Svako do nas je makar jednom u svom životu prisustvovao velikom porodičnom okupljanju. Ovakvi momenti na ovom podneblju se dešavaju na događajima kao što su slave ili venčanja, gde se i najdalji rođaci pod istim ciljem okupe, a često i upoznaju. Naravno, nisu ovo jedini povodi da se uža i šira porodica okupi. Četvrti igrani film jedne od najpoznatijih francuskih glumica današnjice, Žuli Delpi (Julie Delpy), u kome se ona pored glume, pojavljuje i u ulozi scenariste, reditelja i producenta, opisuje jedno ovako okupljanje ali u režiji jedne specifične familije.
Žuli u svom novom ostvarenju pruža nostalgični osvrt na 1979. godinu i velika porodična okupljanja, i to sve u noći pada Nasine „Skylab“ svemirske stanice. Putujući kroz Bretanju sa svojom porodicom Albertin se priseća legendarog porodičnog okupljanja kada je imala svega deset godina. Putem flešbekova, uz pratnju junakinje, njenih roditelja i bake, vraćamo se na početak tog čuvenog vikenda iz 1979. godine, kada se cela porodica okupila da proslavi bakin rođendan.
Iako većinskim delom nosi prilično duhovit i lagan sadržaj, Delpi simbolično dotiče i ozbiljne teme koje će svakako napraviti dobru pozadini projektu i učiniti ga momentalno intrigantnim kod publike.
Radnja nije nešto živahna i ne dešava se toliko toga u filmu jer je akcenat upravo smešten na dijalozima dosta različitih i interesantnih likova. Rediteljka nas uključuje u projekat bez neke detaljnije smernice, prave forme i putem raznih rasprava vođenih za stolom za ručavanje, koje su sačinje od velikog broja ozbiljnih i neozbiljnih tema, zrelih konverzacija između odraslih i infatilnih zadirkivanja među decom, baš kao što to inače biva na velikim porodičnim okupljanjima u stvarnom životu, Delpi nas pretežno vodi kroz priču putem verbalnih interakcija između aktera. Kako film odmiče, okupljanje se ubrzo pretvara u ludi vikend ispunjenen prosvetljenjima, humorom, ljubavlju i pesmom.
Nostalgija je definitivno ključni segment ovog ostvarenja. Duh sedamdesetih godina prošlog veka izvrsno je dočaran vizualnom postavkom i muzičkom pozadinom koju je Delpi specifično birala.
Iako smatram da je veliki broj distiktivnih likova u filmu koje je Delpi sa pažnjom i ljubavlju pisala jedan od najjačih faktora ovog ostvarenja, u početku ove može da bude izuzetno zamarajuće dok publika ne pohvata ko kome šta dođe na rodbinskoj i familijarnoj osnovi.
Gluma u filmu je kvaliteta, svaki akter je odlično otelotvorio bogatu napisanu ulogu koju je dobio. Pored sjajne Delpi, koju sam više puta u ovom tekstu pohvalio, istakao bih još i mladu Lu Avarez (Lou Avarez), mladu glumicu koja je predivna kao mala Albertin.
“Le Skylab” je jedna lepa, simpatična, topla, duhovita i nostalgična priča koje je svakako zaslužna vašeg vremena.
Ocena: 8/10
Slični članci
Mario
Pogledao sam ga sada na Cinema City-ju i meni je film samo OK. Ocena 6/10