The Lighthouse (2019): šta se krije u svetlu?

Od kada sam počeo da pišem za ovaj blog davne 2010. godine, nisam objavio niti jedan tekst koji je sadržao spojlere. Nekada je to bio popriličan izazov budući da mi je bilo teško da sagledam i analiziram određen fenomen bez da otkrijem ključne činjenice iz filma ili serije i pokvarim vam iskustvo gledanja. Odolevao sam tome uspešno već godinama. Međutim…

Nakon gledanja filma “The Lighthouse”, odlučio sam da prvi put u istoriji postojanja projekta “Kakav je film?” SVESNO NAPIŠEM DETALJNU ANALIZU KOJA ĆE SADRŽATI SPOJLERE!

Pitate se zašto?

Najpre, “The Lighthouse” je izuzetno jedinstven i potpuno polupan film prepun simbolike koji potpisuju braća Eggers od kojih vam je Robert verovatno poznat po fantastičnom hororu “The Witch”.

Robert Eggers je u nekoliko intervjua u vezi sa ovim ostvarenjem naglasio kako je želeo da stvori film koji će da postavlja pitanja i pozove gledaoce da dopune mesta nedorečenosti, a ne da ponudi odgovore ili bilo kakvu vrstu nedvosmislenog epiloga. Zbog toga je vešto izbegavao pitanja novinara koji su želeli da “ukalupe” film i daju mu konačno značenje, odnosno da nateraju Eggers-a da podeli sa svetom koji je dođavola “pravi” smisao filma i šta koji simboli predstavljaju.

Ne pamtim kada me je neki film toliko inspirisao da se uključim kao “The Lighthouse”. Nakon što sam pogledao film sa društvom, proveli smo sigurno dobra dva sata izlažući svoje ideje i interpretacije. Prema mom mišljenju, to je ono što dobar film treba da uradi: otvori dijalog, izazove nas na intelektualni dvoboj i obori sa nogu.

Osim toga, nakon gledanja filma, ostali smo žedni konteksta, tj. zanimalo nas je kako su filmski kritičari koji rade za najrelevantnije medije doživeli ovaj film i kakve su sve mikro-detalje uočili.

Da ne bude da Ciganin hvali svoga konja, ali lično me je zaprepastilo što je svima promaklo nešto što je meni i mojim prijateljima bilo očigledno odmah nakon gledanja filma.

Stoga, odlučih se da po prvi put ispišem tekst prepun spojlera  koji će u potpunosti objasniti kraj “The Lighthouse-a”, kao i kontekst iza svih konfuznih elemenata u filmu.

Fantastično snimljeno u crno-beloj tehnici

Radnja filma “The Lighthouse” smeštena je u doba 1890-ih u Novoj Engleskoj i prati dva lika: Ephraim Winslow-a (glumi ga Robert Pattinson) i Thomas Wake-a (glumi ga William Dafoe). Winslow i Wake su zaduženi za brigu o svetioniku koji se nalazi na izolovanom ostrvu. Na samom početku filma, nama je jasno da je starac Wake nadređen Winslow-u koji je došao da radi kao pomoćnik.

Sreenshot sa YouTube-a

Ono što je veoma zanimljivo i ključno za postizanje atmosfere tiče se načina na koji je snimljen film. Rađen je u crno-beloj tehnici i sa posebnim proporcijama ekrana, te je polje gledanja ograničeno na kvadrat koji je tipičan za rane dane kinematografije, naročito za nemi film. Koliko je Robert bio posvećen ovoj viziji govori i činjenica da je svetionik sagrađen za potrebe snimanja, te da su svi predmeti napravljeni u posebnim dimenzijama kako bi suženi kadar izgledao lepo i prirodno.

Po sopstvenom priznanju, Robert je odlučio da se koristi ovom tehnikom snimanja kako bi publiku smestio u prošlost i što je vernije moguće dočarao tu atmosferu. Razvio je koncept u saradnji sa kinematografom Jarin Blaschke-om, zahvaljujući kome su stupili u kontakt sa kalifornijskom kompanijom filmske opreme Panavision. Panavision je prepoznao umetničku vrednost ovog projekta, te je za snimanje filma “The Lighthouse” ekipi ustupio objektive kamera iz 1912. i 1930. godine. 

