Džad Apatou je prilično veliki uspeh 2007. godine postigao sa svojom komedijom “Knocked Up“.  Iako smatram “Pineapple Express” i “40 Year Old Virgin” neuporedivo boljim i zanimljivjim njegovim filmovima od ovog,  opet nekako razumem zašto je “Knocked Up” najbolje prihvaćen kod šire publike. Rekavši ovo, najnovije ostvarenje ovog reditelja “This is 40” upravo predstavlja neku verziju prilično slabo povezanog nastavka popularne komedije iz 2007.godine koja će pokušati da nam još jednom vrati taj šarm filma “Knocked Up” i bolje nas upozna sa njegovim sporednim likovima.

Iako je ovo klasično švercovanje na staroj slavi, moram reći da su mi  iz “Knocked Up” likovi Debi i Pit bili znatno zanimljviji od protagonista, tako da sam se i donekle radovao ovom ne baš legitimnom nastavku, iako se jasno videlo da je napravljen isključivo da samo još malo više kapitalizuje na već proverenoj formuli i unapred formiranoj bazi fanova.

Apatou očekuje od publike da je gledala “Knocked Up” tako da ne troši mnogo vremena na ponovno upoznavanje sa likovima i prezentovanje njihovih pozadinskih priča, već nas direktno uključuje u njihov brak, koji je svakako centar ovog nezvaničnog nastavka.

Naravno, svako ko se odlučio da gleda ovaj film je apsolutno trebao da očekuje odsustvo svakog smislenijeg zapleta i da nazovi “smernice u priči” koje budu postavljene, ne služe ni za šta drugo nego kao platforma iz koje će da ispadaju komične opaske iz minuta u minut. Recimo da se radnja može opisati kao “iskren pogled na brak dvoje četrdesetogišnjih pripadnika srednje klase“, ali sada koliko je zapravo “iskren“, to treba sami da utvrdite. Iskreno, ne poznajem niti jedan par koji ima sličan odnos, što ne znači da ne postoji.

Stavivši svoju ženu i dvoje dece iz stvarnog života u glavne uloge, Apatou je pokušao da dočara kako je film zapravo inspirisan na njegovom životu, ali sudeći po komentarima koji kruže po internetu, nisam siguran da je publika to baš nešto posebno kupila.

Iako ima dosta zanimljivih momenata i smešnih dijaloga film je previše prazan da bi toliko dugo trajao. 134 minuta je utrošeno gledajući obične probleme, običnih ljudi koji su tako konstruisani da ne možete nešto posebno dublje da se saživite sa njima. Akteri jesu smešni i situacije u kojima se oni nalaze umeju da budu sasvim realne, ali opet taj odnos komedije i drame reditelj ne uspeva da izbalansira tako da bi zavoleli likove.

Problemi sa kojima se likovi suočavaju se zaista dešavaju velikoj većini parova srednjih godina, ali naravno nikada do tih ekstremnih granica što čini da film gubi kontakt sa publikom, pogotovo u poslednjem činu gde se iznenada znatno više fokusira na sporedne likove bez ikakve potrebe.  Poslednji čin zaista dosta odskače od prvih 90 minuta filma, ali to nije prvi put da se Apatou tako nešto dešava.

“This is 40” ima nekoliko smešnih situacija i urnebesnih dijaloga, ali pored još i par kvalitetnih performansa je u suštini jedan dugačak i prazan film koji baš i nije neophodno ispratiti. Meni se generalno dopada ovakakv stil komedije, ali ne mogu reći da sam išta dobio od ovog projekta što će me naterati da ga zapampim.

Ocena: 6/10