Kad je kvalitet filma u pitanju, retko ko danas može da se takmiči sa južnokoreancima. Ali to nije bilo oduvek tako. Tek sa pojavom reditelja poput Chan wook-Park, Kim-ki Duk, Kim Jee-woon i Bong Joon-ho je južnokorejska kinematografija zapravo krenula da cveta.

Njihov doprinos kvalitetu filma ove zemlje je naprosto nemerljiv.

Oni su direktno zaslužni za to što je danas svaki ozbiljniji filmofil na ovom svetu izuzetno dobro upoznat sa frazom: “novi južnokorejski talas”.

Kratki istorijat

Za one koji ne znaju, novi južnokorejski filmski talas nastao je 1998. godine, pojavom par fantastičnih naslova, u režiji gore pomenutih umetnika. Njihovi radovi su tada do te mere razbili čak i ona najluđa očekivanja, da svetu nije preostalo ništa drugo nego da jednostavno skine kapu i prihvati Južnu Koreju kao novu filmsku silu.

Nakon bizarno velikog uspeha par nosećih projekata tog novog talasa, ljudi iz svih krajeva sveta počeli su da se interesuju za južnokorejski film. Veliku većinu pravih filmofila počelo je da zanima šta još kinematografija ove zemlje ima da ponudi, što je naravno uticalo na to da velike fimske kuće, a i sama država krenu znatno ozbiljnije da ulažu u razvoj domaćeg filma.

Te 1998, odnosno 1999. godine, pojavom filma Shiri, u Južnoj Koreji nastao je pravi bum! Po prvi put u istoriji ove zemlje, zabeležen je profit na boks ofisu od preko par miliona dolara. Svako ko dolazi iz neke zemlje poput Srbije, gde film i dalje ne omogućuje umetnicima da žive život na visokoj nozi, vrlo dobro zna koliko je zapravo ovo impresivna suma.

Iako su mnogi smatrali da je u pitanju “one-time thing”, odnosno da južnokorejski filmski profesionalci ipak nisu dovoljno sposobni, a ni inventivni da održe kvalitet i nastave da izbacuju filmove koji će beležiti makar približan uspeh – Chan wook-Park, Kim-ki Duk, Kim Jee-woon i ostatak tadašnje ekipe je uspeo da razuveri čak i one najskeptičnije ljubitelje filma.

Najsjajnije godine južnokorejskog filma

Šaka ovih korejskih umetnika tada je čvrsto odlučila da pokaže svetu da ništa nije bilo slučajno u vezi sa njihovim uspesima. Oni su već 2001. godine na najbolji mogući način odgovorili svim “nevernim tomama”, zabeleživši tada obrt na boks ofisu o kakvom niko u to vreme nije mogao ni da sanja.

Za svega 2 godine, interesovanje za južnokorejske filmove je skoro dvostruko poraslo, što je automatski uticalo na to da ova zemlja napokon postane prepoznata kao nova, rastuća filmska sila.

Prema oficijalnim brojkama vlasnika korejskih bioskopa, prodaja bioskopskih karata u 2001. je porasla za čak 49% u odnosu na prethodne dve godine. Svako ko se i malo razume u matematiku, može da skapira da je ovo nadrealan uspeh. Ovih par filmadžija su uspeli da zarade zaista ogromnu količinu para snimajući filmove koji zapravo nisu ni malo naivni, a ni komercijalni.

Fantastično!

Probijanje na globalno tržište i moje interesovanje za južnokorejski film

Naravno, kako je rasla popularnost njihovih filmova na nacionalnom nivou, tako su polako i komšije krenule da se interesuju za južnokorejski film. Stvaralaštvo filmadžija poput Kim-ki Duka, Jee-woon Kima, Chan wook-Parka i sličnih počelo je da beleži ozbiljne rezultate i širom Azije, Evrope i Severne Amerike. Pre nego što su uopšte stigli da se saberu i skapiraju šta se tačno dešava – Park, Kim i ekipa stekli su globalnu prepoznatljivost. Ovi filmski profesionalci su počeli da važe za jedne od najkreativnijih, najuticajnijih i najoštrijih umova koji danas rade iza kamere.

