Više puta sam rekao: “Ako zaista želite da pogledate fantastičan blokbaster, nasumice odaberite neko od Spilbergovih (Steven Spielberg) ranijih ostvarenja.” –  Siven Spilberg, čovek koji i dan danas neizmerno mnogo doprinosi filmskoj industriji i nastoji da iz naslova u naslov pomera granice moderne kinematografije, je u svojim najranijim radovima zauvek promenio industriju i postavio ciljeve koje i dan danas stoje neprevaziđeni.

Čudne stvari se dešavaju širom sveta, stvari koje testiraju granice zamislivog i otvaraju i šire naše umove da se usude da maštaju i o onome što je smatrano nemogućim. Nestali avioni za vreme Drugog svetskog rata se iznenada pojavljuju u sred pustinja Meksika, kao i veliki sada već i zaboravljeni teretni brodovi u sred pustinje Gobi. Ljudi iz severnih predela Indije po čitav dan pevuše istu jednostavnu melodiju i pokazuju prstima na nebo. Dok ove bizarnosti nastavljaju da privlače pažnju najznatiželjnijih, sekvence koje će se odviti u Mansi Indijani će svakako sve stanovnike planete zemlje naterati da istraže šta se zapravo oko njih dešava.

Nakon iznenadnog i neobjašnjivog nestanka struje u čitavom gradu, Roj Niri, biva pozvan od strane svoje firme da istraži slučaj i što je brže moguće reši kvar. Čekajući na prelazu kod pruge, Roj uočava da se nešto neobično dešava oko njega. Poštanski sandučići se tresu, svetla na sadraćajnom znaku kreću nekontrolisano da trepere i predmeti u njegovom automobili se pomeraju sami od sebe. Misleći prvo da je neko nevreme u pitanju, Roj provlači glavu kroz prozor da vidi šta se dešava, ali ga jaka svetlost sprečava u tome.

Šokiran onim što je video, Roj u prvi mah odbija da poveruje sopstvenim očima, ali ubrzo postaje totalno opsednut anomalijom i gubi svaki fokus u svom dosadašnjem životu. Tragajući za odgovorima na pitanja koje ne sme ni da se usudi sebi da postavi, Roj ubrzo dolazi na saznanje da on nije jedini koji je video ono što mu se “učinilo da je video”.

“Close Encounters of the Third Kind” je možda moj najomiljeniji Spilbergov film jer uspeva da prikaže proces pretvaranja straha odraslog čoveka u dečiju neiskvarenu znatiželju. Od svog prvog kadra, Spilberg maestralno usmerava film da tokom čitavog trajanja publici stvara osećaj straha, komfuzije i slutnje koji će ih do poslednjeg svog minuta držati u najvećoj neizvesnosti. Spilberg u ovom ostvarenju pokazuje pravu noć muzike u filmu, i koliko zapravo svega nekoliko naslaganih tonova mogu lako da kontrolišu atmosferu i uz malu alteraciju, nose tempo filma. Pomoću ovih zvukova Spilberg posmatračima pokušava da dočara da se nepoznatog ne treba plašiti, već da ga treba prihvatiti i pronaći način kako stupiti u kontakt.

Pored toga što je tehnički besprekoran za 1977. godinu (a defitivno izgleda bolje i od pola filmova koje danas izlaze), “Close Encounters of the Third Kind” krasi i odlična glumačka ekipa, predvođena sjajnim Ričardom Drajfusom (Richard Dreyfuss). Što se mene lično tiče, ja ne mogu nikoga drugog da zamislim sem Drajfusa kao Roja Nirija.

“Close Encounters of the Third Kind” je izvanredan blokbaster za koji smatram da treba da bude obavezna filmska lektira svim pravim filmofilima. Pored toga što smatram ovo ostvarenje kao jednim od Spilbergovih najboljih, “Close Encounters of the Third Kind” je takođe film sa jednom od najmemorabilnijih katarzi u istoriji moderne kinematografije. Spektakularan projekat koji je prevazišao test vremena.

Ocena: 9/10