Kao što sam već nekoliko puta napisao na ovom sajtu, serije koje danas imamo priliku da gledamo na raznim tv kanalima definitivno kvalitetom mogu da pariraju većini filmova u skoro svim zamislivim aspektima. Kao neko ko podjednako prati razne projekte oba navedena formata, komotno mogu da napišem da sam u poslednjih nekoliko godina imao priliku da ispratim brojne tv serije koje su narativno i produkcijski bile/jesu znatno iznad mnogih filmova koji se danas vrte po filmskim festivalima.

Iako se period od 2010. godine pa nadalje računa kao zlatno doba tv drame, postoje i oni drugi tv projekti koji su isto toliko kvalitetni, a ne spadaju pod ovu klasifikaciju.

Danas se više nego često dešava da određeni naslovi koji su inicijalno bili predviđeni da osvanu na velikom bioskopskom platnu, ipak završe na tv-u. Zašto? – Pa, postoji više razloga, al’ jedan od glavnih je upravo to što je tv znatno fleksibilniji format.

Pored toga, danas se takođe dešava da i mnogi uspešni filmovi pronađu svoju reinkarnaciju na tv ekranima u obliku serije.

The Exorcist, From Dusk ‘Till Dawn, Bates Motel, Westworld, Fargo, Hannibal, Tremors, 12 Monkeys, Limitless, Minority Report, Rush Hour, Lethal Weapon, School of Rock, Stargate, Star Wars, Wet Hot American Summer, Kung Fu Panda, Penguins of Madagascar, itd. – ovu su samo neki od naslova koji vuku korene iz popularnih filmova.

Kako javlja sajt Dan of Geek, u bliskoj budućnosti možemo komotno da očekujemo još čak 37 novih serija na ovu foru.

Ludnica, zar ne?!

Dakle, prema svemu gore navedenom, možemo opušteno da zaključimo da je ovo sad već trend u entertainment industiji.

A kako i ne bi bio, kad ovakvi naslovi iz nedelje u nedelju generišu tone i tone novih vernih gledalaca.

Zašto je to tako? Zašto velike televizijske kuće otkupljuju prava da prave serije zasnovane na popularnim filmovima?

Pa, zato što je mnogo lakše prodati priču koja je već negde nekada ostavila neki uspeh, nego onu s kojom još niko nije upoznat. Poslednjih deceniju-dve, Holivud već uveliko lešinari nad svojim najpopularnijim naslovima i pretvara ih u franšize, ne bi li na konto čiste nostalgije privukao gomile ljudi da plate karte za bioskop.

Pošto im to, naravno, polazi za rukom, nekako je sasvim logično bilo za očekivati da će i brojne velike televizijske kuće slediti njihov primer i takođe krenuti da prave brojne serije koje isto tako pucaju na tu nostalgičnu notu kod svojih ciljanih gledalaca.

Iako ovo na prvu loptu ume da se učini kao dobra stvar, praksa i dosadašnje iskustvo ipak govore suprotno. Isto kao i sa rimejkovima, veliki problem ovih serija leži u tome što su one zapravo u samoj ideji izuzetno nepotrebne. Uzeti popularan film koji ima kultni status i ponovo ga prežvakati na skoro identičan način (uz bolje efekte) je u potpunosti besmisleno. Bar meni. Ali hej – to ipak prolazi kod šire publike. Ljudi su spremni da izdvoje vreme i novac za ovakav vid jeftine zabave i to je zapravo jedino što interesuje velike producentske kuće.

Velika većina ovih serija, koje vuku korene iz ranije popularnih filmova, više nego često na kraju razočara svoju publiku. Nekako se skoro uvek desi da jednostavno to nije to. Ljudi se popale, mesecima nestrpljivo čekaju pilot epizodu da se pojavi onlajn – i onda trt! Serija ispadne bezveze, bez ikakve mašte i onih ključnih elemenata koji su dotični naslov u samom startu učinili toliko popularnim. Kao što to obično biva kada se publika ispali, ljudi počnu da drame i pljuju po internetu i tu onda nastaje čitav haos.

Standardna priča.

Naravno, postoje izuzeci.

Ash vs Evil Dead je upravo jedan od tih retkih projekata koji je uspešno prešao sa velikog platna na male tv ekrane.

Povratak (jedinog pravog) kralja!

Za one koji ne znaju, originalna The Evil Dead trilogija uživa u reputaciji apsolutnog klasika u horor/komedija žanru.

The Evil Dead je naslov koji je svaki ljubitelj trash horora i nespojivog na filmu pogledao minimum 5-6 puta.

