Iako je široj publici poznat na osnovu rada na seriji “Fringe“, moj prvi kontakt sa stvaralaštvom Breda Andersona (Brad Anderson) je bio preko filma “The Machinist“, koji mi je definitivno ostavio i više nego pozitivan utisak. Isključivo na osnovu ovog “kredita” sam se odlučio da pogledam novo ostvarenje američkog filmskog profesionalca, pošto me promotivni materijali za film “The Call” nisu nešto preterano zaintrigirali.

Priča filma “The Call” se centrira oko dispečerke u centru za hitne pozive po imenu Džordan Tarner, koja vuče određeni emotivni teret za sobom. Džordan, koja se nakon svoje velike greške na poslu povukla sa “direkte linije”, posle određene pauze nalazi se ponovo u situaciji da mora da primi poziv i stupi u kontakt sa ljudima kojima je izuzetno potrebna njena pomoć. Džordan prima poziv od tinejdžerke koja je upravo oteta i ubrzo shvata da mora da se suoči sa demonima iz svoje prošlosti kako bi spasila devojčicin život.

Iako sam koncept projekta “The Call” deluje vrlo interesantno, njegova realizacija je krajnje očajna. Priča filma, kada se banalno i bez ulaganja sivih ćelija posmatra, deluje izuzetno uzbudljivo, ali opet, sa druge strane kada se malo više angažujete i upalite mozak, jasno možete videti da je ona ipak puna rupa kroz koje mogu i kamioni i avioni zajedno da prolaze.

Zaista je neverovatno da film u jednom momentu detaljno prikazuje kako izgleda posao operatera u jednom ovakvom kompleksnom kol centru, a već u drugom zaboravlja da uključi u priču roditelje otetog deteta čija je fotografija na svim mogućim tv kanalima. Naprosto je neverovatno da su reditelj i scenarista smatrali da oni nisu bitni za priču?

Pored toga što ovde ima mnogo nerealnih stvari koje će vas naterati bukvalno da se derete na ekran: “ma daj, kako je ovo moguće?“, film Breda Andersona poseduje i toliko očajno i generički razvijene likove i dijaloge.

Lik glavnog negativca nije niti malo razvijen. Mi jedino što dobijamo o njemu jeste sliku da je on neki teški psihopata. Dobro, postoji i određeni nazovi povod, ali on je zaista bizarno tanak. Majkl Eklund (Michael Eklund), glumac koji tumači glavnog negativca, je očajno odradio svoj posao. Čovek je bukvalno preglumio svaku scenu u kojoj se pojavio. Hali Beri (Halle Berry) se još i najbolje pokazala kada je glumačka ekipa u pitanju, što zaista nije lako pošto je njen lik neverovatno mnogo patetičan i nepromišljen. Ebi Breslin (Abigail Breslin) baš i nje nešto blistala.

Iako u prvom činu “The Call” uspeva da uvuče gledaoca i u drugom da ga koliko toliko zadrži, ono što se dešava u trećem će zaista naterati i najupornije da slegnu ramenima i počnu da se smeju od muke. Bred Anderson u finalnih 20 minuta filma uspeva da sravni i ono malo dobrog što je prikazao u ovom projektu. Završnica filma je prepuna glupih sekvenci, idiotskih odluka likova i odvratnih klišea.

“The Call” zaista u određenim momentima uspeva da bude izuzetno uzbudljiv i da publiku drži na ivici svojih sedišta, ali džabe sve to kada mu je priča prazna i prepuna glupih, nepromišljenih i izlizanih momenata. Ovaj film bih preporučio jedino onima koji ne vole dublje da ulaze u smisao onoga što gledaju, već samo površinski posmatraju sekvence koje su im servirane pred očima.

Ocena: 4/10