“Extremely Loud Incredibly Close” je kandidat za nagradu Oskar u kategorijama najbolji film i najbolja sporedna muška uloga, i iako generalno nisam posedovao neko posebno interesovanje za ovaj projekat, kao i svaki drugi strastveni filmofil, znao sam da ću na osnovu tih nominacija morati da ga ispoštujem.

Priča našeg filma prati dečaka po imenu Oskar Šel, koji pati od raznih društvenih poremećaja koji u filmu nisu tačno navedeni. Oskarov otac sa kojim ima veliku povezanost umire u terorističkom napatu koji se desio jedanaestog septembra u Njujorku. Ovaj splet nesretnih okolnosti ostavlja mladog Oskara da se bori da pronađe neki smisao svega ovoga, dok njegova majka Linda polako sve više i više tone u depresiju. Oskar teško prevazilazi ovaj ogromni gubitak, kostantno živeći u prošlosti, u poslednjim momentima koje sa svojim preminulim ocem delio. Jednog dana, kopajući po starim stvarima svoga oca, Oskar pronalazi misteriozni ključ na kome piše “Black”. Znajući kakav je avanturistički duh njegov tata imao, Oskar momentalno promišlja da mu je on ostavio ovaj predmet kao poslednju avanturu na kraju koje će sve biti razrešeno i objasnjeno zašto se baš ovo moralo desiti. Oskar se ubrzo sprijateljuje sa nemim starcem koji rentira sobu u kući njegove bake, i zajedno kreću u jurnjavu kroz čitav Njujork, tražeći osobu sa prezimenom “Black” kod koje će ovaj ključ imati neku značajnost.

Iako na osnovu ovog kratkog opisa, “Extremely Loud Incredibly Close” deluje kao izuzetno uzbudljiv film, on nažalost ne biva ništa više osim jeftinog i uvredljiv izvlačenja emocija kod publike na osnovu ozbiljne i teške tematike koju drži kao svoju pozadinsku priču. Ako nas je nešto ovo ostvarenje naučilo onda je to da svako može dobiti nominaciju za oskara ako uzme i izmanipuliše neku politički i emotivno osetljivu temu.

Siguran sam da ovaj film dosta dobro prolazi kod američke publike na osnovu svog sadržaja, ali čisto sumnjam da će neko u Srbiji progutati ovu patetiku. Film sadrži izuzetno popularna imena moderne kinematografije kao što su Sandra Bulok (Sandra Bullock) i Tom Henks (Tom Hanks), koji sa svojim epizodnim uloga nisu dodali nikakvu posebnu dimenziju. Mislim, njihovi performansi su daleko od loših, ali sam doprinos na celokupan projekat je zbilja minimalan. Maks Von Sidov (Max Von Sydow), kandidat za najbolju sporednu ulogu, je uradio korektan posao, ali ga ne bi isticao među ostalim kandidatima.

Dok su ostali članovi glumačke ekipe korektni i prihvatljivi, mladi protagonista Tomas Horn (Thomas Horn) je toliko iritantan da čini film negledljivim. Ne kritikujem toliko mladog glumca koliko reditelja, jer smatram da je njegovo insistiranje i direkcija da se što više istaknu Oskarove fobije i društveni poremećaji učinili ovog lika toliko napornim za gledati. Svaki momenat je naprosto isiljen i prenaglašen, i umesto simpatičnog i neobičnog klinca, mi dobijamo izuzetno naporno i isfrustrirano dete čiji je svaki gest izuzetno iritantan.

Ono za šta stvarno kritikujem isključivo Horna jeste naracija, koja je toliko loša, a opet toliko učestala u filmu da se nikako ne može izignorisati.

“Extremely Loud Incredibly Close” je besramno manipulisanje emocijama na osnovu jedne ogromne tragedije i po mom skromnom mišljenju, definitivno najslabiji kandidat za ovogodišnju Oskar nagradu u kategoriji najbolji film.

Ocena: 5/10