U slučaju da ne znate, The Evil Dead trilogija se vrti oko Eša Vilijamsa (Ash Williams) i njegove konstantne borbe sa brojnim demonima koje je dotični direktno i indirektno nakačio sam sebi za vrat, čitajući paragrafe iz tzv. “knjige mrtvih”.

Priča ove trilogije počinje ovako: Grupa mladih kampera na odmoru u jednoj vikendici u sred šume pronalaze Nekronomikon (knjigu mrtvih) i slučajno prizivaju zle duhove koji kreću da kolju i terorišu sve oblike života koji im se nađu na putu. Dok svi padaju kao lake žrtve i njihove utrobe i udovi lete na sve strane, momak po imenu Eš Vilijams jedini uspeva da pruži neki otpor. On, koliko-toliko, uspeva da se izbori sa svim užasima koje mu ova demonska knjiga gura pod nos i nekako na kraju ipak preživi svu tu torturu koju mu ove zle sile iz pakla priređuju na svakom koraku.

Tokom ta tri filma, koliko ih i ima u originalnoj trilogiji, Eš prolazi kroz sito i rešeto. U jednom delu, on ostaje bez šake, dok u drugom biva transportovan u pakao, negde okvirno početkom XIII veka. Na osnovu svega viđenog u ovim filmovima, može se komotno reći da braća Raimi i Brus Kembel (Bruce Campbell), lica iza ova tri naslova, nisu baš bili nešto preterano u fazonu da štede Eša.

Al’ to je upravo i ono što je zaniteresovalo ljude da isprate ove filmove. Nasilje u Evil Dead II i Army of Darkness je doterano do tih granica da u nekom momentu prestaje da bude zastrašujuće i mučno i jednostavno postaje urnebesno, jer što više priča odmiče, Raimi (Sam Raimi) konstatno gura granice, dajući nam izuzetno dobro prekrivene urnebesne omaže na mnoštvo kultnih horor ostvarenja.

Evil Dead II i Army of Darkness su izuzetno zabavni filmovi jer se trude da pomoću eksplicitnih sekvenci ne budu šokantni i strašni, već urnebesni. Ovaj prenaglašeni i prenasilni sklop konstantnog krvoprolića  i letenja udova je u isto vreme kritika i kvalitetan doprinos hororu kao filmskom žanru.

Preduga pauza

Iako su Raimi i Kembel od samog starta uspeli da okupe ogromne količine fanova da se bukvalno klanjaju svakoj sceni u ova dva gore pomenuta filma, oni su se na kraju ipak odlučili da tu stanu sa svojom saradnjom i puste Eša Vilijamsa da malo odmori od svih užasa koje su mu tih prethodnih par godina priredili. Raimi je počeo da pravi znatno ambicionznije i skuplje filmove, poput originalne Spider-Man trilogije, dok je Kembel ipak još neko vreme ostao veran horror/comedy žanru.

No, bilo kako bilo, nakon skoro 30 godina pauze, Raimi i Kembel su se ponovo sreli i odlučili da se iznova posvete Ešu Vilijamsu i njegovoj patnji sa Nekronomikonom.

Naravno, iako me je ova vest naterala da jedno dva-tri dana vrštim kao mala devojčica od sreće, kad me je prošao taj prvi euforični talas, skapirah da sam ipak možda počeo prerano da se radujem.

Zašto? – Pa zato što postoji velika šansa da na kraju to ipak ne bude onaj Evil Dead koji smo svi toliko ludački voleli. Ne zato što su se Raimi i Kembel “prodali”, već zato što danas producenti i marketing znatno više utiču na sam kreativni deo određenog filmskog i televizijskog pojekta.

Na svu sreću, Raimi i Kembel su se ipak izborili sa svim birokratama i odlučili da ne komplikuju previše stvari i ne idu previše daleko od originalnog koncepta. Baš kao i u stvarnom životu, Ash vs Evil Dead nas nakon 30 godina pauze ponovo spaja sa Ešom koji je te 3 decenije proveo – pogodite – radeći jedno veliko ništa. On se faktički sve to vreme skrivao u prikolici u jednom malom mestu, izbegavajući svaki mogući vid odraslog života. Naravno, kako to obično biva, svakog svoje zlo na kraju sustinge, te se Eš opet nekako našao u situaciji da otvori Nekronomikon i ponovo pozove tonu demona u svoj život.

Iako je prva sezona u određenim momentima delovala malo klimavo, Raimi, Kembel i ekipa su na samom početku druge sezone pokrpili sve rupe i digli čitavu priču na potpuno novi (umobolan) nivo.