Od te 1998. godine pa do danas, iz Južne Koreje je poteklo mnošto novih, genijalnih filmadžija, koji su svojim radom samo nastavili ono što su gore pomenuti umetnici započeli. Kao neko ko je zaista naučio da voli azijske filmove, moram biti iskren i napisati da sam tek u prethodnih par meseci zapravo manično krenuo da gledam korejske filmove. Iako su mi mnogi “popularniji” naslovi oduvek bili poznati, tek sam sad zapravo dao sebi za zadatak da bukvalno naglavačke izvrnem modernu južnokorejsku kinematografiju.

Napisavši ovo, verovali ili ne, u poslednjih 180-190 dana, uspeo sam da nabavim i pogledam čak 63 južnokorejska filma. Neki su bili fenomenalni, neki dobri, neki osrednji – al’ zapravo niti jedan nije bio loš. Ne postoji film sa ove gore navedene liste za koji bih mogao da kažem da je toliko slab da se na kraju ispostavilo da ipak nije bio vredan uloženog vremena. Imajući u vidu da bi bilo previše da sad ispišem zaseban tekst o svakom filmu sa ove liste, odlučih ipak da znatno skratim priču i podelim utiske samo o onim naslovima koji su tokom ovog maničnog gledanja zapravo ostavili najsnažniji utisak na mene:

1. Spring, Summer, Fall, Winter….And Spring Again

Ovo ne samo da je najbolji južnokorejski film ikad, već generalno i jedno od najboljih filmskih ostvarenja koje sam do sad u životu pogledao.

Za one koji ne znaju Spring, Summer, Fall, Winter… And Spring Again, osmi po redu dugomentažni igrani film koji je legendarni Kim Ki-Duk pisao i režirao, je definitivno jedno od najlepših i najpoetičnijih filmskih ostvarenja današnjice.

Znam da ovo zvuči izuzetno ambiciozno, al’ verujte mi – svaka reč je na mestu!

Spring, Summer, Fall, Winter… And Spring Again prati budističkog monaha koji zajedno sa izvesnim dečakom živi u neobičnom hramu na sred vode, daleko sakrivenom u srcu korejske šume. Svaki dan, njih dvojica sedaju u čamac i veslaju ka šumi, ne bi li našli namirnice i one ostale sitnice koje su im neophodno za preživljavanje u ovoj nesvakidašnjoj sredini.

Iako veliku većinu vremena provode u tišini, budista se tokom prve polovine filma trudi da što bolje vaspita dečaka. On ga tokom prvih 40 minuta uči važnim životnim lekcijama, kao i svim onim vrednostima koje bi trebalo da neguje kao zdravorazuman čovek.

Međutim, kako vreme odmiče, učenik sve manje i manje sluša monaha. Njegova narav i nagoni ga vode u nekom sasvim drugačijem pravcu. On postaje zainteresovan za sve one sitnice života u modernoj sredini za koje ga je monah uskratio. Odlučan da sagradi svoj život na nekom drugom mestu, momak u određenom trenutku napušta monaha, ali se spletom nesretnih okolnosti ipak ubrzo vraća nazad kod svog učitelja, tražeći iskupljenje za određena dela koja je u međuvremenu počinio.

Spring, Summer, Fall, Winter… And Spring Again je vizuelno prelep, spiritualan film koji jednostavno mora da se doživi. Zaista je teško opisati ga rečima. Iako je tokom svoje dugogodišnje, i dalje aktivne karijere snimio zaista mnogo maestralnih filmova, mislim da je ovo daleko najkvaliteniji Kimov projekat. Pored prepametnog scenarija, maestalne režije, fotogafije, a i glume, ono što dodatno izdvaja ovaj film od svih drugih jeste njegov filozofski pristup životu. Kroz 5 izdvojenih vinjeta koje nose nazive po godišnjim dobima, slavni južnokorejski reditelj uspeva da izoluje i oslika neke od glavnih karakteristika samog čoveka, kao racionalnog i emotivnog bića, koje ga kroz milione godina i inkarnacija razdvajaju od svih drugih stvorova na ovoj planeti Zemlji.

