Ako uzmemo u obzir da je američki “horor” bukvalno nešto najgore i najizlizanije na svetu, Don’t Breathe je onda zapravo prilično kvalitetan i neočekivano dobar doprinos tom neinventivnom žanru.

Naravno, kao i svi drugi naslovi koji padaju pod etiketu “američki horor”, novi film Fedija Alvareza (Fede Alvarez), čoveka koji je snimio poslednji Evil Dead, takođe sadrži tu neizbežnu dozu američkog izmotavanja i nelogičnosti, al’ nekako u prihvatljivim granicama. Svi ti luzerski momenti svedeni su na minimum, pa te film ipak ne tera da ustaneš u sred projekcije, pokažeš srednji prst platnu i bukvalno izletiš napolje iz bioskopa da gledaš kako trava raste, ne bi li uštedeo koju sivu ćeliju od nepotrebnog samosagorevanja.

Zaplet filma Don’t Breathe je dosta jednostavan, što u ovom slučaju nije loša stvar. Fedi Alvarez ne troši previše vremena na uvod, niti se trudi da nas dublje upozna sa likovima pre nego što krene da ih doslovno zlostavlja pred našim očima. On ih odmah baca u frku i u samom startu nam daje do znanja da ovo nije jedan od onih horora gde ćemo morati da čekamo određeni broj minuta pre nego što nasilje i panika krenu da dominiraju ekranom.

Ne. Don’t Breathe se nikako ne igra sa svojom publikom. Ono što želimo zapravo da vidimo, to nam se odmah i servira!

Priča novog Alvarezovog filma se centrira oko Roki, frustrirane tinejdžerke koje želi što pre, kako zna i ume, da se zajedno sa svojom mlađom sestrom odvoji od njihove odvratne majke koja im je u kuću dovukla nekog prilično jezivog lika. Pošto je Roki i dalje klinka koja nema ozbiljan posao, ona je prinuđena da na alternativne načine dolazi do keša. Iako postoje bolja rešenja za tinejdžere da dođu do nekog novca, Roki se ipak odlučila da zajedno sa svojim momkom i drugom upada po kućuma po komšiluku, i mažnjava sve što im padne pod ruku.

Naravno, pošto žive u priličnom bednom kraju, ovi klinci baš i nisu u prilici da drpe nešto što mogu da kompenzuju za neke pristojnije pare. Hteli to ili ne – oni nekako uvek završe sa sićom! Ovo nikako nije dobro po Roki jer ona planira da zapali u Kaliforniju i zauvek pobegne od svoje lude mame, te joj je od krucijalne važnosti da se što pre domogne nekog konkretnijeg keša.

Ona je u fazonu da podignu čitavu priču na novi nivo i izvrnu gajbu od koje će zapravo moći da se opare.

Kao da joj je pročitao misli, jedan dan njen momak dolazi do informacije da u komšiluku živi slepi ratni veteran koji drži ozbiljnu lovu u svom sefu. Očajni za neki pravim plenom, ova tri sitna kriminalca se odlučuju da jedno veče opljačkaju tog istog matorca jer realno deluje kao laka meta. Međutim, Roki i njena ekipa vrlo brzo saznaju da ovaj slepac ipak nije običan slepac, već nešto mnogo više od toga. Svega nekoliko minuta po ulasku u njegov dom, ovi klinci skapiraju da će morati dobro da se pomuče ukoliko žele da izvuku živu glavu iz ove situacije.

Iako Don’t Breathe nema nešto naročito originalnu priču, ovaj film itekako nudi dovoljno razloga za gledanje. Super mi je što ovde zapravo nema “dobrih” likova. Svako je u jednu ruku teško govno od čoveka, a u drugu kompletni paćenik. Ima onih momenata kada si iz fazona da kapiraš da to što likovi rade je dosta šupački, al’ ti ih je u isto vreme nekako i žao, jer su zbilja upali u mnogo veći pakao nego što to zaslužuju.

Ovo dodatno gradi čitavu tu neizvesnosti u filmu i tera nas da se iznova preispitujemo ko će od likova ostati bez glave, a ko ne.

Naravno, svi će biti iz fazona da će se Roki izvući živa iz svih užasa jer je princezica – mada, u par navrata baš i nisam bio toliko siguran u to. Malo sam krenuo da prpam i kontam da će se ipak i ona pridružiti preminulima.

Fedi Alvarez nije poznat kao nešto pretežno saosećajan reditelj koji neguje svoje protagoniste i štiti ih od svih mogućih negativnih ishoda, te je skroz realno bilo za očekivati da će ovaj film završiti skoro kao The Departed.

Elem, da ne smaram sad previše – Don’t Breathe je zapravo vrlo uzbudljiv, dinamičan i nepredvidiv film! Iako se vodi kao horor, ja bih ga nekako više svrstao u trilere. Ima dosta nasilja i oštrijih scena, al’ ništa to zbilja nije dovoljno strašno da bi ljudi skakli iza svoje stolice u bioskopu. 

Iako ovo sve zvuči super, Don’t Breathe nema neku posebnu dubinu, niti misteriju da bih ga nešto previše hvalio. On niti u jednom momentu ne pokušava da bude nešto više nego što treba da bude. I to je u neku ruku ok. Možda je ipak sve previše skromno jer postoji određeni potencijal da se čitava priča razvije na znatno ozbiljnijem nivou – al’ est sicut est.

Ono što me je posebno iznenadilo u ovom filmu jeste kvalitet glume. Kad je reč o američkim hororima, svi znaju da je u njima gluma bukvalno očajna. U Don’t Breathe to nije slučaj. Pored Džejn Levi (Jane Levy) koja je i u Evil Dead bila skroz ok, moram reći da je i Stiven Leng (Stephen Lang) pružio znatno bolji performans nego što sam očekivao. On je u potpunosti izdominirao u svakoj sceni u kojoj se pojavio. Svo vreme uspevao je da ima mračnu, istraumiranu, ali i psihotičnu crtu.

Ako volite filmove koji vas bukvalno 1.30h drže na iglenim nogama i teraju da se cimate oko likova i okreta koji nadolaze – onda je Don’t Breathe definitivno film za vas! Sjajan doprinos jednom neinventivnom žanru. Fedi Alvarez nastavlja u dobroj formi i dobrom stilu.

Ocena: 7/10