Kao veliki fan Evil Dead II (1987) i Army of Darkness, jako sam bio spreman da dočekam ovu seriju na nož i krenem da je kasapim po netu, nazivajući je “svetogrđem” i svim drugim jezivim rečima, al’ Raimi i Kembel su ipak uspeli da ispoštuju sve ono što se od njih očekivalo. Nakon svega nekoliko odgledanih epizoda, skapirao sam da je to to! Duh originalnog koncepta je prisutan u svakoj sekvenci, a same fore i narativ u mnogim scenama su daleko iznad i onih najluđih očekivanja.

Film i serija Evil Dead prepuni su izuzetno “jeftinih” specijalni efekata, što je u principu i njihov najbolji komični adut. Ovi naslovi tokom čitavog trajanja nude izuzetno eksplicitne i podjednako urnebesne nasilne sekvence koje su toliko “očajno” odrađene da jasno ističu tu satiričnu notu koja zapravo ukazuje na to da Raimi i Kembel ovim projektom ustvari ismevaju horor kao žanr. Nikada u debilnijem kontekstu nećete videti odrubljivanje glave, višeminutno besciljno prskanje krvi na sve strane, kao ni demonski obuzetu ruku koja pokušava da ubije sopstvenog vlasnika.

Pored toga, ono što još izdvaja ovaj serijal jeste sam Eš za kojeg se baš ne može reći da je “junak”, u klasičnom smislu te reči. Eš je, pre svega, je lik koji ima više mana nego vrlina. U velikoj većini situacija, njegov stav i odluke su blago rečeno pogrešne. Takođe, na osnovu njegovih dela, mi više nego često za Eša možemo da kažemo da je kompletni idiot, al’ to je zapravo ono što ga čini toliko originalnim i dopadljivim. U moru filmova i serija koje se bave smakom sveta i ostalim distopičnim vizijama, pravo je osveženje gledati na čitav taj horor kroz oči jednog prosečnog faličnog lika, umesto još jednog super-sposobnog akcionog junaka.

Vredi li serija?

Za razliku od filmova, serija Ash vs The Evil Dead ima znatno više likova uključenih u priču, što je i logično kada se uzme u obzir da se sad priča manifestuje na skroz novoj platformi. Takođe, uzevši u obzir da sad Ešove avanture traju po 30 minuta, umesto 1.30h, radnja se znatno brže i eksplozivnije odvija. Iz minuta u minut, Ash vs The Evil Dead menja strašne scene sa komičnim i obrnuto. U jednom momentu mi imamo priliku da se smejemo Ešu koliki je zapravo moron, a već u drugom da ga gledamo kako motoronom testerom seče demona na pola i nabija ga u wc šolju!

Zakon!

Kada zapravo sednemo i razmislimo, na papiru je Ash vs The Evil Dead serija koju niko nije tražio, al’ opet, svima je na kraju bila preko potrebna. U moru neinventivnih rimejkova i nastavaka, Raimi se pojavljuje kao poručen i nudi projekat za koji se iz aviona vidi da je sniman iz čiste ljubavi.

Tehnički i stilski gledano, Raimi je ponovo nadmašio sebe i uspeo da napravi nešto što je u isto vreme nostalgično i inventivno. Ash vs The Evil Dead je dostojanstven naslednik Raimijeve originalne The Evil Dead trilogije, al’ isto tako i još jedan genijalan projekat koji obogaćuje horror/komedy kao zasebni filmski žanr, a i Starz kanal kao mesto kvalitetne zabave.

Iako je vidno omatorio, Brus Kembel je i dalje u top formi. Bez njega, ovo ništa ne bi imalo smisla. On je jednostavno glavom i bradom Eš i tu je kraj svake rasprave. Teško je zapravo i pričati o kvalitetu glume kada neko jednostavno živi lik kojeg tumači.

Kembel ovde ima odličnu podršku u veteranu Lusi Lavles (Lucy Lawless), koja po ko zna koji put već dominira na malom ekranu. Pored nje, svakako treba izdvojiti Danu DeLorenco (Dana DeLorenzo) , koja se takođe odlično uklopila u priču.

Za mene, Ash vs The Evil Dead je instant classic. Druga sezona objašnjava na svakom koraku. Ako ništa drugo, ovo je definitivno nešto što do danas nismo imali priliku da gledamo na tv-u. Novi Raimijev i Kembelov projekat je itekako vredan pažnje. Humora ima na bacanje, kao i krvi i idiotskih omaža na mnogobrojne horor klasike. Mene jedino brine kako (i da li) će je sledeće godine nadmašiti, pošto sve što sam do sada video u ovoj seriji je ništa manje od impresivnog! Živeo Eš, živeo Evil Dead!

Ocena: 10/10

Ispratite seriju preko HBO GO.