Black Snake Moan (2006)

Jedna od stvari koje uvek pamtim kod filmova, ako je dobro realizovana, jeste atmosfera, odnosno taj šmek i miris koji skoro pa i može da se oseti kroz ekran. Znam da ovo zvuči suludo, ali jednostavno korišćenje dobre blende, filtera, adekvatne lokacije, šminke i kostima, kao rezultat može da stvori taj specifičan osečaj koji nadražuje čula i stvara nam dodatnu dimenziju pomoću koje osećamo okolinu u kojoj se film odvija i doživljavamo svaki frejm kao da se zapravo tamo i nalazimo.

Jedan od takvih filmova je definitivno “Black Snake Moan” reditelja i scenariste Krega Bruera (Craig Brewer). Iako prilično jednostavan u svojoj premisi gde nas upoznaje sa odnosom pobožnog bluzmena i jedne nimfomanke, “Black Snake Moan” pomoću priče iskupljenja oslikava tu Delta bluz, sparnu, sumornu i beznadežnu atmosferu Misisipija koju nikada neću zaboraviti. Iako na prvi pogled vizualno asocira na eksploatorske filmove B produkcije, “Black Snake Moan” odiše izvrsnom i vrlo preciznom fotografijom.

Autor koji je zablistao sa “Hustle & Flow“, svega godinu dana posle svog hita se vraća sa izvrsnim filmom koji smelo oslikavu svoju poruku, a to je da smo svi mi ljudi u principu isti i grešni, očajni za drugom šansom i što pre to shvatimo, biće nam bolje.

Pored poruke i vizualnog stile, izuzetno velika smelost filma “Back Snake Moan” se može videti i u performansima njegove glumačke ekipe. Semjuel L. Džekson (Samuel L. Jackson) još jednom briljira na platnu. On izvrsno portreiše matorog bluzmena po imenu Lazarus i tako upisuje još jednog fenomenalnog lika na svoj sada već prebogati rezime.

Definitivno najveća hrabrost se ogleda u performansu Kristine Riči (Christina Ricci) koja je bez pogovora prva zvezda ovog filma. Iako sam opis nekontrolisane nimfomanke navodi da će gledati još jednu “over the top” odglumljenu ulogu, Ričijeva fantastično dozira svoje reakcije i sa velikom posvećenošću i razumevanjem prilazi svom liku. Prema mojim standardima, ovo je definitivno najbolja predstava Ričijeve u dosadašnjoj njenoj karijeri. Zaista je tragično koliko je malo benefita dobila od ovog performansa na kraju.

Ono što me je dodatno oduševilo u ovom filmu jeste izbor muzike. Kao ljubitelj Delta bluza, moram reći da sam i više nego zadovoljan sa izborom numera za koje se Bruer odlučio da uvrsti u film. Momenat u kom Sem Džekson svima “Stack-O-Lee” od R. L. Brnsajda je zaista nezaboravan. Urađen je sa toliko preciznosti da sam dobar deo numere mislio da Sem zapravo svira.

“Black Snake Moan” je izvrstan film koji je neopravdano malo ispromovisan i hvaljen. Za sada, prema mojim merilima, definitivno najbolji Bruerov film. Pogledajte ovo sjano ostvarenje i uživajte u izvrsnoj atmoferi Misisipija i Delta bluza.

Ocena: 8/10