Sam početak filma obeležen je zvukom sirene za maglu (prodoran i jeziv zvuk koji se periodično ponavlja kroz film) i odsustvom dijaloga, što dodatno doprinosi osećaju nelagode i hrani vašu radoznalost u vezi daljeg pravca razvoja filma. Zapravo, atmosfera koja se stvara odsustvom boja, strateškom upotrebom svetlosti i senki, kadrovima, zvukom i naročito elementom magle – savršeno odgovara onome što je Frojd nazvao “das Unheimliche”, što se na engleski prevodi kao “uncanny”. U srpskom jeziku ne postoji odgovarajući ekvivalent.

U pitanju je osećaj koji nas stavlja u prostor gde nam je teško da konačno razlikujemo dobro od zla, uživanje od neprijatnosti; može se reći da je to neka kombinacija visokog nivoa nelagodnosti i potrebe da budemo prisutni i proživimo te osećaje. Pored toga, crno-bela tehnika podvlači moralno sivilo oba lika i sugeriše tamu koja se nalazi u njima.

Napetost koja raste u prostorima opskurnog

Starac Wake koji zauzima dominantan i superioran položaj koji mu pripada i po rangu i po senioritetu i po funkciji, podseća na stereotipnu sliku kapetana broda. U toku filma ga Winslow čak jednom prilikom i naziva Ahab, što je ime čuvenog kapetana iz Melvilovog romana “Mobi Dik”.

Sreenshot sa YouTube-a

I zaista, Wake ima sve odlike ovakve jedne slike: sa svojom bradom i izboranim licem, sklonosti prema alkoholu, sujeverjem, ludačkim očima, kapom, odorom i lulom, tetovažom broda preko grudi, šantavom nogom, a naročito svojim akcentom, elokvencijom, arhaičnim i poetskim izražavanjem – on je apsolutno slika i prilika čoveka koji se “venčao” sa morem.

Nasuprot Wake-u, Winslow je mlad i predstavlja moderniji svet. Zbog ovog kontrasta, mi najpre posmatramo kao par antagonista i predosećamo da će upravo iz tih različitosti da izraste tenzija ili neka vrsta zločina. Winslow je na početku filma jedan staložen, trpeljiv, istrajan momak koji stoički podnosi sve teške poslove koje mu Wake nabaci. Ovde je jasno primetan jaz između njih dvojice: Winslow je primoran da prihvati submisivan položaj, dok Wake uživa nepotrebno iživljavajući se na svom podređenom.

Sreenshot sa YouTube-a

Na momente nam izgleda kao da je iskustvo Winslow-a obojeno elementima obredne inicijacije. Kako to obično biva, stariji članovi zatvorenih redova prenose tradiciju, odnosno – prema “gušterima” se ponašaju strogo i iživljavaju se sa njima jer su i oni sami prolazili kroz slično u doba svoje mladosti. Međutim, ubrzo nam postaje jasno da se ne radi o inicijaciji jer bi to evidentno trebalo da dovede to prelaska Winslow-a na iduću stepenicu, odnosno u “novi svet” koji bi teškom mukom zaradio. To se ne dešava.

Naime, Wake je taj koji je zadužen za upravljanje svetionikom dok je Winslow-u tamo strogo zabranjen pristup i to bez izgleda da će se stvari promeniti. Dok on obavlja teške fizičke poslove po groznim vremenskim uslovima i prazni nokšire, Wake se svaki dan zatvara na vrhu svetionika. Oko svetionika se postepeno stvara misterija koja sve više progoni Winslow-ov um.

Uz izolaciju i nedostatak dodira sa civilizacijom, radnja filma polako briše granice između realnog i fantastičnog. Napetost između ova dva lika raste, a atmosfera filma nas navodi da zaključimo da ipak nije reč o nadrealnim događajima, već o psihičkim stanjima koja postaju sve labilnija i lagano prerastaju u ludilo.

Galebovi, simbol mora i sirene kao znamenje

U toku filma, jednooki galeb naročito je uporan u maltretiranju mladog Winslow-a. Saletao ga je i kljucao, te se mladić više puta našao u iskušenju da mu na licu mesta presudi. Međutim, prilikom večere na kojoj je tema tog galeba iskrsla, Wake se psihotično proderao na Winslow-a skrenuvši mu pažnju kako je “nesreća ubiti galeba” jer oni nose duše umrlih mornara. Kada je Winslow otpisao ovo kao sujeverje, Wake je potpuno izgubio kontrolu i ošamario ga. 