Spring, Summer, Fall, Winter… And Spring Again nudi zaista neponovljivo filmsko iskustvo. Kada bih morao u kratkim crtama da opišem ovaj projekat, rekao bih da je osmi po redu dugomentažni igrani film legendarnog južnokorejskog reditelja prava hrana za dušu i oči. Obavezno pogledajte ovaj film, ako do sad već to niste uradili!

2. Memories of a Murder

Neponovljiv krimi triler! Svako ko malo ozbiljnije prati dešavanja vezana za sedmu umetnost, sigurno se u nekoliko navrata već susreo sa ovim filmom. Zašto? Pa, pre svega, zato što je Bong Joon-hoov drugi po redu dugometražni igrani fim proglašen remek-delom od strane mnogih poznatih kritičara.

Koliko god to zastrašujuće zvučalo, Memories of a Murder je zasnovan na istinitim događajima. Radnja ovog projekta smeštena je u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka i prati grupu detektiva iz male južnokorejske provincije, u kojoj se po prvi put u istoriji ove zemlje dešavaju serijska ubistva.  

Spektakularno snimljen i režiran od strane jednog od značajnijih južnokorejskih tandema ikad – Bong Joon-ho i Kim Hyung-ku su svojim prvim zajedničkim filmom zaista uspeli da redifinišu žanr i obogate moderan triler, kao takav, brojnim fenomenalnim ukrasima koji će kroz naredni niz godina inspirsati i ohrabriti brojne druge umetnike da potpuno drugačije percipiraju ovaj žanr i šta sve može da se radi u njemu.

Na stranu to što obrađuje zaista brutalne događaje koji su se stvarno odigrali unutar ove male i ne tako urbane sredine, Memories of a Murder niti u jednom momentu ne glorifikuje nasilje, niti ga koristi kao instrument koji diriguje čitavu radnju filma.

Ne. Bong Joon-ho se ipak odlučio da same žrtve i ubicu ne učini centralnim figurama njegovog filma. Na iznenađenje mnogih, korejski reditelj i scenarista fokus ipak prebacuje na same detektive, koji čitavu ovu situaciju zapravo izvrću naglavačke. Iako mi i dalje pratimo ubistva i pokušavano da otkrijemo misteriju, odnosno identitet osobe koja stoji iza ovih grozomornih dela, Bong Joon-ho se ipak odlučuje da znatno više vremena na ekranu pokloni grupi ovih nenormalnih detektiva i njihovim svakodnevnim privatnim problemima.

Ova odluka daje filmu luksuz da i pored ovako ozbiljnog subjekta, mi ipak dobijemo narativ koji je takođe bogat brojnim urnebesnim sekvencama. Detektivi su maestralno zamišljeni, dijalozi su genijalni, a sama ekipa koje je zadužena da Bongove ideje sprovede u delo je definitivno i više nego kvalitetna. Legendarni korejski glumac, Kang-ho Song, ovde naprosto briljira. On je zaista spektakularan kao detektiv Park. Svaka scena u kojoj se on i Sang-kyung Kim pojavljuju je vredna vištestrukog reprizira i analiziranja.

Iako je Memories of a Murder film koji definitivno savršeno funkcioniše na svim mogućim nivoima i na neki zaista čudan način uspešno kombinuje humor, dramu i horor – ono što ovaj projekat zapravo najviše razdvaja od svih drugih jeste sam kvalitet režije.

Svaka scena, svaki kadar je bukvalno malo remek-delo za sebe. Bong Joon-ho je nekako uspeo da napravi film u kojem ni jedan sekund i ni jedan detalj nisu suvišni. Kada se malo udubimo u materiju i krenemo da posmatramo svaku scenu za sebe, lako ćemo primeti da u svakoj od njih ima zaista neverovatno mnogo detalja i kretanja koji svakom malom promenom govore izuzetno mnogo o samim likovima, njihovim emocijama, a i radnji koju pratimo unutar te postavke.

