Šta je potrebno da bi se napravio dobar film, u ovom slučaju komedija? Budžet od desetina miliona dolara, veliki studiji i skupocena oprema, specijalni efekti, popularni glumci? Zapravo, ništa od toga. Potrebno je samo imati dovoljno entuzijazma, dobar scenario, kameru, malo novca i nekoliko prijatelja. To je ono što je imao Kevin Smit (Kevin Smith) kada je snimao svoj prvi film Clerks, kod nas preveden kao „Trgovci“. Ovo debitantsko Smitovo delo snimljeno u crno-beloj tehnici je zahvaljujući ogromnoj uspešnosti na bioskopskim blagajnama pokrenulo njegovu dalju karijeru zaradivši preko tri miliona dolara, a snimljeno je za otprilike 28 hiljada zelenih novčanica. Da bi došao do para za svoj prvi film Kevin je prodao bukvalno sve iole vredno što je posedovao i napravio debeli minus na svojim kreditnim karticama. Snimanje je trajalo 21 dan u radnji gde je on sam bio zaposlen kao i jedan od glavnih likova, i to isključivo noću dok je bila zatvorena. Sve to je bilo izuzetno naporno za Smita koji je pored pisanja scenarija i režije sam radio i montažu nakon kraja svakog dana snimanja, ali su mu se svi napori na kraju itekako isplatili.

Clerks je urnebesna komedija o dva zgubidana u srednjim dvadesetim godinama, Danteu (Dante) i Rendalu (Randal) u kojoj gledamo jedan njihov radni dan kroz sve moguće i nemoguće dogodovštine, kao i svakojake dijaloge i rasprave koje vode tokom svog radnog vremena. Film je podeljen na 18 mikro celina neobičnih naziva (Vilification, Syntax, Vagary, Perspicacity itd) koje je autor pronašao u rečniku. Na samom početku pospanog Dantea budi telefonski poziv njegovog šefa koji ga obaveštava da tog dana mora da dođe na posao iako je trebalo da bude slobodan, ali se njegov kolega razboleo i on mora da ga zameni. Iznerviran i nervozan naglavačke ispada iz kreveta ni ne sluteći da će mu čitav dan biti upravo takav kakvim ga je započeo – izvrnut naglavačke.

Ono što čini ovaj film jednom od najboljih komedija devedesetih jesu dobro osmišljeni likovi i odličan scenario. Skoro čitava radnja se dešava u pomenutoj radnji Quick Stop u kojoj je Dante zaposlen. Kamera je uglavnom statična i stiče se utisak kao da sve posmatramo na kamerama za nadzor u samoj prodavnici. Fokus je uglavnom na licima, mimici i gestovima likova u kadru. Međutim film ni u jednom trenutku nije dosadan ili zamoran. Zasluga za to pripada kao što je već rečeno odličnom, otkačenom ali i inteligentnom scenariju sa svim likovima koji se pojavljuju u filmu bez obzira na njihovu ulogu. Hemija između Dantea i Rendala funkcioniše savršeno. Dante (Brian O’Halloran) je dvadesetogodišnjak koji je napustio školu i zaposlio se kao prodavac u lokalnoj prodavnici Quick Stop. Ima devojku Veroniku koja ga tera da bude ambiciozniji i da se vrati u školu, ali on ne pokazuje interesovanje za to iako bi želeo da svoj život dovede u red i da učini nešto sa sobom, mada mu za to nedostaje odlučnosti i hrabrosti. Ono što ga još muči su neraščišćeni računi sa bivšom devojkom Kejtlin koja se uskoro udaje. Na drugoj strani je njegov najbolji i nerazdvojni prijatelj Rendal (Jeff Anderson) koga apsolutno ništa ne muči, osim možda toga da li su radnici koji su pravili „Zvezdu smrti“ u filmu „Star Wars“ nedužni stradali prilikom njenog uništenja, o čemu raspravlja sa Danteom provodeći više vremena u Quick Stop-u nego u svom video klubu RST Videostore koji se nalazi preko puta Danteove radnje. Neodgovoran, nemaran, lenj, ciničan, vulgaran, neljubazan prema mušterijama, uvek spreman da sve saspe u lice kada ga neko isprovocira on je Danteova suprotnost, ali opet njih dvojica upravo iz različitosti svojih karaktera stvaraju urnebesne, neretko i bizarne situacije, i svakako zaslužuju da budu nominovani za jedan od najboljih komičarskih tandema. Dante je ona strana koja pokušava u svakoj situaciji da deluje racionalno, umereno i u skladu sa konvencionalnim ponašanjem ali se gotovo po pravilu Rendal uvek umeša i začini sve dozom svog haotičnog i beskompromisnog, ali u suštini dečačkog i nezrelog karaktera. Međutim uprkos svim Rendalovim ispadima i nevoljama koje je zadao Danteu njihovo prijateljstvo se nije narušilo. Srušen je samo deo inventara Quick Stop-a.

 Kroz Quick Stop i ispred njega prodefilovaće tokom filma i niz sporednih likova od kojih su svakako najzapaženiji Džej i Tihi Bob (Jay i Silent Bob) koje tumače Džejson Mejouz (Jason Mewes) i Kevin Smit lično. Taj čuveni dvojac dilera trave koje je Smith iskoristio i u svojim kasnijim filmovima (Mallrats, Chasing Amy, Dogma, Clerks 2) funkcioniše po sličnom principu kao i dva glavna lika. Brbljivi i nervozni Džej naspram kako mu i samo ime kaže tihog i smirenog Boba. U kratkim ulogama mušterija i prolaznika pojavljivali su se Smithovi prijatelji i članovi porodice, mnogi i u više od jedne uloge. Saundtrek čine pesme popularnih rok i alternativnih sastava među kojima su: Alice in Chains, Bad Religion, Soul Asylum i drugi.

 Ovaj film predstavlja školski primer kako se uz minimalna sredstva ali uz dobru ideju može napraviti odličan film koji danas ima kultni status. Neočekivano veliki uspeh filma omogućio je Kevinu Smitu veća sredstva za naredne filmove među kojima takođe ima vrlo dobrih  i zapaženih komedija, ali nijedan više nije imao tu svežinu i kvalitet kao njegov prvenac. Topla preporuka za sve koji ovaj film nisu pogledali, bez obzira da li vam se dopadaju potonji Smitovi radovi ili ne, ovaj film svakako zavređuje da bude pogledan, garantovano ćete se zabaviti i nasmejati bar nekoliko puta za 90 minuta koliko film traje.

Ocena: 9/10

autor recenzije: Daniel Krstić