joaquin Phoenix bori sa soptvenim psihičkim problemima u gradu koji prosto melje ljude i u svima budi ono najgore, ne preostaje vam ništa drugo nego da empatišete sa likom za kojeg znate da će vrlo brzo postati otelotvorenje anarhije.

Prema mom mišljenju, “The Joker” je izuzetno važan i osvežavajuće inovativan film – kako iz umetničkog ugla, tako i iz ugla društvene angažovanosti. Ukoliko vas zanima da saznate šta sve tačno mislim o ovom filmu i zbog čega sve ga držim ovako visoko na ovoj listi, pročitajte ovaj tekst.

1. Parasite

Kao što možda znate, pre nešto jače od dva meseca sam objavio tekst od preko 2400 reči na ovom sajtu koji u sitne detalje analizira “Parasite” i ističe sve one genijalne momente zbog kojih smatram da je ovaj projekat apsolutni pobednik ove filmske godine. 

Pored toga što sam naveo sve tehničke aspekte zbog kojih smatram da je ovaj film genijalan, takođe sam napisao i da je “Parasite” turobna i ambivalentna kritika kapitalizma. Ispostavilo se da ipak nisam u manjini kada je u pitanju doživljaj ovog filma. Mnoge od vas je apsolutno oduševio.

Za sad, “Parasite” dominira na skoro svim relevantnim festivalima i dodelama nagrada. Žiri ovogodišnjeg Kanskog festivala koji je predvodio cenjeni reditelj i scenarista Alejandro González Iñárritu, prepoznao je kvalitet i potencijal Bong-ovog novog filma i jednoglasno mu dodelio čuvenu “Palme d’Or” nagradu. 

Pored Zlatne palme, “Parasite” je osvojio još jedno jako vredno priznanje. Početkom decembra, proglašen je filmom godine od strane društva filmskih kritičara Los Anđelesa, što je prvi put u istoriji da neki južnokorejski film dobije ovo priznanje. 

Takođe, sve predikcije govore da će Bong-ov novi film počistiti i na sledećoj dodeli Oskara. Za sad, na vrhu je skoro svih relevatnih magazina i časopisa koji prate filmsku industriju.

Pošto verovatno znate da sam veliki ljubitelj južnokorejskih flmova, za mene je ovaj projekat bio pravo uživanje. Izuzetno mi je drago što se Bong vratio iz Holivuda i što je odmah po povratku u Južnu Koreju snimio film koji je čitava planeta ispratila i nahvalila. Ukoliko niste i dalje pogledali ovaj projekat, predlažem vam da to učinite što pre! Zaista vredi vremena i pažnje. 

Za kraj

Hvala vam što ste izdvojili vreme da pročitate ovaj džinovski tekst. Iako sam prilično zadovoljan listom, moram napomenuti da u momentu pisanja ovog teksta još uvek nisam stigao da pogledam filmove kao što su “Bombshells”, “Uncut Gems” i “1917” za koji mnoge tvrde da su jedni od najjači naslova 2019. godine. Kad budem u prilici da ispratim ova tri filma, ukoliko budem smatrao da su dovoljno dobri – dopuniću ovaj tekst i dodati ih na listu. 

Pre nego što se rastanemo po poslednji put u ovoj godini, želeo bih da vam se zahvalim na poverenju, vremenu, a i energiji koju ulažete u praćenje ovog bloga. Hvala vam zaista puno, znači mi svaki komentar i share koji udelite. Želim vam sve najbolje u narednoj godini, da je provedete u sreći i zdravlju, a i društvu dobrih filmova i serija. Čitamo se i u 2020. godini!