Na osnovu dobrog poznavanja karijere i dela Dejvida Kronenberga (David Cronenberg) koji u većinskom delu za temu imaju  izučavanje identiteta čoveka kao zasebne jedinke i prezentovanje kompleksnosti ljudske seksualnosti, njegovo ime na papiru delovalo je idealno da se na njega prikači projekat o začeću izučavanja psihoanalize.

Sabrina Špilrajn (Sabina_Spielrein) je bila prvi   ženski psihoanalitičar, što je posebno interesantno jer je ona provela godinu dana svoga života u mentalnoj instituciji. Po završetku studija medicine i dečije psihologije u Cirihu 1911. godine i ulaska u društvo psihoanalitičara Beča, Sabrina je 1912. godine predstavila interesantnu tezu da se ljudski seksualni nagon sastoji iz instiktivne želje za uništenjem i transformacijom. Streljana od strane fašista 1942. godine, njen rad bi zajedno sa njom umro da u arhivi duševne bolnici u kojoj je Sabrina boravila nije pronađen dnevnik i pisma od Karla Junga (Carl_Jung) i Sigmunda Frojda (Sigmund_Freud) koja su kasnije objavljena i prihvaćena u krugu psihoanalitičara jer su upravo ove njene spise mnogo uticale na rad ova dva čoveka.

Špilrajn predstavlja samo jedan segment u Kronenbergovom ostvarenju. Mi u ovom filmu pratimo kompleksan odnos između nje, Junga i Frojda koji je u isto vreme ojačan i uzdrman od strane njihovih zajedničkih interesovanja. Akademski oni prepoznaju slabosti ljudskog uma i nastoje druge da usmere u pravcima društevene prihvatljivosti, dok sa druge strane oni sami privatno ne uspevaju da se izbore sa svojim slabostima i tako uočavaju da ne postoji opšta praksa i klasičan pristup ovakvim problemima.

Film optočinje susretom između Špilrajnove i Junga, gde Sabrina od pacijenta koji je doveden kod doktora na posebno lečenje, ubrzo uspeva da dođe do pozicije personalnog asistenta na specijalnom istraživanju, pa kasnije i do ljubavnice. Da sada previše ne bih odavao od filma, reći ću još da Jung svoje istraživanje nosi i kod Frojda koji prepoznaje njegove teorije i vremenom se sve više uključuje u ovaj slučaj.

Ono što je zaisto šokantno za priču koja se može opisati rečenicom “intelektualno napredni, a emotivno nazadni” jeste to što scenario i pored raznih intriga, interesatnih teza i pogleda na ljudsku svest ne uspeva da bude zanimljiv niti unosan za većinu posmatrača, ostavljajući  procentualno veliki deo publike da prilično melanholično posmatra ono što se dešava na ekranu. Scenario i režija ne sadrže nikakve unosne momente, već deluje kao da o ovom trouglu čitate bezdušni članak na Vikipediji. Same činjenice i datumi, bez ikakvog posebnog unosa u odnose likova i materiju što je zbilja atipično za reditelja kao što je Kronenberg.

Kvalitet glume  je mešovit. Majkl Fazbender (Michael Fassbender) i Vigo Mortensen (Viggo Mortensen) su uradili pristojan posao sa jednodimenzionalnim i površnim materijalom koji su imali, dok je za razliku od njih Kira Najtli (Kiera Knightley) isilila i preglumila svaki mogući momenat, delujući na kraju kao očajnički plač za kandidaturom za oskara.

“A Dangerous Method” je prilično generičan i nezanimljiv projekat koji će jedino zabaviti ljubitelje ove tematike, dok će širu publiku ostaviti u melanholičnom stanju, bez ikakvih posebnih impresija po završetku filma. Mnogo sam više očekivao od ovog ostvarenja.

Ocena: 4/10