“Melancholia” je najnovije ostvarenje kontroverznog filmskog reditelja Larsa Von Trira (Lars_Von_Trier) koje je obeležilo ovogodišnji Kanski filmski festival, kako svojom brilijatnošću, tako i skandalom koji je nastao posle Larsove bizarne izjave. Od samog starta imamo priliku da vidimo da će ovo zaista biti jedno pravo umetničko delo. Prvi kadrovi filma su naprosto magični. Lars nam daje poetičan niz nelinearnih snimaka, nešto nalik sanovitim sekvencama, bez dijaloga, ispraćenih snažnom klasičnom muzikom i jednom od najlepših fotografija koje sam imao prilike da vidim na filmu. Mi ubrzo saznajemo da je ovo ustvari neki vid epiloga, koji nam na jedan sažet i vizuelno izuzetno snažan način, reditelj u tezama nudi isečke onoga što ćemo gledati u filmu.

Radnja filma “Melancholia” je sačinjena iz dva čina. Prvi čin po imenu “Justine” prati istoimenu junakinju na dan njenog venčanja, relativno zadovoljnu mladu koja sa svojim mužem Majklom proslavlja njihovo stupanje u zajednicu. Posle određenog vremena, Džastin primećuje čudnu zvezdu na nebu, počinje da se ponaša bizarno što kreće dosta da utiče na atmosferu i harmoniju na proslavi. Njena sestra Kler i njen muž Džon su domaćini proslave, a pored toga su je i čitavu finansirali što im naravno daje za pravo da budu nezadovoljni ponašanjem i ophođenjem mlade prema njihovom srdačnom poklonu. Drugi čin nosi ime “Claire“, i dešava se posle venčanja, ne znamo precizno kada tačno, ali dobijamo situaciju gde Džastin izuzetno depresivna i slomljena dolazi da živi kod svoje sestre i njene porodice, nemajući u sebi volje ni sa kreveta da ustane. Drugi čin se više bavi sa Kler, njenim brigama vezanim za čudnu zvezdu i strahu da su naučnici možda pogrešili u proračunu, da zvezda ipak ide direktno ka zemlji.

Ono što je posebno interesatno jeste da mi već u samom startu kroz gore pomenuti epilog znamo da dolazi do impakta između te zvezde i zemlje, ali ipak kroz čitav tok uspevamo da formiramo neku nadu da se to ipak neće desiti. Kroz ovakav narativ, Lars istražuje krhost stanja uma kod ljudi koji pate od depresije i anksioznosti, nešto što je ovom reditelju vrlo blisko. Kraj sveta, tačnije sudar zvezde i planete predstavlja metaforu kataklzimičkog intenziteta kakvog ova bolest ima na mentalno zdravlje i percepciju o životu ljudi koji pate od iste. Ono što je zbilja posebno ovde jeste kvalitet karakterne studije likova koji uspeva priču o kraju sveta da zasenči i stavi kao pozadinsku.

Fantastični primeri su prikazani u obe priče. U prvom činu vidimo ženu u idiličnoj situaciji, mladu okruženu ljudima koji je vole i čine sve da je vide srećnom. Kada malo bolje upoznamo Džastin, ubrzo saznajemo da je ona osoba koja se i ranije borila sa depresijom, koju opet mračne misli obuzimaju na ono što treba da bude njen najsrećniji dan u životu. Iako svi u njenoj okolini sve čine da joj pomognu i oraspolože je, ona jednostavno ne može da se liši ovog osećaja, što reditelj dosta crpi iz svog života.

U drugoj priči se nalazimo već na kraju, u bezizlaznoj situaciji, pet dana pred veliki sudar, i tu dobijamo detaljniju sliku druge sestre Kler, gde saznajemo da ona boluje od napada panike i anskioznosti. Kroz niz sekvenci, iako je ovo najgori mogući scenario za nekoga ko pati od ovakve bolesti, za razliku od hroničnog pesimiste koja je Džastin, mi vidimo da mentalno stanje kod Kler može promeniti sitan gest, reč utehe. Način na koji film preseca ove dve sestre je zbilja impresivan.

Tehnički “Melancholia” je više nego impresivan film. Kadrovi su fantastični, fotografija opijajuća, što ga za rezultat čini vrlo lepim na oko. Gluma u filmu je spektakularna. Šarlot Geinsbrou (Charlotte_Gainsbourg) ponovo briljira u Larsovom filmu, ali ono što me je zbilja prijatno iznenadilo jeste kvalitet perfomansa od strane Kirsten Dunst (Kirsten_Dunst). Nikako nisam njen fan, ali kvalitet u atipičnoj ulozi za ovu glumicu je pohvalio i Kanski filmski festival, nagradivši je kao najbolju glumicu u glavnoj ulozi na ovogodišnjem festivalu.

“Melancholia” definitivno nije za širu publiku, ovo  je umetnički i vizionarski film koji već tako dobro poznatu apokaliptičnu priču oslikava na jedan nov i drugačiji način. Umesto na globalnu paniku, on se fokusira na znatno manje i intimnije subjekte, obične ljude i njhove personalne afere u vreme tragedije.

Ocena: 8/10