U noći 14. novembra 1959. godine, dva muškarca provaljuju u kuću u gradiću Holkoum u Kanzasu i ubijaju četvoročlanu porodicu. Perija Smita (Clifton Collins Jr.) i Ričarda Hikoa (Mark Pellegrino), ubrzo privodi  policija, čeka ih sigurna smrtna kazna sve dok njihov slučaj ne zapadne za oko Trumanu Kapoteu (Philip Seymour Hoffman), senzaciolističkom književniku i autoru tadašnjeg bestselara „Breakfast at Tiffany’s“.

Kapote, iako neznatne, čak neprimetne, fizičke pojave, imao je upečatljivu harizmu. Razumeo je kako ljudi razmišljaju, kako njihova sujeta funkcioniše, šta žele da čuju i to im je i govorio što mu je donosilo korist, od većine onih sa kojima se susretao. Jednog jutra, primećuje članak u novinama o ubistvima, zapućuje se u Kanzas sa svojom prijateljicom Nel Harper Li (Catherine Keener) da  bi napisao tekst o tome kako ta tragedija pogađa ondašnje stanovništvo.

Koristi brojne načine da dođe i ostane u kontaktu sa zatvorenicima, a kada shvati da bi njegova priča mogla da se pretvori u roman, koji bi mu doneo apsolutnu  slavu i zacementirao ga u svetu književnosti, pronalazi im dobre advokate  i kontaktira  sve svoje uticajne poznanike kako bi im odgodio pogubljenje.

„Capote“ je veoma lako mogao da bude još jedan „gej“ film, koji potajno promoviše pre nego što se bavi suštinskim pitanjima. Srećom, ovo nije ni blizu istine. Scenario Dena Fatermana (Dan Futterman) se bavi Trumanom kao čovekom, od samog početka svesni smo njegove seksualne orijentacije ali to nikada nije tema filma. Do kraja je na nama da uzmemo sve u obzir i donesemo konačnu  odluku o tome hoćemo li osuditi, odobriti ili razumeti poteze jednog čoveka, uzete u kontekstu njegove trenutne životne situacije kao i traumatične prošlosti.

Kapoteovi razgovori sa ubicama, prvenstveno sa Smitom, čiju prirodnu inteligenciju ali ali intelektualno kulturološku ograničenost savršeno oslikava Klifton Kolins. Njihov odnos počiva na interesu „ti meni informacije, ja tebi život“. Iz te komunikacije se rađa njegov najpoznatiji roman „In Cold Blood“. Ta „saradnja“ počinje njegovom identifikacijom sa Smitom i njegovom ličnom istorijom, da bi se postepeno pretvarvarao u odnos pretežak za njega jer je sve teže uspevao da izbalansira sakrivanje svojih pravih interesa i borbu sa unutrašnjim demonima.

Ovde je pomerena granica glume, Filip Simor Hofman je ostvario savršenu ulogu, definitivno najbolju prethodne decenije. Naša pažnja i mašta, konstantno su zaokupirane njegovom doslednom mimikom, bojom glasa, držanjem i pogledom. Ovakve uloge su retke, jer zahtevaju prvenstveno iscrpnu psihofizičku pripremu. Naime, Hofman  je, tokom 36 dana snimanja, stalno pokušavao da ostane u liku. Dodajmo na ovo činjenicu da je Hofman 17 cm viši od Kapotea, vidimo kolika je veličina njegovog performansa kao i veština kadriranja Adama Kimela (Adam Kimmel).

Činjenica je da Kapote, bez obzira na nagli rast slave, danas ostaje relativno nezapamćen u literarnom svetu. Sa druge strane, njegova priajteljica Harper Li (Harper Lee), koju su stalno potcenjivali, je legenda. Njen roman „To Kill A Mockingbird“ je nezaobilazni klasik američke i svetske književnosti. Ketrin Kiner je dosta tihom izvedbom naslikala portret žene rastrgane između želje da pomogne sopstvenoj ali i karijeri svog najboljeg prijatelja.

Ovo nije film koji se rasparčava na proste delove i analizira u tehničkom pogledu. Ne bi ni bilo svrhe. „Capote“ Beneta Milera je kinematografsko savršenstvo, treba biti entuzijasta pa naći značajnije mane. Naše je da se fokusiramo na psihološku celinu kao i segmente i postavimo na mesto glavnog protagonist jer  jedino tako možemo zauzeti sopstveni stav.

Ono neizbežno dolazi ali ostaje pitanje zašto je to Truman radio. Velikodušnost, pohlepa, oportunizam? Verujem da je počeo sa nekom podsvesnom namerom da, ako dva naizgled krvoločna zločinca budu dobila razumevanje od strane sveta,  tu će ležati njegov psihološki spas. Do kraja se ispostavilo da se taj period pokazao najkobnijim za njega.

Ocena : 10/10

autor recenzije: Bojan Gačić