Crna komedija, iako je poslednjih deceniju-dve postala izuzetno popularan podžanr, ona i dalje prilično radikalno deli publiku jer ljudi ili obožavaju ovakav tip humora ili im se jednostavno gadi. Sam termin “crna komedija” vuče poreklo iz Francuske i smatra se da je ovaj opis iskovao teoretičar Andre Beton (André Breton) 1935. godine da bi kategorisao određeni stil komedije koji svoj  humor crpe iz ciničnih i skeptičnih pogleda na društvo i okolinu, koje više nego često za glavnu temu imaju smrt. Iako ovo zvuči kao adekvatna definicija, ona je ipak prilično uska jer ne uspeva da oduhvati čitavu dimenziju i raznovrsnost koja vlada ovim podžanrom, bar što se filma tiče.

“De Grønne slagtere” predstavlja drugi dugometražni igrani film Andersa Tomasa Jensena (Anders Thomas Jensen), danskog reditelja i scenariste koji je sa svojim prvim ostvarenjem “Flickering Lights” osvojio veliki broj filmadžija širom sveta. Sada izuzetno zauzet i poštovan scenarista, Jensen je na početku svoje karijere bio poznat po svom izuzetno oštrom humoru koji je obožavao implementira u dosta mračne i ozbiljne teme.

“De Grønne slagtere” priča priču o dva gubitnika koji rade za jednog cenjenog i uglednog mesara. Vidno isfrustrirani od strane kritika koje im šef konstatno upućuje, Svend i Bjarne se odlučuju da pokrenu sopstveni biznis. Međutim, ono što oni ne znaju jesta da će ih lokal koštati i više nego što su mogli za njega da izdvoje. Da stvar bude još gora, iako su zvanično otvorili radnju, već par dana nisu imali niti jednu mušteriju. Nakon sumornog početka, splet nepredvidivih okolnosti donosi veliku količinu mesa (e sad je glavno pitanje kakvu) ispred njihovog praga. Jedna ishitrena odluka povlači drugu, i pre nego što su i stigli da razmisle šta se zapravo dešava, naši protagonisti su se našli u situaciji da rade nešto što je više nego protivzakonito i amoralno, ali im nasuprot svemu tome, biznis naprosto cveta.

Jensen, baš kao i u njegovom prvencu, nam nudi film bez pravih junaka. Svend i Bjarne su u svakom smislu reči anti-heroji i situacije u koji one ulazi dolaze direktno kao rezultat njihovog očajnog racia. Jensen je ovde uspeo da stvori jednu izuzetno mračnu atmosferu, punu vrlo direktnog i suvog humora koja se istovremeno ismeva svojim protagonistima koliko i konzumerskoj strani ljudi. Jensen nam u “The Green Butchers” skreće pažnju na to da sve što se lepo upakuje i imenuje, može da se proda.

Iako je film sasvim solidno snimljen, ono što je definitivno najjači faktor ovde jeste kvalitet performansa glumačke ekipe. Jensen ovde ponovo sarađuje sa fenomenalnim Madsom Mikelsenom (Mads Mikkelsen), čovekom koji važi za jednog od trenutno najkvalitetnijih evropskih glumaca. Mads je naprosto sjajan kao društveno nepodobni i znojavi mesar po imenu Svend. Zaista nisam mogao da ga zamislim u ovako nekoj roli, ali Mikelsen je još jednom pokazao sa kakvom lakoćom se gubi u liku kojeg tumači. Pored Madsa, treba istaći i Nikolaja Li Kasa (Nikolaj Lie Kaas) koji ovde tumači čak dve uloge.

Pored toga što “The Green Butchers” poseduje dovoljno jaku društvenu kritiku, scenario, režiju i glumu, ono što ga u mojim očima sprečava da bude viđen kao “remek-delo” jeste to što je sama realizacija dosta amerikanizovana i što je ova tema već ranije obrađena.  Kada kažem “amerikanizovana”, mislim na to da u određenim momentima narativ gubi tu realnu nit koja ga je toliko lepo služila u svojoj prvoj polovini. Naravno, pošto je i sama tema previše morbidna, moram uzeti u obzir da nekim ljudima upravo to može da bude jako veliki problem.

“The Green Butchers” je zaista zabavna crna komedija koju, ako ste ljubitelj ovog podžanra, svakako treba da pogledate.

NAPOMENA: Producenti ovog ostvarenja su okačili čitav film sa engleskim titlovima na YouTube, tako da ako ste zainteresovani, “The Green Butchers” možete potpuno legalno pogledati ovde.

Ocena: 7/10