Vodeći se po tome da filmovi koji za temu imaju razne invazije i prirodne katastrofe umeju da me zabave, odlučio sam se da pogledam film “Najmračniji sat”. Imao sam izuzetno mala očekivanja od ovog filma jer mi je delovao kao još jedno od onih ostvarenja gde prilično sve što valja može se videti u njegovom promotivnom trejleru. Iako je stvarno veliki faktor to što ruski reditelj Timur_Bekmambetov, kretor filmova kao što su “Night_Watch” i “Day_Watch”  učestvuje u ovom projektu, opet sam nekako očekivao Holivudsku klasičnu priču koju sam eventualno na kraju i dobio.

“The Darkest Hour” još jedan u nizu nemaštovitih filmova iz ovog žanra, ostvarenje koje apsolutno ne nudi nikakvu inovativnost u svojoj priči i zapletu. Iako za presedan radnja filma se odvija u Moskvi, zaplet je toliko bled da lokacija gde se priča odvija uopšte nije nikakav bitan faktor. Više nekako deluje da je prilagođeno Bekmambetovu, da bi saradnja bila lakša.

Priča filma je izuzetno jednostavna. Dva softver inžinjera Šon i Ben idu u Rusiju na sastanak sa kompanijom koja je zainteresovana da prihvati njihovu aplikaciju i stvore nekakv vid saradnje i tako se rašire i na tržište van Amerike. Kada Ben i Šon napokon stižu u Moskvu, oni saznaju da im je ideja pokradena i da će kompanija pustiti sopstveni program sa potpuno istim usluga jer kreatori nisu zaštitili prava na svoj patent. Dva amerikanca očajni odlaze u određeni klub, gde upoznaju dve devojke koje su isto američkog porekla, i umesto da se veče završi sparivanjem ovih aktera, iznenadne restrikcije i i zraci svetlosti koji padaju sa neba to znatno menjaju. Ovih četvoro aktera nalaze se u sred invazije vanzemaljaca čija forma nije vidljiva ljudskim okom i na njima je da se svim silama bore da ih u ovom pohodu ne istrebe.

Dosta ljudi je sama činjenica da je okupator nevidljiv odbila u startu, ali meni se nekako činilo da taj strah od nepoznatog i neprijatelj koji svuda vreba i ne može biti spažen ljudskim okom može da formira izuzetno napetu i isparanoisanu atmosferu, ne znajući šta se nalazi oko nas.

Naravno, ovakva ideja je pala u vodu jer reditelj nije nikako uspeo da stvori takav osećaj pošto je dao do znanja da vanzemaljci zbog svoje forme i struje koje poseduju pokreću sve moguće električne uređaje i da tako ih akteri mogu spaziti njihovo kretanje i odrediti lokaciju gde se ovi monstrumi nalaze. Mi većinskim delom ne vidimo ništa od vanzemaljaca osim svetlosnih zrakova, a na kraju i kada dobijemo priliku da se suočimo sa njima, ne bivaju baš nešto impresivni.

Radnja filma se kreće u pravcu svih prethodnih invazija filmova, samo bez one prave tenzije koja čini ove filmove toliko interesantnim. Naravno da postoji ogromna doza klišea, kao što je besprekorna ljubav koja se javlja između likova, gde bi oni rizikovali svoje živote samo da spasu onog drugog kojeg jedva da poznaju, ali no, to je bilo i za očekivati. Što se same glume tiče, ne bih sada nikoga posebno izdvajao pošto su role zbilja jenodimenzionalne i nisu zahtevale neko posebno glumačko umeće. Recimo da su svi prihvatljivi i gledljivi.

Što se tiče specijalnih efekata koji su trebali da privuku publiku, mogu reći da baš niam nešto posebno oduševljen. Doduše, moram dodati da nisam film gledao u 3D formatu, ali ono što sam uspeo da vidim ne izdvaja se nešto previše od onoga što je već sada smatrano “standardnim” u Holivudu.

“The Darkest Hour” nije loš, niti dosadan film, samo ne nudi apsolutno ništa novo i izuzetno je predvidim tako da ga jedino mogu proglasiti “osrednjim ostvarenjem”.

Ocena: 5/10