Sreenshot sa YouTube-a

Pre ovog incidenta, Winslow je od Wake-a saznao šta se desilo prethodnom pomoćniku: počeo je da trabunja o nekim sirenama i postepeno je skrenuo sa uma.

Iako film veoma relativizuje vreme, ovi detalji su važni za razumevanje daljih dešavanja.

Ukoliko ste čitali romane kao što su “Starac i more” i “Mobi Dik”, znate da je more predstavljeno kroz arhetip kao veoma snažna sila, prostor borbe i velikog iskušenja.

Na primer, kod Hemingveja – starac je o moru mislio u ženskom rodu (la mar), kao nečemu što je samovoljno i što lako može da uskrati ili pruži veliku milost. U svetu simbola, more je ambivalentno te je istovremeno i slika života i slika smrti. U Bibliji se spominje kao simbol Božjeg neprijateljstva, a kod mistika simboliše svet i život: jedni se u njemu utapaju, dok ga drugi savladavaju.

Za Wake-a, more je “vernije od bilo koje žene”, dok je za Winslow-a ono zastrašujući mračni prostor nepoznatog iz kojeg isplivavaju uspomene i dela iz njegove prošlosti.

Kada je došao na prvi dan svoje službe, Winslow je u madracu svog kreveta pronašao drvenu figuricu sirene. Tada je zagleda čudno, a potom sakriva u džep. Kroz film, videćemo da više puta masturbira držeći ovu sirenu u ruci. On sanja kako pronalazi beživotno telo sirene od koje najpre beži, a potom sa njom kasnije ima seks. (Iskreno me nikada nije zanimalo da vidim kako izgleda vagina od sirene, ali ako vas jeste – imaćete prilike da vidite i tako nešto, vrlo eksplicitno).

Sreenshot sa YouTube-a

U filmu “The Lighthouse”, sirena je seksualizovana do krajnjih granica i simboliše provokaciju, zavodljivost i zabranjeno voće. Ona je generalno loše znamenje budući da je u pitanju zabranjeni užitak koji neće proći nenaplaćeno. Međutim, kako se radnja razvija, mi shvatamo da je sirena samo jedan deo psihe Winslow-a te da nije obeležena čistim užitkom i seksualnim pražnjenjem već da ju je nemoguće razdvojiti od mraka koji ga pritiska. Seks je ovde istovremeno mučenje i uživanje, što doprinosi Winslow-ovoj iscrpljenosti i postepenim prelaskom u ludilo.

Nepouzdani protagonista 

Kao što sam već spomenuo, atmosfera filma je sablasna od prvog kadra, ali upravo taj prividno stabilan ritam i rutina u pogledu poslova koje obavljaju Winslow i Wake nas tera da pomislimo da će se nešto strašno desiti. Njih dvojica su upućeni jedan na drugog, što u stanju potpune odsečenosti od sveta sa sobom povlači i neku vrstu neobičnog savezništva, ali i neprijateljstvo koje proističe iz nejednakosti njihovih položaja.

Winslow trpi bahatost i maltretiranje od Wake-a do krajnjih granica samo zato što zna da su njegovi dani službe konačni i da će sve nedaće proći, te da će debelo unovčiti svoj rad. Dok se klupko radnje polako odmotava, film nam pokazuje fantastične slike kroz oči Winslow-a, počev od sirena, osećaja davljenja, mrtvih glava koje mu more šalje, pa sve do čudovišnog oktopusa koje je video kroz pukotine, prišunjavši se zaključanim podnim vratima svetionika dok je Wake bio tamo.

Screenshot sa YouTube-a

Ove makabrične slike koje podsećaju na Edgara Alana Poa, a još više na Lovecraft-a (koji je i bio direktna inspiracija autorima) najpre kao gledaoci pripisujemo svetu snova i labavljenju granice između snova i jave, sve dok se ne desi značajan preokret, a zanimljivi detalji dobiju nova značenja.

