“Inspirisan istinitim događajima.” – Retko šta puni bioskopske sale kao kombinacija ove tri reči u istoj rečenici.

Kada malo krenemo da vrtimo kroz istoriju dobitnika Oskar nagrada, videćemo da su biografski filmovi itekako plodno tržište za sve moguće filmske profesionalce.

Ljudi jednostavno uživaju da ih prate, što Holivudu daje samo dodatni vetar u leđa da ih sve više i više štanca.

Iako možda ne deluje tako, snimiti dobar biografski film nije niti malo lak zadatak. Da bi ovakav neki projekat zapravo ličio na nešto, zaista je neophodno uložiti nenormalno mnogo truda u sve ono što ide pre, tokom i nakon što kamere završe sa snimanjem.

Prvi i možda najveći problem sa kojim se filmadžije susretnu kada je u pitanju snimanje biografskog filma jeste sam odabir scena iz života subjekta koje će ponovo pokušati da ožive pred kamerama.

Opšte je poznato da u biografskim filmovima najvažniju ulogu igra sam scenario. On mora da bude sastavljen od momenata iz života protagoniste koji će nas u isto vreme upoznati sa njegovim karakterom, sredinom iz koje dolazi, a i uticajima koji su ga oblikovali u to što “danas” jeste.

Film jeste medij koji nema neki poseban limit kada je njegovo trajanje u pitanju, ali praksa je pokazala da publika ne može da izdrži više od 3 sata gledajući u površinu na kojoj joj se neprestano pomeraju slike.

Napisavši sve ovo, zamislite da imate zadatak da čitav nečiji život, sve momente koji su ga obeležili i oblikovali u to po čemu je i postao poznat, izmontirate tako da stane u okvir od 2-3 sata?

Zamislite da nečije postojanje treba toliko nasilno da kompresujete, a opet i da prikažete sa dovoljno velikom dozom ozbiljnosti da publika stekne utisak da posmatra živog stvora, a ne dvodimenzionalni plod nečije interpretacije? Ne zvuči baš toliko lako, zar ne?

Pre nego što je pala prva klapna na snimanju filma “The Theory of Everything”, Džejn Hoking i Entoni Mekarten su čak osam godina proveli u raznim pregovorima. Džejn nije dozvoljavala Entoniju da njenu knjigu pretvori u film sve dok se nije sto posto uverila da će Stiven biti u potpunosti zadovoljan s ljudima koji rade na projektu, a i da će Mekartenov film dostojanstveno i precizno oslikati ključne momente iz njihovih života.

Ona je jednostavno zahtevala da se javnosti prikaže šta tačno znači biti negovateljica i supruga osobe koja boluje od tako ozbiljne bolesti, i koliko ta ista bolest zapravo svakodnevno testira stabilnost njihovog odnosa.

Oživeti pravu i širom sveta poznatu osobu na velikom ekranu je takođe izuzetno komplikovan zadatak, koliko za samog glumca, toliko i za reditelja i scenariste. Taj posao zaista nosi ogroman napor i posvećenost sa sobom. Da bi interpretacija ličila na nešto, neophodno je za glumca, a i samog reditelja, da se upozna sa svakim aspektom života svog subjekta. Da bi to uradio, glumac, odnosno reditelj, mora ili da provede zaista mnogo vremena u društvu osobe koju imitira, ili ako ta ista osoba više nije međ’ živima, da gleda sve moguće snimke i sluša svako moguću priču od ljudi koji su je poznavali, ne bi li oseti čovekov duh i skinuo neke njegove poteze.

Ni malo lak zadatak, zar ne?

Kao osoba koja već poslednjih 15 godina svakodnevno gleda minimum jedan film na dan, moram reći da zaista nisam pogledao ogroman broj kvalitetnih biografskih filmova. Velika većina ovakvih projekata sakati svog subjekta i doprinosi nove i potpuno naivne ukrase priči tamo gde im nije mesto.

Ovo govori ništa drugo nego da u većini slučaja u Holivudu, forma ipak pobeđuje suštinu.

Naravno, nije sve tako crno. Svako malo se desi da neki autor odradi lepo i temeljno svoj domaći zadatak i predstavi nam heroja svoje interpretacije onako kako to zaista i dolikuje.

Takav je slučaj s filmom Trumbo.

Za one koji ne znaju, Dalton Trumbo je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih Holivudskih pisaca koji je 1950. godine zbog sumnje da je bio član Komunisticke partije, bio osuđen na 11 meseci zatvora.

Nakon izlaska iz zatvora, Trumbo shvata da se njegovo ime nalazi na “crnoj listi”.

