“Wrath of the Titans” je nastavak rimejka iz 2010. godine “Clash of the Titans“, koji iako nije dobio baš dobre komentare od publike, ipak je u samom promotivnom periodu privukao toliko veliko interesovanje da su se kreatori i pre nekih konkretnih rezultata sa box office-a odlučili da odmah krenu da rade na realizaciji nastavka.

Sama ideja kreatora da prerade istoimenu epsku avanturu iz 1981. godine tako što će stop-motion animaciju zameniti toliko izlizanim CGI-jem, plus adaptirati scenario da bude toliko plitak da odgovara standardima prosečnog Holivudskog blokbastera, mi je toliko bizarna, ali sam se ipak odlučio da dam priliku projektu koji me je na kraju u potpunosti razočarao. Nemam racionalno objašnjenje zašto sam se odlučio da pogledam nastavak filma koji me je pre svega dve godine deprimirao, ali eto , neka bude da sam preveliki film entuzijasta. Većiski deo originalnog kastinga je ostao isti, čak su i dobili neka pojačanja, ali na mesto francuskog reditelja stigao je Džonatan Libsman (Jonathan Liebesman), koji je poznat po skupim ostvarenjima, punih spenijalnim efektima i izuzetno prozirnom pričom.

Priča filma se nastavlja deceniju posle događaja gde nas je prvo ostvarenje ostavilo, tako što imamo uvid u situaciju gde Persej posle neobjašnjene smrti svoje žene, uči sina jednostavnim životom, da bude ribar, nakon što je odbacio svu slavu koju mu je Zevs ponudio nakon njegove veličanstve pobede nad Krakenom, i odlučio se da živi kao obični smrtnik. Ljudi sve više gube veru u bogove i zbog toga njima moć znatno slabi. Kao direktni rezutat toga, slabe i zidovi planine Tartar koji drže zaborljene titane, čije oslobađanje dovodi budućnost univerzuma pod veliko pitanje.

Svi vi koji ste gledali “Clash of the Titans” već možete predvideti da priča u filmu neće imati nikakve zdravorazumne konekcije sa grčkom mitologijom, što naravno ne znači da vas imbecilnost scenarija neće isfrustrirati glupostima koje pokušava da vam servira. Scenario je do te mere tanak, loš i odbacuje svakakve crte sa mitologijom da naprosto čovek mora gromoglasno da se smeje nivou idiotluka koje film samouvereno prikazuje.

Kao prvu stavku, ne razumem zašto u naslovu stoji “Titana” kao množina kada u filmu se naši junaci bore protiv samo jednog pod nazivom Kronos, koji je faktički 90% trajanja filma odsutan. Da sada ne bih previše odavao od filma i iznosio neke momente koje u potpunosti srknave mitologiju, reći ću samo da je priča toliko neinventivna da opet gledamo onaj izlizani Holivudski kliše odbačenog sina koji jedino što želi jeste očevo priznanje.

Dijalozi u filmu su toliko iritantni da sam siguran da scenaristi nisu omašili niti jedan izlizanu i patetičnu kliše frazu koju Holivud neumorno decenijama već forsira. Plus, svaki segment je prepričan, da slučajno niko u publici ne bi morao mozak ni na seknd da uključi.

Kvalitet glume ovde uopšte nije od značaja, niti zvučna imena koja su deo kastinga pošto su svi likovi toliko jednodimenzionalni da je nemoguće za aktere da ostave neki poseban utisak. Ono što je bolje u ovom ostvarenju nego u prethodnom jesu specijalni efekti, a moram pomenuti još i par vrlo uzbudljivih 3D momenata koji su me prilično iznenadili.

Ovaj projekat ne nudi ništa drugo nego preskupo produciranu praznoglavu zabavu punu specijalnih efekata, konstante akcije, raznih monstruma i svakog najiritanijeg klišea u Holivudu.

Ocena: 4/10