Kada se bližio dan kada je Winslow trebao da napusti službu, Wake mu odjednom kaže da mu već danima postavlja iznova i iznova isto pitanje koja se tiče njegovog odlaska, a prošlo je tek tri nedelje. U tom momentu, nama nije jasno da li Winslow zaista gubi razum ili Wake želi da manipuliše njime, podsećajući ga na priču o prethodnom nesretnom pomagaču – kako Winslow ne bi napustio svetionik i ostavio ga samog. Kao gledaoci, prepušteni smo nepouzdanom protagonisti, slično kao u filmu “Fight Club”

Ubrzo potom, dešava se iznenadna oluja koja sa svojim jakim talasima i vetrovima onemogućava Winslow-ov povratak kući. U takvim uslovima, Winslow će pristati da prekrši pravilnik i napijaće se sa Wake-om i njihov će odnos postati još uvrnutiji. Zbližiće se kroz pijanstvo, pevanje i igranje, a njihov odnos će dobiti i crte homoerotičnosti kada zaigraju sentiš i umalo se mrtvi pijani poljube.

Zanimljivo je kako je maskulinitet predstavljen u filmu: odmah nakon incidenta koji se umalo dogodio, Winslow i Wake se potuku. U samom scenariju piše da svetionik stoji “uspravno kao kakav falus”.

Otkrivanje identiteta kroz psihički slom

U atmosferi koja je dobrano natopljena alkoholom, Winslow i Wake se bliže upoznaju i tu otkrivamo više o njihovim identitetima. Winslow je radio kao drvoseča u Kanadi, dok je Wake bio kapetan broda koji je izgubio poverenje i ljubav svoje žene budući da je na plovidbama ostajao godinama.

Eggers odlično ostavlja znakove kroz ceo film koje, ako ste pažljivi gledalac, možete da pokupite kako biste sklopili smislenu sliku. U razgovoru, Winslow otkriva kako je došao da radi u svetioniku jer mu je bio potreban novi početak, kao i novac. U nastupu besa, Winslow će ubiti onog jednookog galeba koji ga maltretira pola filma, a takođe će se mrtav pijan raspravljati sa Wake-om koji će ga prokleti jer mladić nije hteo da prizna da voli kako mu ovaj sprema jastoga.

Screenshot sa YouTube-a

Kada ih pijanstvo još jednom spoji, Winslow će priznati da mu je ime Thomas, a Wake će potom reći da je njegovo ime Thomas. Na prvu loptu, možemo pomisliti da je ovo uobičajeno  trabunjanje pijanaca, a potom i da se ovde radi o jednoj osobi, te da uopšte ne postoje dva lika.

Međutim, smatram da nijedno nije tačno.

Mladić iza sebe ima mračnu prošlost. Ispostavi se da beži od zločina budući da je ubio nekog (zaključujemo jednookog mornara možda, sudeći po njegovim halucinacijama), a potom se rešio svog imena (Thomas) i preuzeo novo ime (Winslow) u pokušaju da okrene novi list.

Osim toga, u jednoj od mnogih borbi sa Wake-om, Winslow-u se pred očima pojavi plavokosi momak koji je isti Wake u mladosti, što je veoma važan detalj.

Kada pronađe stari zapisnik gde je Wake zapisao sve najgore ocene mladićevog rada, te zahtevao da mu se plata zakine – Winslow će “prebaciti” i najpre izlemati Wake-a kroz još nekoliko groznih halucinacija, a potom ga naterati da ide četvoronoške kao pas. Ovo je aluzija na to što ga je Wake stalno zvao “pseto” ponižavajući ga, umesto da mu se obraćao imenom.

Na uzici će ga izvesti ispred i baciti u iskopanu raku, a potom će pokušati da ga zakopa živog. Nakon što je uspeo da se izbavi, Wake ga je vijao sekirom potpuno sumanut, ali ga je Winslow ipak uspeo dokrajčiti. 

Zašto je ovo ključno? Kroz niz suptilnih detalja, jasno je da Winslow na svojim plećima ima ne samo jedno tajanstveno ubistvo koje vuče iz prošlosti, već još jedno skorašnje.

Momenat kada shvatite koliko je ovo sjajan i promišljen film

Pažljivim gledanjem filma, zaključio sam da je starac Wake samo plod Winslow-ove mašte, odnosno otelotvorenje njegove krivice, a da su njegove godine simbolički prikaz ogromne, gotovo bezvremene griže savesti.

Winslow je već dosta vremena tu i jasno nam je da neprekidno preživljava horor koji je počinio, a halucinacije to sugerišu: ubio je svog nadređenog (slika mladog plavokosog Wake-a) koji ga je maltretirao kao psa.

