Posle 12 godina od snimanja svog prvenca i zasigurno najboljeg filma u karijeri, Kevin Smit (Kevin Smith) je rešio da se upusti u rizičan posao snimanja nastavka što je često mač sa dve oštrice, i takvi pokušaji najčešće ne rezultiraju baš najbolje. Nema mnogo nastavaka koji su uspeli da dosegnu ili čak nadmaše nivo svog prethodnika i većina filmskih franšiza se ako ne već odmah u prvom, onda već u drugom i narednim nastavcima ukoliko ih bude, potpuno dezintegriše i obesmisli, svodeći se na eksploataciju do neizdrživosti i postajući sredstvo da se zaradi još koji dolar na račun stare slave. Smit je planirao da nastavak „Trgovaca“ snimi još 1999. godine kada je prvi deo već uživao kultni status, ali se iz raznoraznih razloga snimanje odlagalo i na kraju je završeno tek 2005, a premijera je održana početkom 2006. godine. Ono što je na kraju dobijeno uglavnom je zadovoljilo verne fanove originala i većinu publike, ali se kritika podelila iako je većina ipak dala pozitivno mišljenje o filmu.

Nakon nešto više od jedne decenije ponovo se susrećemo sa Danteom i Rendalom, ovoga puta u punom koloru izuzev prologa i epiloga koji su urađeni u crno-beloj tehnici kao omaž originalu. Osim toga što su desetak godina stariji, čini se da se nisu puno promenili od kako smo ih poslednji put videli u prvom delu. Posle nesrećno izazvanog požara u Quick Stop-u koji je Rendal prouzrokovao svojom nemarnošću obojica su prinuđeni da nađu nov posao i sada rade kao prodavci u jednom restoranu brze hrane „Mooby’s“ (izmišljen lanac restorana nalik MekDonaldsu koji se pojavljuje u još nekim filmovima u filmskom „View Askewniverse“ univerzumu u kojem se većina Smitovih filmova odigrava). Dante planira da uskoro napusti dotadašnji način života i odseli se na Floridu sa svojom novom verenicom Emom, sa čime Rendal ne može da se pomiri iako to ne pokazuje otvoreno i priprema oproštajnu žurku za svog najboljeg prijatelja. I naravno ponovo će to biti jedan dugačak i nimalo tipičan radni dan sa mnogobrojnim obrtima i komičnim situacijama.

 U ovom delu se za razliku od prethodnog pojavljuje veći broj sporednih likova, među kojima su menadžer restorana i Danteova tajna simpatija Beki (Rosario Dawson), smušeni i ekscentrični prodavac Ilajas (Trevor Fehrman) koji je stalna Rendalova meta za sprdnju, Danteova verenica Ema (Jennifer Schwalbach Smith), zatim brojne mušterije i gosti restorana, kao i nezaobilazni Džej i Tihi Bob. Njih dvojica sada gluvare ispred „Mooby’s“ restorana kao povratnici sa rehabilitacije od zavisnosti, ali se i dalje bave svojim starim poslom.

Scenario je napisan u sličnom duhu kao i za prvi deo. Ponovo je glavni akcenat na dijalozima i neobičnim karakterima likova, uz nešto više „akcije“ u odnosu na prethodnika koji je bio dosta statičniji i gotovo isključivo baziran na čistoj priči između likova. Ovde ima i nešto veći broj scena snimljenih u eksterijeru, mada je najveći deo filma snimljen na radnom mestu glavnih junaka. Dijalozi su i dalje otkačeni, uvrnuti, često besmisleni i ispunjeni referencama na popularnu kulturu i stereotipe, ali se mora priznati da su ipak za neki stepen manje efektni od originalnih, uz zaista bizarnu scenu „Donkey show-a“ koja je najviše i podelila kritičare (zbog te scene je Džoel Sigel (Joel Siegel) kritičar A.B.C-a napustio projekciju ne odgledavši film do kraja).

 Može se reći da je ovaj film sasvim solidan i uspeo nastavak što se pokazalo i na bioskopskim blagajnama gde je budžet od pet miliona dolara doneo petostruko veću zaradu. Smit je uspeo da na zanimljiv i verodostojan način prikaže dobro poznate likove koji su ostareli, ali samo fizički pošto će svi koji su već upoznali Dantea i Rendala odmah prepoznati svu njihovu neozbiljnost i stare navike koliko god se oni trudili da pokažu da su zreliji i odgovorniji. Nešto slabiji od prvog dela, ovaj film i dalje ostaje jedna od najboljih komedija prve decenije trećeg milenijuma, a meni lično jedan od omiljenih filmskih serijala pošto se uskoro očekuje snimanje i trećeg dela.

Ocena: 8/10

autor recenzije: Daniel Krstić