Ovo je jedan od retkih filmova za koje mogu tvrditi da je blizu savršenog. Svi faktoru su ovde veoma impresivni. “Grad Izgubljene Dece” sadrži odlično iskrojen i zanimljiv zaplet, fantastičnu glumu, omogućenu pomoću perfektnog kastinga, muzičku pozadinu koja je  u isto vreme suptilna i krucijalna, i na kraju, fantastičnog reditelja koji poseduje umeće da sve to lepo upakuje i istakne…. a da ne zaboravim i da pomenem što je vizuelno i umetnički nezaboravljiv.
Ovaj komad mračne fikcije je stvarno opijajući sa svojom izvrsnom kinematografijom i i muzičkim sadržajem. Zaplet i generalna priča su izuzetno jaki i detaljni, držeći vam konstantno pažnju svojom kompleksnom strukturom, i čudnim, kao i veoma interesantnim likovima koji se kreću po luci ovog sumornog grada. Priča se centrira oko ludog naučnika po imenu Krank, koji u poslednje vreme ne uspeva da sanja, a kao posledicu toga naglo stari. Toliko naglo da deluje znatno starije za svoje godine.  Zarad toga, on formira posebnu tehniku infiltrirana snova dece, preuzima ih, i projektuje kao svoje. Da bih taj proces održavao, on kidnapuje decu i drži ih zatočenim u njegovom skrovištu koje se nalazi na naftnoj platformi. Krank, sam po sebi je klon. On je kreacija svog oca, od kojeg je trenutno ostao samo mozak, koji počiva u tegli. Sve to tako lepo funkcioniše dok jednog dana, Krankova banda ne uhvati snagatora po imenu “Jedan” (One) sa određenom grupom dece, gde nastupa kulminacija naše priče.

Kao odraz fantastičnog kastinga, i generalno ljudi koji zbilja znaju da rade svoj posao, dobijamo jednu odličnu glumačku predstavu. Ekipa predvođena fantastičnim Ronom Prlmanom (Ron_Perlman), koji odlično oslikava praznoglavog snagatora iz cirkusa po imenu “Jedan”. Posebno treba istaći da je on američki glumac, u francuskom filmu koji nije titlovan. Ostatak ekipe je besprekoran, ne bih nikoga posebnu isticao, da tako ne bi mnogo odavao o njihovim ulogama.

Realizacija filma se može pratiti kroz proces nadogradnje. Duhovit i interesantan scenario biva nagrađen fantastičnom kostimografijom i briljantnim vizuelnim efektima, koji ističu film u nekoj posebnoj mračnoj atmosferi, transformisajući pojave likova u nakaradne i ćudljive persone. Setovi u ovom filmu su zaista zahtevni, sadrže ogroman broj sitnih detalja, i kreativnih uvrnutih spravica, koju su zahtevale ogroman kalibar mašte i truda. Za ovakav ishod treba da se posebno zahvalimo dvojici reditelja, Žanu Pjeru Ženetu (Jeunet) i  Marku Karo (Marc_Caro), koju su usple da nam pokažu umetnost, surealni film, dočaravši nam slike iz podsvesti,  portreisati tuđe snove koa i hemiju koja ljude zbližava. Po meni, definitivno najbolji film 1996. godine.

Ocena:  9/10

TAGOVI:

OSTAVI KOMENTAR, ULEPŠAJ MI DAN

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Ulogovan kao . Izloguj se?

3 Comments

  1. marina

    sve sto imam da kazem je : <3 !

    obozavam ovaj film, uostalom, kao i svako ostvarenje Jean Pierre-a (doduse nisam znala da je vecinu rezirao zajedno sa Marc Caro-om) 🙂

    5 bambija za recenzije!

    • Goran Mirković

      Hvala puno! 😀
      Ja sam isto prilično velik fan Ženetovog rada..jedino mi je nekako "Alien Resurrection" slab. Mislim nije užasan, ali nije ni u standardnom Ženetovom stilu! :S

  2. Pingback: Kakav je film? » Delicatessen (1991)