Svi oni koji redovnije čitaju ovaj blog znaju da sam izuzetno veliki ljubitelj “coming of age” filmova, ne vezano da li se u svojoj osnovi primarno fokusiraju na dramu, romansu ili komediju. Za one koji ne znaju, ova pripovedačka tehnika za zadatak ima da prikaže tranziciju protagoniste iz sveta dece u društvo odraslih, odnosno da istakne određene sekvence posle kojih naš subjekat nikada više neće biti onaj stari s početka priče. Dakle, ovde je “spotlight” na putovanju, odnosno sazrevanju, kroz koje naši glavni akteri uče važne životne lekcije. Flimovi ovog tipa su većinskim delom nošeni dijalogom i više nego često prikazuje sekvence iz prošlosti. Naravno, treba još istaći i da se u ovom žanru definitivno najviše koristi naracija kao alat dočaravanja emocija, unutrašnjeg monologa, okruženja i atmosfere.
Pored nekolicine imena iz glumačke ekipe čiji rad sada već religiozno pratim na filmu, ono što me je dodatno kupilo u promotivnim materijalima projekta “The Way Way Back” jeste taj lagani pristup u pripovedanju priče o određenom društvenom otpadniku koji se odmah posle nekoliko kadrova mogao osetiti. Znam da nije zahvalno porediti, ali mi je nekako taj susret sa prvim scenama iz ovog filma stvorio osećaj u stomaku kao da gledam “Little Miss Sunshine“, što me je definitivno nateralo da nestrpljivo čekam prvu priliku kada ću biti u mogućnosti da pogledam ovo ostvarenje.
“The Way Way Back” nas upoznaje sa stidljivim četrnaestogodišnjim dečakom po imenu Dankan, koji ide na letnji odmor s svojom majkom, njenim novim iritantnim momkom i njegovom isto tako antipatičnom ćerkom. Pošto ima dosta problema da se uklopi sa Trentovom (momak njegove majke) širom porodicom i prijateljima, Dankan se odlučuje da svoje vreme provodi sam, vozeći rozi bajs po ovom malom letnjem odmaralištu. Spletom neočekivanih okolnosti, naš protagonista upoznaje Ovena, menadžera “Water Wizz” vodenog parka, s kojim uspeva da formira jedno od najboljih prijateljstva njegovog kratkog života.
“The Way Way Back” je jedan izuzetno pitak, šarmantan i lep projekat koji u isto vreme odmara oči i dušu, a i nudi uvid u problematiku održavanja disfunkcionalnih odnosa, otuđenosti unutar porodice i potrebe da te neko prihvati za ono što zapravo jesi, a ne ono što možeš da budeš. Pisanje je definitivno najjači segment ovog filma. Net Fakson (Nat Faxon) i Džim Raš (Jim Rash) su ovde zaista obavili sjajan posao. Svaki lik na filmu je pun beskonačnih slojeva, dijalozi su vrlo duhoviti i lepo odmereni, a i sama priča se uvek nekako organski odvija. Niti jedan momenat zapravo ne deluje usiljeno, što je itekako postala retka stvar za videti u modernoj kinematografiji.
Druga stvar koja je najzaslužnija za uspeh ovog ostvarenje jesu fenomenalni performansi glumačke ekipe. Glavna zvezda ovog naslova je svakako Sem Rokvel (Sam Rockwell). Iako je njegov lik konstantno na granici da bude apstraktan, Rokvel ga svojim šarmom i duhovitošću čini da u svakom trenutku bude naprosto neodoljiv. Naravno, ovde je spisak kvalitetnih performansa beskonačan jer je svaki akter na najbolji mogući način iskoristio vreme koje mu je udeljeno na filmu. Da sada ne bih preterano dužio ovu recenziju, istaću ću još uvek sjajnu Toni Kolet (Toni Collette) i Stiva Karela (Steve Carell) koji se pojavljuje u skroz drugačijem svetlu. Karel je ovde dokazao koliko je zapravo univerzalan glumac.