Tony Zhou, momak iza divnog YouTube kanala po nazivom “Every Frame a Painting”, je takođe prepoznao genijalnost ovog filma i napravio fantastičan video esej koji će vam tačno pokazati i objasniti zašto Memories of a Murder važi za jedan od najboljih krimi trilera današnjice: 

3. The Vengeance Trilogy

Parkova trilogija koju čine naslovi poput Sympathy for Mister Vengeance, Oldboy i Lady Vengeance, važi za jedan od najvažnijih doprinosa prepoznatljivosti i ugledu južnokorejskog filma u svetu.  

Pogotovo Oldboy u kojem Choi Min-sik naprosto briljira kao mučenik kojeg grupa nepoznatih likova iz neobjašnjivih razloga kidnapuje i drži 15 godina zatočenog u jednoj prostoriji na nepoznatoj lokaciji, samo da bi ga iznenada jedan dan, isto tako bez ikakvog pravog i smislenog povoda, pustili nazad među ljude.

Za one koji ne znaju, Oldboy važi za najpopularniji, najvažniji i najcenjeniji filmski naslov koji potiče iz ove zemlje. On je zauvek redefinisao žanr kojem pripada i pokrenuo lavinu fantastičnih južnokorejskih krimi-trilera za koje se iz aviona vidi da se svim silama trude da što više oponašaju ono što je Park prikazao u ovom filmu.

Iako je Oldboy deleko najkvalitetniji i najpoznatiji od ova tri naslova, ipak ne volim da ih razdvajam. The Vengeance Trilogy u mojoj glavi zapravo stoji kao jedan film. Isto kao i Kill Bill. Svaki od ova tri dela mi je kao zaseban film nedorečen. Pogotovo što znam kakvu moć imaju kada se isprate jedan za drugim.  

The Vengeance Trilogy je zaista prepuna opijajućih momenata. Stilski gledano, ovi filmovi definitivno nemaju konkurenciju. Svaki kadar, svaka scena zaista govore milijardu reči i teraju svakog posmatrača, bio on fan krvavih krimi trilera ili ne, da hipnotisano gleda u sve ono što Park izlaže pred očima.

4. I Saw The Devil

I Saw The Devil je takođe jedan od onih filmova koji publiku ostavlja bez daha. Ova šokantna, nemilosrdna i ultra-nasilna priča osvete prati jednog policajca koji je namerio da masovnom ubici debelo naplati svaki sekund bola koji je naneo njemu i njegovoj nastradaloj verenici.

I Saw the Devil je film koji mnogi neće moći da svare. Ovo je jedan intenzivan i brutalan triler koji zahteva posmatrača sa dobrim stomakom i voljom da se rve sa izuzetno uznemirujućim slikama.

I Saw the Devil je faktički fokusiran na samo dva aktera koji se tokom čitavog trajanja filma trude da zapravo unište jedan drugog. Svaki njihov susret završi se tako što jedan ili drugi ostanu da leže u lokvi krvi. Prepun intenzivne akcije i fizičkih okršaja u koje ulaze obračuni noževima, šrafcigerima, aparatima za gašenje požara i slično –  I Saw The Devil predstavlja jednu vizuelno napetu, sadističku igru mačke i miša u kojoj popularni južnokorejski reditelj zvrće tu ideju osvete na jedan potpuno nov i originalan način.

I Saw the Devil je projekat koji testira izdrživljost publike, nudeći nam scene koje su u isto vreme i preinteresantne i preodvratne. Iako na prvi pogled ovaj film deluje kao još jedan projekat koji glorifikuje nasilje, kada se malo više udubimo u ono što nam se odvija pred očima, prepoznaćemo da se I Saw the Devil zapravo svo vreme bavi krajnostima, odnosno motivina ljudi koji ih teraju da čine neoprostive stvari jer smatraju da imaju dovoljno dobar povod za njih.

Iako ustra-nasilan i šokantan, I Saw the Devil je zapravo vizuelno gledano izuzetno kvalitetan film. Pored toga, gluma u filmu je zaista na najvišem mogućem nivou. Byung-hun Lee i Min-sik Choi dele fantastičnu energiju na ekranu i čine svaki susret njihovih likova memorabilnim na tonu različitih nivoa.