Screenshot sa YouTube-a

Winslow kroz ceo film zapravo pokušava da se obračuna sa onim što je uradio. To što živi u izlolaciji i što nema šta drugo da mu uveče okupira misli samo pojačava snagu njegovih unutrašnjih demona. Pokušava da pobegne sa ostrva, ali mu Wake ne dozvoljava. Wake ga vija sekirom, goneći ga kroz tesne prostore kućice. Najzad, Winslow pokušava da ga zakopa živog, ali čak ni to mu ne polazi za rukom. 

Na kraju, u potpunom nastupu ludila, uspe da sekirom ubije matorog Wake-a, što simbolički znači da je ugušio osećaj krivice, a možda i da se na tren pomirio sa stvarima koje je počinio i da je prihvatio sudbinu koja ga je zadesila – da sam trune na malom ostrvu. Osim toga, to prekida sve niti koje su ga ikada vezivale za svet ljudi i moral, a dosegavši potpuno ludilo – on je najzad potpuno slobodan.

Kroz ceo film, njemu Wake zabranjuje prilaz svetioniku, što sugeriše da Winslow i dalje nije spreman da se suoči sa svojim greškama, prihvati sudbinu i napusti svet, tj. popne se do svetla u svetioniku. Misterija oko tog svetionika se gradi kroz celokupno trajanje radnje. Simbolički, svetlo se povezuje sa čistotom, višom svešću ili čak i epifanijama. Simbolički, svetlo se povezuje sa čistotom, višom svešću ili čak i epifanijama. Svetionik dodatno je nešto što pokazuje put i usmerava brodove, tera mrak i obezbeđuje sigurno utočište.

Screenshot sa YouTube-a

Ukoliko uzmete u obzir da je sve bila njegova halucinacija, Winslow je sam sebi uskraćivao pristup svetlu, ali kada najzad uguši osećaj krivice – otrčaće do vrha svetionika i pogledati u svetlo. Mi kao publika ne vidimo šta Winslow vidi, ali vidimo njegov jeziv izraz lica i čujemo njegov prodorni, ludački vrisak.

Svetionik je na izvestan način sakralni prostor koji ima natprirodne odlike, barem za Winslow-a koji je skrenuo sa uma. Ako ste čitali dela koja je napisao Mirča Elijade, zanimljiva je ta podela na sveto i profano, odnosno na prostor koji je sakralan i zemaljski. Kako on objašnjava, prostor za religioznog čoveka nije homogen već ima tzv. pukotine, delove prostora koji su kvalitativno drugačiji od drugih, gde postoji komunikacija sa božanskim ili onostranim, gde postoje drugačije norme. Svetionik podseća na sakralni prostor svojim svojstvima, ali zbog svog delovanja u sebi ima i nešto avetinjsko.

Pattinson i Defoe briljirali

Robert Pattinson i Williem Defoe su maestralno izneli svoje uloge. Robert Eggers ih je pritiskao da vežbaju zajedno i da imaju učestale probe, što Defoe-u kao pozorišnom glumcu i nije smetalo, dok je Pattinson-u ipak bilo malo neugodno. Na kraju, sve se sjajno poklopilo – jer je ta gotovo neprimetna neprijatnost koja ne nestaje – srž lika Winslow-a. 

Osim toga, neke scene su bile veoma zahtevne. Na primer, Pattinson-ov ulazak u ledeni okean je autentična scena koja se morala ponoviti nekoliko puta jer su grozni vremenski uslovi uticali na kvalitet snimljenog. Možda nije ni potrebno spominjati scenu kada Defoe izgovara brutalan monolog dok ga Pattinson zatrpava zemljom koja mu ulazi u usta; jezivo fantastična scena.

Screenshot sa YouTube-a

Defoe je prosto gospodar svog zanata. Svi koji malo ozbiljnije prate rad ovog glumca, vrlo dobro znaju da Defoe ume vrlo lepo da se snađe u izazovnim projektima. Njegov doprinos u “Antichrist”-u je nemerljiv. Ali Defoe-ov kvalitet je nešto na šta smo već navikli, tako da nije veliko iznanađenje to što je on naprosto razvalio ulogu.

Ono što će mnoge šokirati ovde jeste Robert Pattinson-ov doprinos. Iako je razbio u “Good Time”, “The Lost City of Z”, “The King”, pa čak i u “The Revolver” – Pattinson je i dalje glumac koji ispašta zbog svoje uloge u “The Twilight” sagi. Ljudi mu prosto ne veruju i smatraju ga odbojnim. Mnogi ljubitelji filma i dalje automatski otpišu film kad vide da Pattinson glumi. Ovo je prava šteta pošto glumac poslednjih par godina pokazuje redovno da poseduje velik talenat.

