Kao što većina vas što redovnije čita ovaj blog već zna, izuzetno sam veliki ljubitelj nasilnih akcionih filmova jer pored očiglednih nostalgičnih momenata, ovu eksploatorsku formulu “jedan čovek protiv čitave vojske“, preplavljenu izlizanim frazama i testosteronom, doživljam kao neku vrstu komedije, jer i posle skoro dve decenije gledanja ovakvih filmova, naprosto mi nije nikada postalo realno da neko ima dublji cilj sa ovakvim ostvarenjima nego da se sprda i ismeva žanr koji je osamdesedih godina prošlog veka zarađivao abnormalne sume novce.

Iako je originalna “Die Hard” trilogija (da, ja samo priznajem prva tri filma, tako ću se i ophoditi u recenziji) znatno kvalitetom iznad ovih često veoma plitkih akcionih filmova u čiju grupaciju je publika redovno svrstava, sa prethodnim ostvarenjem “Live Free or Die Hard“, koncept Roderika Torpa (Roderick Thorp) je već znatno izgubio na kretidibiletu i opravdao je opis “besmislena i prenaglašena zabava” koji se decenijama nepravedno pokušavao pridodati ovoj franšizi. Kada sam sada već sve ovo rekao, moja očekivanja za novu avanturu detektiva Džona Meklejna su bila apsolutno minimalna i jedino što sam zapravo želeo jeste da vidim makar 30% onoga što me je nateralo da zavolim originalnu trilogiju.

U najnovijoj, odnosno petoj instalaciji, detektiv Džon Meklejn se upućuje u Moskvu, sa ciljem da pronađe svog problematičnog odbeglog sina Džeka i vrati ga nazad u SAD da prisustvuje suđenju u kojem ga terete za ubistvo jednog čoveka u Rusiji. Međutim ono što Džon nije znao jeste da Džek radi tajno za CIA, i da je njegov pokušaj ubistva bio samo mamac koji bi mu omogućio da se približi političkom zatvoreniku Juriju Komarovu, čoveku koji navodno ima dokaze o zlodelima vodeće ruske političke figure po imenu Čagarin. Momentalno po dolasku, detektiv Meklejn upada tačno u sredinu pokušaja atentata, bega političkog zavorenika i okršaja između pristalica obe stranje i u roku od svega nekoliko minuta, njujorčanin, zajedno sa svojim sinom i Jurijem Komarovim, biva proganjan i doveden u smrtnu opasnost od strane “negativaca” dok sa svojom novom ekipom ide da pokupi dokaze protiv vlasti koje je politički zatvorenik sakrio na “sigurnom mestu”.

Iako sam zaista minimum očekivao, ostao sam šokiran koliko je priča imbecilska i nepostojeća. Imam utisak kao da ju je dete u starosti do 5 godina pisalo. Od samog starta mi se uključujemo u bizarno dugačku jurnjavu  i pucnjavu po ulicama Moskve, gde bukvalno gledamo kako se većinski deo budžeta nepotrebno istovara u blender za novac. Ruski teroristi, osiromašeni uranijum i otac i sin amerikanci koji rešavaju problem što bi rekli na leru – ovakav koncept je više nego patetičan. Deluje kao ono stereotipično viđenje ruskog naroda kroz oči jednog intelektualno hendikepiranog amerikanca. Kada smo kod imbecilskih momenata, da ni ne govorim o tome da Džon i njegov sin kolima iz Moskve stižu do Černobila za svega pola sata. Sve ovo nekako da se stavi sa strane, ali brojni besmisleni propusti u detaljima i nelogični okreti upravo govore koliko je samo otaljan ovaj projekat i tačno personifikuju lenjost scenarista, a može se komotno reći i svih ostalih oključenih da realizaciji ovog projekta.

Ono što me je izuzetno iznerviralo i kod prethodnog filma, nastavilo je da se rasipa i u ovom. Evolucija detektiva Džona Meklejna je zaista gnusna. Meklejn je do te granice izmenjen da jedva i da prepoznajem lika. Umesto običnog, izmorenog i ciničnog njujorčanina koji se zalaže za svoje moralne vrednosti, mi dobijamo matorog sociopatu i nešto nalik super vojniku, koji se više ne osvrće ni na šta i krajnje uživa u ubijanju ljudi. Suština daleko, daleko promašena.

Iako scenaristi definitivno moraju najveći deo krivice da preuzmu zašto je “A Good Day To Die Hard” grozan film, jedan deo iste se svakako mora preneti i na Brusa Vilisa (Bruce Willis), koji je uložio apsolutno 0% truda da pokuša da izvuče makar malo situaciju. Vilis je krajne nezaiteresovan tokom čitavog filma i jasno se vidi da je tu isključivo zbog konkretnog honora koji ga nakon što se ova noćna mora završi čeka na njegovom računu u banci. Ostak glumačke ekipe je podjednako slab. Hemija između Vilisa i njegovog sina Džeka koga tumači Korni (Jai Courtney) je nepostojeća, a ostatak likova je toliko jednodimenzionalan da ne vredi ni trošiti reči na kritikovanje njihovih performansa jer glumci nisu imali sa čime da rade.

“A Good Day To Die Hard” ne nudi ni 15% onoga što nam je originalna “Die Hard” trilogija pružila. Ovo je jedna izolir trakom zalepljena celima, puna ogromnih rupa, koja je jedva izdržala da se u potpunosti ne raspadne u post-produkciji. Vrlo, vrlo ofrlje urađen film. “Yippie-Kai-NAAAAAAY“.

Ocena: 3/10