Kao veliki ljubitelj stvaralaštva sada već kutlnog japanskog reditelja novog talasa Takašija Mikea (Takashi Miike) nikako nisam mogao da propustim njegov omaž špageti vesternima i u isto vreme prvu saradnju sa fantastičnim Kventinom Tarantinom (Quentin Tarantino). Mike, autor koji je zaista snimio neverovatno mnogo naslova je definitivno poslednje ime koje bi svaki filmofil povezao sa ovim žanrom, ali mene je upravo to izuzetno i zaiteresovalo za projekat pošto sam znao da japanski reditelj naprosto neće odoleti da spinuje koncept  u jednu hiperstilizovanu, prenasilnu i modernu avanturu.

Takašijev “Sukiyaki Western Django” sadrži sve elemente špageti vesterna, pa znatno i više od toga. “Sukiyaki Western Django” uspeva da isprati vizualni stil, nasilje i muzičku pozadinu italijanskih vesterna, odnosno sve ono što je rad Serđa Leona (Sergio Leone) poklonio američkoj kinematografiji, a u isto vreme i da stvori odgovarajući skelet u kojem ne blati i ne razvodnjava genijalnost Korbučijevog (Sergio Corbucci) klasika po imenu “Django” koji je i osnova Mikeovog filma, barem što se glavne priče tiče.

Priča filma “Sukiyaki Western Django” se centrira oko nepoznatog, misterioznog  revolveraša čiji put se ukršta sa dva velika zavađena klana, koji ratuju u malom polu ruralnom zapadnjačkom gradiću, boreći se za čast, nadmoć i skriveno blago koje se nalazi negde zakopano u neposrednoj blizini. Nalazeći se tačno između dve zavađene strane, neznanac nudi svoju lojanost i usluge onom klanu koji je spreman da mu da naveći procenat od pronađenog blaga.

Da ne bih previše odavao od filma, ovo je samo u grubim crtama opis priče. U trajanju od 121 minuta, zaista je neverovatno koliko je Mike uspeo zanimljivih zapleta, različitih likova, detaljnih i bogatih pozadinskih priča ovde da provuče. Toliko mnogo stvari se odigra u ovom filmu za svega dva sata.

Kao što sam rekao, film dosta svog vremena troši na različite pozadinske priče svojih mnogobrojnih likova, stoga i sami možete zaključiti da “Sukiyaki Western Django” nema linearni narativ i da je ispunjen mnoštvom flešbekova. Što se tiče scenarija, ja se ne sećam da sam davno video neki ovako detaljno i opširno napisan film. “Sukiyaki Western Django” izuzetno detaljno oslikava i svakog svog najsporednijeg lika i iz glavnog zapleta uspeva da izvuče još 3-4 malo manja zaleta. Ovo je zasigurno bila prava noćna mora za napisati.

Ono što je jako bitno da znate pre nego što se upustite u gledanje ovog filma jeste da “Sukiyaki Western Django” nije klasični omaž i da je hiperstilizovani “overkill” od koga ne treba zahtevati da apeluje na širu publiku.

Sada se mnogi verovatno pitaju šta ovo tačno znači? Sukiyaki Western Django iako uspeva stvori tu atmosferu i autentičnost seta italijanskih vesterna, opet je ipak film koji nosi Mikeov pečat, što znači da je prepun bizarnog i poremećenog humora, hipernasilnih sekvenci u kojima krv šiklja u nedogled, surealnih akcionih okršaja i perverznih momenata po kojima je japanski autor poznat. Mikeovi filmovi nisu fokusirani na realizmu već na prelepim setovima, izvrsnoj fotografiji i odličnim kadrovima koji fenomenalno prenose surealni svet koji meša tradicionalno sa modernim u jedan vrlo zabavni i u potpunosti nepredvidivi miks. Sam poslednji čin predstavlja miks dva žanra, dve ere i dve kulture u kojima nam autor meša samuraje sa revolverašima sa Divljeg Zapada.

Bitno je da napomenem da je i Kođi Endo (Kôji Endô) uradio sjajan saundrek za film i nadam se da će nastaviti da sarađuje sa Mikeom. Istakao bih još i da su svi dijalozi aktera sinhronizovani na engleski jezik.

“Sukiyaki Western Django” je prema mojim standardima izuzetno zabavan i bogat film, ali sam siguran da se široj publici neće baš nešto preterano dopasti. Ovaj film preporučujem ljubiteljima alternativni kinematografije i onima koji po svaku cenu žele da vide Kventina Tarantina kao kauboja koji priča na japanskom jeziku.

Ocena: 7/10