Kažu da nema ničeg težeg od gubitka deteta. Stanje za koje se ne može reći : „Mogu da zamislim.“ , niti bi iko trebao da zamišlja. Ne mogu da pojmim koliko je to velika tragedija, ali sam slušao i čitao izjave ljudi, koji su to proživeli. Većina njih kaže da je „Rabbit Hole“ film koji je   gledaocima veoma približio ovakva emocionalna iskustva.

Prvo i osnovno, što treba pomenuti jeste da je Nikol Kidman(Nicole Kidman) perfektna. Definitivno je ostvarila ulogu svoje karijere, neverovatno koliko se vidi napredak u veštini i glumačkoj zrelosti u odnosu na „The Hours“ za koji je većina bila ubeđena da je njen maksimum. Dugo nakon toga, mučila se sa pogrešnim potezima u karijeri ali se pre dve godine vratila u žižu, sa filmom Džona Kamerona Mičela (John Cameron Mitchell). Ona igra Beku, ženu koja gubitkom četvorogodišnjeg sina Denija, faktički gubi smisao čitavog svog života. Reći da je njena uloga moćna ili duboka, suviše je  malo. Najbolji opis  bio bi  tragično dosledna i bliska. Ni u jednoj sekundi nismo udaljeni od glavne protagonistkinje, osećamo njen bol, koliko god to možda patetično zvučalo. Kidmanovu u potpunosti dopunjava Arok Ekart (Aaron Eckhart) ulogom Bekinog muža Hauja. On ga oslikava kao nekog ko pokušava da ostane dosledan muškarac, onaj koji će sam sav teret da iznese.

„Rabbit Hole“  je snimljen prema istoimenoj, Pulicerom nagrađenoj drami Dejvida Lindzija Abera (David Lindsay-Abaire). U pogovoru, Aber naglašava kako nije želeo da radnja bude  prožeta prevelikom dozom patetike. „Ne vidim zašto likovi treba stalno da plaču“. Ipak, kada je pisao scenario odlučio se za emocionalniju izvedbu, što je i logično, sa obzirom da film sve posmatra izbliza i nužan je psihološki jači okvir.

Radnja filma prati rastući konflikt između Beke i Hauija, prožet međusobnim zameranjem kao i besmislenim pitanjem: „Ko je kriv?“. On želi da vrati intimu u njihov odnos, dok se ona sve više udaljava. Oboje pokušavaju, na svoj način, da se nose sa gubitkom. Beka želi da se reši svih Denijevih stvari, dok se njen suprug očajnički drži za svaku fizičku uspomenu na svog sina.

Beka počinje potajno da se viđa Džejsonom, maldićem koji je slučajno usmrtio njenog sina. Većina bi ovo smatrala nelogičnim, mada uzmite u obzir da se svi različito nose sa gubitkom. Ovo me je je podsetilo na lik Meta Kinga iz filma „The Descendants“, i njegovih naizgled neshvatljivih poteza, koji su  kada se u obzir uzme celokupan psihološki kontekst, njemu bili potrebni da prevaziđe svoje probleme.

„Does it ever go away? No, but at some point, it becomes bearable.“ Očajničko pitanje i iskren odgovor koji Beki daje njena majka Net (Dianne Wiest) , poučena sličnim životnim iskustvom.  Mala, ali efektivna uloga jedne psihički jake žene od  dvostruke oskarovke Dajen Vist.

Glavno pitanje je šta dalje. Kako se suočiti sa svakim narednim danom i svim što dolazeće vreme nosi. Poslednja scena prikazuje bračni par kako sede u svom dvorištu, vidno namučene i spremne da nastave. Valjda će ih život bar malo pomilovati.

Ocena: 9/10

autor recenzije: Bojan Gačić