5. Mother

Još jedan film na ovoj listi koji potpisuje genijalni Bong Joon-ho. Priča filma Mother, tj. Madeo je prilično jednostavna. Mi ovde pratimo udovicu koja pokušava na sve moguće načine da dokaže da njen mentalno poremećeni sin ipak nije ubio devojku zbog koje služi doživotnu kaznu u zatvoru. Ova intrigantna i vizuelno opijajuća drama nas tokom svih 150 minuta koliko traje, tera da se iznova pitamo dve stvari:

1. Koliko smo tačno spremni da idemo daleko ne bi li spasili i sačuvali one koje volimo?
2. Da li je istina zapravo najbitnija stvar na svetu?

Iako ga nisam stavio na sam vrh ove liste, za mene je Madeo jedna od najkvalitetnijih krimi misterija koju sam do sad imao prilike da pogledam u životu. Na stranu to što je sjajni Bong Joon-ho snimio Madeo kao najlepši mogući umetnički film, ono što me je zapravo najviše kupilo kod ovog projekta jeste to što Bong ovde izbegava sve moguće standardne filmske klišee u najširem zamislivom luku. Iako to deluje nerealno, Madeo je jedan od retkih filmova čiji finalni ishod nisam uspeo da predvidim unapred. Svaki okret, svaki dijalog – sve je izuzetno originalno i pametno osmišljeno.

Ovaj film je nešto jače od 2 sata apsolutno vladao mojom pažnjom i terao me da iznova preispitujem motive likova.

Madeo je idealna preporuka za sve one filmofile koji vole da se bave detaljima i iznova evaluiraju šta se zapravo dešava na ekranu. Pre nego što pređem na novi naslov sa ove liste, želeo bih još da pomenem i ultra-talentovanu Hye-ja Kim koje je ovde dokazala da je trenutno možda i najbolja živa azijska glumica.

6. The Chaser

Kao što sam već pre par meseci napisao na ovom sajtu, The Chaser je prvi dugometražni igrani film genijalnog korejskog reditelja Na Hong-jina, koji definitivno važi za jedan od najkvalitetnijih i najbrutalnijih trilera današnjice.

Radnja ovog ultra nasilnog remek-dela prati Joong-hoa, nekadašnjeg prljavog i ozloglašenog detektiva, sadašnjeg makroa, koji upada u velike finansijske probleme nakon što mu par “radnica” tako nasumično nestane sa lica planete Zemlje.

Na svakih par dana, Joong-hou ispari po jedna devojka, bez traga i glasa. Jednostavno im je nemoguće ući u trag.

Naravno, to ne bi bio toliko problematično da mu ovakvi gestovi zapravo ne vade novac iz novčanika. Iznerviran situacijom, ovaj makro se odlučuje da se malo više osloni na znanje iz svoje prethodne profesije i istraži zašto i kako mu devojke tek tako nestaju pred nosom.

Nakom svega nekoliko sati temeljne istrage, bivši detektiv ubrzo shvata da je svaka od ovih nestalih devojaka poslednji put poslata kod jednog te istog klijenta. Kako bi skapirao šta se tu zapravo dešava, Joong-ho ciljano šalje još jednu svoju radnicu kod tog istog klijenta, međutim tu se situacija znatno komplikuje i detektiv ubrzo shvata da ono što sledi se zaista ne dešava ni u najgorim horor filmovima.

Iako sam zaista mnogo čitao i slušao o ovom filmu pre nego što sam ga pogledao, ništa zapravo nije moglo dobro da me pripremi na ono što je Na Hong-jin snimio pod ovim naslovom.

Kao osoba koja je zaista pogledala more filmova, moram reći da se izuzetno retko dešava da me neki naslov iznenadi i u potpunosti oduševi. Jednostavno sam razvio tu sposobnost da prepoznam određene filmske formule, odnosno tipove scenarija, tako da se baš retko dešava da se susretnem sa nečim što donekle već nisam ranije video na filmu.

The Chaser je definitivno izuzetak. Iako je u svojoj esenciji i dalje jedan klasični triler, Hong-jinov dumetražni igrani prvenac je definitivno nešto sa čime se još nisam susreo.

