Juče sam imao priliku da prisustvujem premijeri filma “Torinski konj” na festivalu “Cinema City”. Iako je ovo dešavanje posetio zaista veliki broj ljudi, moram napomenuti da sam film definitivno nije za svakoga, on zaista zahteva odabrane gledaoce. Poslednji film izuzetno cenjenog i poštovanog mađarskog reditelja Bele Tara (Bela_Tarr) je otvoren za interpretacije kao nijedan film pre njega.
Ideja za ovaj projekat vuče inspraciju iz apokrifne priče o Fridrihu Ničeu (Friedrich_Nietzsche), i njegovom boravku u Torinu, specifično vezano za slučaj gde se filozof rastrojio kada je prisustvovao događaju gde kočijaš bičuje svog konja. Konj je odbijao svim silama da se pomeri pa je kočijaš upotrebio silu što je filozofa nateralo da pritrči, zagrli konja i u jecanju pokuša da prekine ovaj brutalan čin. Ovakav razvoj događaja je ostavio ogromne posledice na Ničea. Pošto ga je stanodavac uveo u kuću, filozof je promrljao poslednje reči i nastavio još desetak godina da živi u tišini i demenciji dok su se o njemu brinule sestre i majka.
Bela Tar je bio zainteresovan da na osnovu ovih događaja prikaže šta se kasnije desilo sa konjem, a i da iskoristi situaciju da iznese njegovo iskreno oporicanje svih dela filozofa. Film generalno nije o Fridrihu Ničeu već o posledicama tog traumatnog događaja, ali sa druge strane, kako mi je i sam reditelj lično rekao, ovaj projekat oslikava težinu svakodnevnog života i same životne svetlosti koja se postepeno gasi kroz konstatno ponavljanje i isčekivanja da će se baš danas nešto posebno desiti, a jedino što je sigurno jeste smrt koja je svima nama neizbežna. Pored toga, ova priča pokazuje vrednosti međusobne zavisnosti i neophodnost življenja u zajednici putem likova koje imamo – tate i ćerke koji ne mogu jedno bez drugog, a kasnije i kroz odnos konjušara i konja i posledica njihovog ophođenja.
Sa tehničke strane, “Torinski konj” je fantastično snimljen, film sa svega 30 rezova u trajanju od 146 minuta i izuzetno sporim ritmom kroz fenomenalnu kretnju kamere daje jedan zaista prirodan i intiman osećaj gde se posmatrač oseća kao da je deo čitave sekvence. Urađeno u crno-beloj tehnici sa minimalnom montažom, ovakve sekvence u sebi kriju unutrašnje misli svojih likova i doslovno oslikavanje života na filmskoj traci.
“Torinski konj” je zaista jedan specifičan film koji zahteva emotivno, filozofski i filmski istreniranog posmatrača da bi uspeo da apsorbuje čitavu težinu i subliminarne poruke koje on iznusi u svojoj realizaciji.
Ocena: 8/10
Slični članci
Sasa V.
Evo konačno se nakanih i odgledah ovo! I potpuno si u pravu, nije ovo za svakoga! Treba imati debele živce i puno razumijevanje za ovakav pogled na svijet. Što se tiče umjetničke strane filma, ti si to elaborirao i tu se nema šta dodati, vrhunski odradjen posao!
Ja bih sa moje strane samo prokomentarisao scenografiju! Auf koja depresija, auh koja depresija, majko mila! Da čovjek od muke skoči pravo u onaj bunar! Ma katastrofa!
P.S. Sad se pripremam za onaj drugi filmić, od "samo" 7,5 sati! Poz.
Todor
Koji je to drugi tako dugacak film? 🙂 pozdrav