“The Way Way Back” poseduje i sjajnu muzičku podlogu koja se kroz čitavo trajanje filma poigrava sa našim emocijama i stvara taj neki polu-romantični osećaj.
Iako u nekoliko momenata dolazi na granicu da zagazi u kliše, “The Way Way Back” tokom sva svoja 103 minuta trajanja spretno balansira i uspeva da nam ostavi po završetku utisak jedne “sjajne letenje komedije”. Ako volite filmove kao što su “Little Miss Sunshine”, “Dan in Real Life”, “Garden State”, “(500) Days of Summer” i “Adventureland”, onda obavezno pogledajte ovo ostvarenje.
Ocena: 8/10
Slični članci
Maja
Ovaj blog u stopu prati moja filmska interesovanja.
Preporuka za film!
qew
preporuka za kritičara:
http://www.imdb.com/title/tt2179116/?ref_=rvi_tt
Goran Mirković
Gledao. Lagan i dopadljiv. Biće uskoro tekst.
Zvonko
Gorane, redovno pratim, i u većini slučajeva se slažem sa recenzijama. Svi hvalospevi, lovorike itd. Jedino što bi ponekad olakšalo posao, je da administratori sajta dodaju opciju pretrage po najbolje ocenjenim, pretrage po NE PROPUSTITI, il već kako vam drago. Smatram da bi to bio pogodak. Nastavite sa dobrim radom, i nadajmo se da će neko da snimi Robotek na filmu ( ukoliko je moguće vratiti negdašnje dećje oduševljenje animiranim filmom).
tyler durden
Odlican film i recenzija. Bas me je prijatno iznenadio, i dopao mi se vise nego Descendents sa G. Clooneyem, koji su radili reziseri i scenaristi ovog filma (od kojih jedan glumi dekana u sjajnom sitkomu Community). Film za opustanje, ali opet dovoljno "pametan" da ne deluje da si izgubio sat i nesto svog zivota. Iz nekog razloga, padam na ove coming of age filmove, jer se svi mozemo povezati sa problemima u tinejdzerskom dobu, koliko god banalni oni delovali. Slican mi je Adventurelandu, sto je plus. 🙂
tyler durden
Takodje, preporuka za Kings of summer, odlican coming of age film. I naravno, fucking Ron Swanson iz Parks and rec, koji glumi tatu u tom filmu, je odlican, kao i onaj uvrnuti treci klinac iz filma, koji je apsolutni car. 🙂
Lesa
Šta bi sa recenzijom Kings of Summer? 🙂
Goran Mirković
Ne stižemo. Prepuni smo posla van sajta. 🙁
pedja
Ma kakav The kings of summer!overrated movie!The way way back je za 3 klase bolji ako pricamo o tim age of coming filmicima!
Sofija
Kad ste vec pomenuli Garden State,volela bih da procitam recenziju o tom filmu 🙂
Goran Mirković
Trebala bi da bude uskoro.
klik
Zamolio bih vas za preporuku nekih filmova sličnih ovom ili perks of being …. Unapred zahvalan. Inače recenzije su izuzetne pa čak i kada se ne slažem sa njima, a možda pogotovo tada. Nastavite sa ovim. Dobro je! Živi bili.
MILOS
film je sranje meni se licno nije dopao veoma je depresivan.mnoge su se pronasle u ovom filmu i zato su ga visoko rangirale ima neku pricu ali meni kao muskarcu je cista glupost.
Ivan
Nepretenciozno uradjen film,sporijeg ritma.To je glumcima dalo prostora da zablistaju i da film ostane dugo u pamćenju.Ima i njemu neke nostalgičnosti, daha prošlih vremena. Podseća po tom štimungu na The Descendants(2011).Volim ovakve filmove-
Pingback: Kakav je film? » St. Vincent (2014)