Screenshot sa YouTube-a

Pattinson je u potpunosti promenio svoj lični opis sa ovu ulogu i dao sve od sebe da uverljivo ilustruje granice ludile lika kojeg tumači. Iskreno, mislim da niko drugi ne bi ovako dobro odradio ovaj posao. Mišljenja sam da je Pattinson savršen izbor za Winslow-a i da je Eggers učinio pravu stvar što mu je poverio ovako ozbiljan posao. Na kraju, svako je dobio tačno ono što je želeo: Eggers, sjajnu ekipu da iznese komplikovan i zahtevan zadatak; Pattinson – ozbiljniju ulogu gde može da pokaže da nije glumac za tinejdžerske filmove. 

Epilog filma

Poslednja scena filma prikazuje telo Winslow-a na obali i kako ga kljucaju galebovi vadeći mu iznutrice. Ovo je jasna aluzija na mit o Prometeju kojeg su bogovi kaznili zato što je ukrao vatru i dao je čovečanstvu. Slično tome, Winslow je video svetlost, prekršio kod i dobio svoju kaznu.

Ono što je meni veoma interesantno je dubina ove aluzije: suština Prometejeve sudbine je u neprekidnoj patnji: svaki dan, on se budi i orao mu kljuca utrobu, svaki dan – utroba se obnavlja, ciklus je neprekidan. Mit ipak ima i priču o izbavljenju jer Prometeja oslabađa Heraklo, ali u filmu je ipak akcenat na tome da nema kraja: krivica Winslow-a progoni večno.

Osim toga, Wake (iliti njegovo obličje, onako kako ga Winslow vidi u okriljima svoje poremećene stvarnosti) podseća na Proteja, sveznajućeg gospodara mora, čuvara znanja, prijatelja morskih nemani, a možda i najvažnije – nekoga ko nije želeo da deli ono što zna sa drugima. Imao je moć proricanja i menjanja oblika (otuda žive slike kroz oči Winslow-a), a živeo je u dosluhu sa Posejdonom. 

Film “The Lighthouse” je za mene priča o identitetu, krivici, ludilu, pokušaju iskupljenja i traženja smisla. Čovekov um je njegov najveći zatvor, pogotovo ako u sebi skladišti užase i počinjena nedela. Eggers je otvoreno rekao da je crpeo inspiraciju iz umetnosti simbolizma, te da su radovi Jean Delville-a, Sasha Schneider-a i Arnold Böcklin-a i te kako inspirisali estetiku i osećaj filma. O Lovecraft-u da i ne govorimo. 

Nije moguće obuhvatiti sve sjajne detalje koji su neverovatno sugestivni i važni za razumevanje filma. Baš zbog njegove ambivalentnosti, film je moguće tumačiti na više različitih načina, onako kako je Eggers i želeo. 

A kako ste vi shvatili “The Lighthouse”?   

TAGOVI:

Defoe
Eggers
Lighthouse
Pattinson

OSTAVI KOMENTAR, ULEPŠAJ MI DAN

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Ulogovan kao . Izloguj se?