Popljuvan i odbačen od svojih kolega, poslodavaca i prijatelja, Trumbo ipak uspeva da se uvuče nazad u Holivud na mala vrata. On nastavlja da piše pod imenima svojih prijatelja i na taj način preživljava šikaniranje koje podrazumeva ideja crnolistovanja.

Pod pseudonimom Robert Rich, 1956. godine završava scenario za “Brave One” i dobija Oskara koji, naravno, ne može da podigne. Mada, nije to jedini njegov nagrađivani “ghostwrite”. Ovaj čovek stoji iza “The Roman Holiday“, jedne od najcenjenijih i najpopularnijih romantičnih komedija svih vremena, kao i filma “Spartacus“, koji je u svim filmskim top listama.

Iako prilično lagana i tanka biografska priča, izuzetno mi se dopao ovaj bizarni slučaj kroz koji zapravo pratimo evoluciju demokratske svesti Amerike. Zaista je idiotski gledati kako nacija koja se diči svojim “liberalnim razmišljanjem”, zapostavlja prava slobode gradjana zagarantovane Prvim Amandmanom u korist paranoje Mekartijevog zakona koji je prepun rupa veličine Borskog rudnika.

Scenario za ovaj film potpisuje Džon Meknamara (John McNamara). Ispirisan knjigom koju je napisao Brus Kuk (Bruce Cook) i svim onim informacijama koje je uspeo da prikupi od Trumbove rodbine, Meknamara uspeva da nam prikaže jednog vrlo simpatičnog, domišljatog i harizmatičnog čoveka na jedan pomalo komičan način.

Meknamara odbija da prikaže slučaj Trumbo kao neku veliku tragediju u kojoj subjekt u svakom kadru pati i udara glavom u zid, već se trudi da oslika apsurd iza čitave situacije i na jedan po malo bizaran i duhovit način pokaže koliko je sam subjekt iznad vremena i situacije u kojoj se nalazi.

Ja sam mislio da je ovo definitivno najjača strana filma. Da se Meknamara odlučio da oplakuje subjekta i fokusira se na njegov bol umesto na imbecilnost Američkog društva, kao i samog starog Holivuda, mi bi dobili još jedan u nizu ispraznih copy-paste biografskih filmova. Ovako ipak imamo priliku da vidimo nešto drugačije i udubimo se u ozbiljnu problematiku koja se krije iza maloumnih stavova jedne prilično velike i ozbiljne industrije.

Vizualno, film izgleda prilično jadno. Urađen kao još jedna televizijska drama koja se vrti na kanalu poput Halmarka. Trumbo karakteriše loše osvetljenje, prilično glupi kadrovi i čudni rezovi. Nisam siguran u čemu je fora, ali hajde da kažemo da je iz nekog razloga kreatorima filma ovo bilo zabavno, te su se odlučili da namerno snime vizualno preslab film.

Zarad meta šale, Trumbo je definitivno tehnički najslabiji film koji je u trci za makar jednog Oskara.

Kad smo već kod Oskara, gluma u filmu je zaista odlična. Brajan Krenston (Bryan Cranston) je definitivno zaslužio nominaciju za ovaj performans. On se u potpunosti gubi u liku i vrlo lepa oslikava protagonistu kao jednog razumnog, al’ opet u isto vreme i užasno tvrdoglavog i hrabrog čoveka koji je sam sebi u isto vreme najbolji prijatelj, a i najveći neprijatelj. On nije spreman da legne i pusti sistem da ga gazi, što nam glumac u svakom kadru svojim gestovima i grimasama samo dodatno podvlači. Trumbo definitivno nije Krenstonov najbolji performans do sada pred kamera, ali je itekako vredan vašeg vremena i pažnje.

Što se tiče ostatka glumačke ekipe, svi su se prilično lepo pokazali. Iako kasting sadrži imena poput Helen Mirren, Diane Lane, John Goodman, Louis CK i Michael Stuhlbarg, niko od ovih glumaca nije imao nešto posebno komplikovan zadatak, da bi sad izdvajao iz grupe i posebno hvalio.

Iako klimav i u određenim momentima prilično banalan i jednostavan, Trumbo je ipak fantastičan podsetnik na to koliko zapravo moderna demokratija ume da omane, i koliko je zapravo bitno držati se svojih uverenja i boriti se za svoje mesto pod Suncem.

Reditelj Džej Rouč (Jay Roach) ima odlično razumevanja s Brajanom Krenstonom, što se itekako možete osetiti u svakoj sceni. U ovom kolaboraciji zarpravo leži najveća snaga Trumba.

Solidan film, vredan pažnje. Pogledajte ga, ako imate malo vremena!

Ocena: 7/10