Pored toga što je nadrealno kvalitetno snimljen i svih tih 125 minuta koliko i traje non-stop zanimljiv, The Chaser je jedan od onih filmova koji nam jednostavno naglo izvuče tepih pod nogama i pusti nas da padnemo na dupe i u neverici tako bespomoćni gledamo šta nam se zapravo odvija pred očima.

Južnokorejski reditelj je iskoristio svoju priliku da kroz radnju svog filma, kao i opis samih likova, uputi jednu prilično oštru kritiku na račun policije svoje zemlje.

Iako je zaista svaki aspekt filma nadrealno kvalitetan, počevši od same glume, najveća snaga Hong-jinovog prvenca leži upravo u tome što dotični reditelj i scenarista obilazi sve standardne filmske klišee u najširem mogućem luku. On je jednostavno usmeren na svoj cilj i tačno zna šta treba da uradi ne bi li izvukao maksimum iz svoje ideje.

Sve što mislite da će se desiti u filmu – neće. Svaki put kad dođete u situaciju da pomislite: “Ok, to je to, šta još može da se dogodi?!” – budite sigurni da još može i hoće.

The Chaser definitivno pomera granice – kako narativno, tako i vizuelno.

Atmosfera je takođe nadrealna. Na stranu to što je radnja zapravo ta koja nas drži prikucanima za pod sa sve otvorenim ustima, kvalitet kadrova, boje, a i sama fotografija su upravo ti noseći elementi koji su zaslužni za to što The Chaser ne posmatramo kao još jedan nasilni triler koji za cilj ima da nas zgrozi i natera da veče nakon gledanja istog spavamo sa upaljenim svetlom u sobi. Ne. Zahvaljući ovim elementima, The Chaser je tu da zadivi i natera sve one koji ga jednom pogledaju da ga zauvek u svojim glavama nose sa sobom.

7. A Bittersweet Life

Južnokorejski neo-noir koji se pamti za sva vremena. Još jedan projekat iza kojeg stoje Kim Jee-woon i Lee Byung-hun. Njihova saradnja je svakako obeležila novi južnokorejski filmski talas na tonu različitih nivoa.

A Bittersweet Life je fantastično i izuzetno mračno filmsko ostvarenje koje nas upoznaje sa određenim cenjenim i visoko-rangiranim gangsterom kojem se život u jednom danu doslovno okreće naopačke. Iako je do juče važio za jednog od najbitnijih igrača unutar svoje kriminalne organizacije, naš protagonista se iznenada nalazi u situaciji u kojoj njegov bivši poslodac naručuje da se dotični što pre i brutalnije ukloni sa ove planete.

A Bittersweet Life je pravi onaj “slow-burn” triler koji sebi daje sasvim dovoljno vremena i prostora da nas u potpunosti upozna sa protagonistom, pre nego što krene krljačina! Kim Jee-woon i Lee Byung-hun su ponovo uspeli da snime jednu temeljnu, uzbudljivu, prepametnu i vizuelno prelepu karakternu studiju koja zapravo duboko ulazi u svest određene individue koja živi na samoj margini društva i poseduje vrednosti koje većina nas neguje.

Kao i većina drugih naslova sa ove liste, A Bittersweet Life je isto tako odlično snimljen i režiran film. Pored prelepih kadrova, interesantnih dijaloga i monologa, takođe treba posebno pomenuti i talentovanog Lee Byung-huna, koji naprosto gospodari svakom scenom u kojoj se pojavljuje u ovom filmu.

8. The Good, the Bad, the Weird

Ne sećam se da sam u životu gledao luđi i interesantniji film od ovog. The Good, the Bad, the Weird je takođe projekat iza kojeg stoji Kim Jee-woon. Ova mešavina spaghetti western-a, modernog akcionog filma i neke uvrnute steampunk fantazije poput Mad Max-a je prema meni jedno zaista neponovljivo filmsko iskustvo koje svako treba da pogleda.