4 Comments

  1. Mrđan Radovanović

    Druže, zbog ove recenzije, krenuću redovno da te čitam. Odgledao sam film i odmah krenuo da istražujem, pa naletoh na ovo i jako mi je drago zbog toga što, pod jedan, delimo isto mišljenje o samom kvalitetu filma, a pod dva, što si rasvetlio esenciju filma o Vinslouu i njegovoj savesti. Moram priznati da mi ta ideja nije pala na pamet. Ovo je jedna od najboljih kritika koje sam ikada pročitao. Zbog pomenute originalnosti, ali i zbog toga što ima dosta fusnota, jako široko gledište pojedinih pojmova, koje treba najpre prepoznati, a kamoli ih objasniti svakodnevnim jezikom i preciznim razmišljanjem. Inače nisam ljubitelj horora, ali me je njegova Witch raspametila. Taj film sam pogledao upravo zbog dve stvari koje nisu usko vezane za film, već za režisera – činjenica da je mlad, da je dizajn fonta jako originalan i neka istorijsko-etnološko-bajkovita podloga. Rešio sam od tada da pratim svaki korak ovog lika i imao šta da vidim u Svetioniku. Jako je teško dodati bilo šta na ovako detaljno objašnjenje. Ja sam svetionik shvatio kao neku kao istinu, pročišćenje, mističnu energiju. Ali, pošto nisam skapirao da je Vejk njegova savest, nisam imao kompletan odgovor, iako sam zaključio da mu je on definitivno alter-ego, mada ni u to nisam skroz siguran bio. Film je jako zajeban, jer već u prvoj trećini skapiraš ne da brod ne dolazi, nego da je potpuna propast jedini svršetak filma. Bezbroj detalja mi čine ovaj film izuzetim, da ih ne ponavljam, jer si ih većinu naveo. Neki moj zaključak je da je film možda za nijansu više film o spoznaji čoveka, kao individue, kao ljudskog bića, o kajanju, savesti… a drugi deo o večnosti i strahopoštovanju mora i okeana, kao nečega što je iznad ljudskog roda i sve ono što voda donosi sa sobom, u ovom slučaju, kazna, da ne kažem negativno – magla, vetar, usamljenost, ludilo, magnovenj, još usamljenosti, ne-tišina, nadmoć i dominacija, nekontrolisani haos… mozak i okean su proporcionalno (ne)istraženi podjenako – ispod 10%, ako se ne varam. Ovaj film je mnogo zajeban. Izvinjavam se na romanu, ali si me i ti podstakao. Mnogo hvala na ovakvom tekstu!

    • Goran Mirković

      Hvala ti puno na divnim rečima! Nemoj se izvinjavati na “romanu”, jedan od razloga zbog kojih sam pokrenuo blog je upravo zbog diskusija i razmenjivanja mišljenja sa ljudima. “Witch” je ubedljivo jedan od najboljih horora. Onaj momenat kada Black Phillip progovori i kaže “Woulds thous like to live deliciously” je za mene jedan od najstrašnijih momenata, sad se naježim kad se setim! Kad je reč o “The Lighthouse”, slažemo se tu – film je definitivno okrenut i spoznaji čoveka i rasvetljavanju njegove psihe, kao i složenosti stanja krivice, a opet definitivno postoji i taj osećaj strahopoštovanja prema moru, baš kako si i naveo. Meni su generalno priče koje objašnjavaju taj dubok i složen odnos čoveka prema moru (ili bolje reći – čoveka i mora) fascinantne. Nisam neki čitalac, ali “Mobi Dik” je jedna od retkih knjiga tog obima koje sam bukvalno progutao baš zbog tematike i bogatstva arhetipa. Ova informacija o tome da tome da su mozak i okean proporcionalno istraženi podjednako me je oborila s nogu! Realno baš zanimljivo. Hvala ti na komentaru, drago mi je da filmove gledaš “širom otvorenih očiju” i što ćemo se čitati i ubuduće 🙂

      • Mrđan Radovanović

        Nemam šta više za dodati! Dužnik sam ti veliki, jer sam dosta saznao čitajući samo ovu kritiku. No, da ne bih zvučao preslatko i ekstremno blagonaklon, što uopšte nisam, jer i slabo uopšte komentarišem bilo šta na internetima, uputio bih i jednu dobronamernu kritiku, jer zaista smatram, da svaki ozbiljan projekat bi trebalo da ima prostora za kritičku evaluaciju. Naime, smatram, dakle kao apsolutni laik i tvoj čitalac, da bi slobodno mogao da ubaciš, ako ne zaseban tekst, onda makar u vidu dodatnog pasusa, tvoje negativne kritike. Filmovi koji su opšte popularni ili favorizovani, a tebi su sranje ili nisu ispunili očekivanja. Da budem potpuno iskren, lično bih voleo da pročitam neku pljuvačinu :). Svako dobro! Pozdrav!

    • Goran Mirković

      Hej. 🙂 Hvala puno na pohvalama. Drago mi je da ti je tekst bio edukativan. Što se tiče loših filmova, uglavnom nemam snage, a ni živaca da pišem o njima. 🙂 Prosto mi nisu inspirativni. Nažalost, i dalje imam jako malo vremena za blog, pa se odlučih da to vreme što pametnije iskoristim. Nadam se da ću u budućnosti imati više prostora. Ako bude tako, onda ću pisati i krševima na koje nalećem. 😀