Iako iz ovog opisa The Good, the Bad, the Weird zvuči kao kompletna budalaština, ono što je posebno interesantno u vezi ovog film jeste to što poseduje određeni istorijski kontekst. Radnja The Good, the Bad, the Weird filma smeštena je početkom tridesetih godina prošlog veka u Mančuriji (današnja Kina), posebnom području u istočnoj Aziji na kojem se tada zaista sve i svašta dešavalo. Ne bih da navodim više informacija o ovom mestu, da slučajno ne pokvarim ugođaj onima koji planiraju da isprate film.

Realno gledano, The Good, the Bad, the Weird je Kimov možda i najluđi i najambiciozniji projekat do sad. Korejski reditelj je zaista dao sve od sebe da nam ovde pruži zabavu o kojom Holivud bukvalno ne može ni da sanja. Kad sad vratim film i krenem da razmišljam o svim onim maestralnim, preglasnim i preskupim scenama koje sam ovde gledao – zaista ne mogu da navedem niti jedan američki film koji je u stanju da stane rame uz rame sa onim što se dešava u The Good, the Bad, the Weird.

Ovaj film nas bukvalno od samog starta ubacuje u jedan ultra-uzbudljivi, hiper-stilizovani, maštoviti i nasilni svet u kojem nas doslovno na svakog uglu čeka nova grupa kriminalaca, kauboja i manijaka koji su spremni da izrešetaju jedni druge kao sir za svega šaku gvozdenjaka.

The Good, the Bad, the Weird  je potpuna neobičan i originalan film koji definitivno razara čak i ona najluđa očekivanja. Ovo nije još jedan klasičan omaž jednom od najslavnijih i najpopularnijih filmova nekad izuzetno cenjenog filmskog žanra. Ne. The Good, the Bad, the Weird  je pre svega smeo i originalan ekspirement koji je definitivno vredan svačije pažnje.

9. The Host

Korejski monster movie. Opet sjajni Bong Joon-ho. Verovali ili ne, ovo jedan od najprofitabilnijih južnokorejskih filmova ikad. The Host i dan danas drži rekord na boks-ofisu, kao korejski film koji je uspeo da proda najviše bioskopskih karata.

Radnja filma The Host gravitira oko klasičnog gubitnika koji radi u jednom dosta jadnom kiosku na keju. Već u roku prvih nekoliko minuta saznajemo da ovaj underachiever uzaludno traći svoje dane. Jedina svetla tačka u njegovom životu je njegova ćerka, koja iz nekih razloga i dalje ne kapira da je naš protagonista beznadežan slučaj. Iako je Gang-du zapravo jedan miran i povučen čovek koji stvarno ne želi mnogo od svog života osim da u miru provodi vreme sa svojim detetom, jedan dan njegovu idilu narušava iznenadna pojava velikog, odvratnog čudovišta iz reke Hana, koja spletom nesretnih okolnosit grabi njegovu mezimicu i vuče je sa sobom u svoju jazbinu. Preplašen i uznemiren situacijom koja ga je zadesila, Gang-du zajedno sa svojim ocem, sestrom i bratom kreće da vija čudovište i pokušava na sve moguće načine da otme svoju jedinicu iz kandži ovog nepoznatog bića.

Konstruisan kao moderna melodrama u okvirima klasične priče o čudovištu koje teroriše određeni grad, The Host je film koji na prvu loptu deluje kao još jedna prejeftina sprdačina.

Iako u startu liči na još jedan treš horor B produkcije, The Host se ipak vrlo brzo predstavlja kao jedan izuzetno inteligentan i uzbudljiv film, koji na vrlo lukav način kritikuje moderno društvo i nas ljude kako se danas zapravo ophodimo prema sredini u kojoj živimo.

Sjajni Bong Joon-ho ponovo redefiniše neki filmski žanr, kombinujući u njemu nespojive elemente. The Host je u isto vreme komedija, akcija, horor i melodrama – zapravo sve i ništa. Ovaj film je definitivno nešto potpuno novo. Iako me sam opis, treljer i poster nisu nešto preterano stimulisali da pogledam ovaj film, nakon što sam to napokon uradio – shvatio sam da je The Host fantastično filmsko ostvarenje koje je vredno višestrukog gledanja.

10. Pieta

Još jedna fantastična priča osvete koja šalje osećaj jeze duž kičmu svih onih koji je gledaju na malom ili velikom ekranu. Ova surova, perverzna i misteriozna drama nas upoznaje sa određenom ženom koja se posle x godina ponovo pojavljuje u životu svoga sina, kojeg je poslednji put videla još kad je bio beba.

Naravno, kako to obično biva kada dete odrasta bez ljubavi roditelja i pravog staratelja koji će ga učiti pravi vrednostima života, ovaj dečak je izrastao u jednog nemilosrdog, hladnog i po malo poremećenog uterivača dugova. Iako ona pokušava na sve načine da mu se infiltrira u život, mladić je doslovno šutira i tera od sebe na svakom koraku. Odlučna da istrpi sve uvrede i poniženja koja joj sleduju ne bi li joj oprostio sav bol koji mu je nanela, dotična gospođa nastavlja da prati ovog psihotičnog uterivača dugova i čini sve što se od nje situacija zahteva da bi koliko toliko popravila njihov odnos.

Baš kao i Bongov Madeo, Peita važi za jednu potpuno nenormalnu i nepredvidivu filmsku dramu koja se non stop poigrava sa svojom publikom. Osamnaesti film slavnog južnokojreksog reditelja, Kima ki-duka, istražuje granice o kojima mnogi filmski profesionalci nemaju petlju ni da pomisle. Pored toga što se bavi tematikom koja će prosečnog filmofila bukvalno da proganja noćima, ono što Pieta čini toliko kvalitetnim filmom jeste sam način na koji Kim ki-duk oslikava i pripoveda ovu šokantnu priču.

Fenomelani južnokorejski reditelj se ovde non-stop sprda sa maštom svoje publike. Sav horor ovog filma se zapravo odvija u glavama gledalaca. Ni u jednoj sceni se zapravo ne vide neki užasni vizuali, al’ je film tako dobro izrežiran da ih nekako ipak itekako osetimo na sopstvenoj koži. Kim ki-duk je jedan od retkih reditelja koji vrlo dobro umeju da iskomuniciraju svoje želje.

Iako se bavi užasnom temom, Kim ki-dukov osamnaesti film je i dalje vrlo lep na oko. Fotografija je fenomenalna, kadrovi inventivni, a scenario je perfektno ispisan i pretočen u film. Gluma je takođe sjajna u ovom filmu. Min-soo Jo je u potpunosti razbila kao majka gore pomenutog uterivača dugova i apsolutno gospodari svakom scenom ovog projekta. Njen perfromans ovde je vredan zasebnog teksta i analize.

Kim ki-dukov osamnaesti fim je fantastična studija jednog poremećenog odnosa za koji on tvrdi da je pravi primer svog onog užasa i gadosti koji se krije u nama kao ljudima. Preporučujem ga svim onim ljubiteljima alternativne kinematografije koji imaju izdržljiv stomak, a cene dobru misteriju i dramu.

Hvala vam što ste ispratili ovaj ogroman tekst od početka do kraja. Postoji još toliko mnogih sjajnih južnokorejskih filmskih naslova koje nisam stigao ovde da pomenem i pohvalim. Trudiću da se da uskoro dopunim ovu listu i navedem još neke fantastične južnokorejske filmove koji su definitivno kvalitetom znatno ispred svih američkim krševa na koje sad već refleksno iz dana u dan neopravdano trošimo svoje vreme.

Do tad, evo još nekoliko naslova na koje bi svakako trebalo da obratite pažnju u koliko se interesujete za filmove koji potiču iz ove države: Castaway on the Moon, JSA: Joint Security Area, Brotherhood of War, A Tale of Two Sisters, Train to Busan, Welcome to Dongmakgol (Battle Ground 625)), Assassination, The Yellow Sea, Thirst, The Quiet Family, The Foul King, 3-Iron, Shiri, Man From Nowhere, Peppermint Candy, A Dirty Carnival, Save the Green Planet, Crying Fist, Bad Guy, Secret Sunshine, Bedevilled, Silmido, Taegukgi, Masquerade, Moebius, New World, The Terror Live, Confessions, Failan.